Дајана Џонстон, писац и активиста: Нобеловци или јахачи Апокалипсе

Разговарала Биљана  Ђоровић

„Западни лидери су толико арогантни, тако уверени у моћ своје пропаганде, да су заиста и способни да Нобела за мир доделе НАТО-у“, каже наша саговорница поводом свог сатиричног предлога да следећи добитник највишег светског признања за мир, после Европске уније, буде баш ова војна алијанса 

Планетарни електронски Вавилон шокирао је ових дана свет објавом да је добитник Нобелове награде за мир за 2012. годину, нико други до сам Глобалистан – Европска унија, која је по речима Нобеловог комитета добила ову награду: због својих напора у шездесетогодишњој промоцији мира, демократије и људских права у Европи.
Поводом доделе Нобелове награде за мир Европској унији Дајана Џонстон, новинар и писац, аутор књиге „Сулуди крсташи, Југославија, НАТО и обмане Запада“ и Жан Брикмон, теоријски физичар, филозоф науке, професор на Université catholique de Louvain, написали су непосредно по проглашењу добитника „Нескромни предлог Комитету за доделу Нобелове награде за мир“, у којем су за следећег добитника ове награде предложили НАТО, сматрајући да допринос ЕУ у промоцији мира и демократије представља тек бледу сенку достигнућа која је у том смислу постигао НАТО. Непосредно по објављивању овог текста, позвали смо Дајану Џонстон да за „Печат“ појасни идеју и мотиве које су надахнули ауторски двојац.

Образложите, молим вас, свој „нескромни предлог“ полазећи од самог наслова, као и од надреалне чињенице да је Норвешка, земља домаћин ове награде додељене ЕУ, одбила чланство у ЕУ 1972. и потом 1994. године.
Наслов нашег текста представља ехо најпознатије сатире енглеске литературе, „Један скромни предлог“, Џонатана Свифта. Жан Брикмон и ја смо сматрали да је додела Нобелове награде за мир Европској унији, толико апсурдна и непримерена, да смо, као и многи други, одмах дошли на помисао да би следећи пут Нобелов комитет могао награду за мир дати највећем генератору ратова – НАТО-у. Нобелова награда за мир је постала болесна шала и немогуће је схватити је озбиљно. Додељена је Бараку Обами, који је тада већ био обећао да ће интензивирати рат у Афганистану, и потом повео рат за уништење Либије као независне државе и специјализовао се за терор и масакре немоћних људи у удаљеним земљама убиственим беспилотним летелицама. То је било сасвим довољно да у потпуности дискредитује награду и оне који је додељују.
Норвежани су континуирано одбијали да уђу у ЕУ, што је било мудра одлука. Али, попут оног што се догађа и у другим европским земљама, политичка класа се не слаже са народом и жели да припада ЕУ клубу. Ову награду, између осталог, требало би разумети и као прекор норвешких политичара упућен сопственом народу. Но, Норвешка је чланица НАТО-а и председник Нобеловог комитета Торбјорн Јагланд је познат по свом ентузијастичком ставу према НАТО-у. Тако, наш предлог у којем показујемо да ЕУ представља тек избор другог реда у односу на прворазредни избор какав би НАТО био, није заправо никаква шала већ пука збиља. И могао би се и остварити. У ствари, канадска новина „Тhe Globe and Mail“, објавила је уводник где се заиста и каже, без трунке ироније, да је НАТО далеко више заслужио ову награду од ЕУ. У сваком случају, и поред тога што Норвешка није чланица, ЕУ је блиско испреплетана са НАТО-ом. Већина држава чланица ЕУ припада НАТО-у и вољно сарађује са Сједињеним Државама у ратним агресијама. Аргументи о „чувању мира у Европи“ исти су и за ЕУ и НАТО. Узгред, тај мир је Pax Americana, којим се обезбеђује доминација САД-а над Западном Европом.

Европска унија је играла активну улогу у агресији на Југославију 1999. која представља једини војни конфликт на европском тлу од завршетка Другог светског рата. Одговорност за рат је на САД-у и ЕУ који су својом агресивном „булдожер“ политиком разорили Југославију, а Слободана Милошевића одвели у Хаг – међународни суд који је добио задатак да обезбеди легитимитет агресијама. После отварања Пандорине кутије безакоња, европске земље, попут Француске и Велике Британије су одиграле веома значајну улогу у уништењу Либије, а данас се то понавља у покушају промене режима у Сирији. Како се ове агресије уклапају у „шездесетогодишњи допринос напретку мира“?
Нобелов комитет је сачињен од пола туцета норвешких политичара у шездесетим годинама, који једноставно понављају пропагандну линију коју су слушали читавог свог живота, очигледно беспоговорно и неупитно. Како сваки нови ЕУ споразум додатно умањује демократију држава чланица, и подвргава их даљем дављеничком загрљају економске политике, Европљани су упозорени да морају да прихвате „више Европе“, као једину алтернативу рату. Заговорници европског уједињења неуморно утувљују у главе Европљана идеју да само лудачка кошуља Европске уније спречава наставак ратова између Немачке и Француске, вођених у двадесетом веку. „Немачко-француско партнерство“ је слављено као врста чуда, одржаваног у ЕУ како би мир остао на снази. Овом мантром потпуно се пренебрегава чињеница да су Немци и Французи, после ужаса ових ратова, сасвим способни да схвате да није у њиховом интересу да понове оно што је било врста вежбе у самоуништењу. Француска и Немачка су заједно изгубиле Други светски рат, на овај или онај начин, и није им била потребна ЕУ како би их одвратила од понављања катастрофе. Европљанима није била потребна Европска унија да би то закључили. Међутим, проевропски лидери третирају своје становништво као ментално ретардирану децу, којој је потребно управљање технократа у Бриселу, како би их сачували од потонућа у „национализам“. У исто време када ЕУ технократе осуђују национална осећања историјских европских земаља, они покушавају да створе артифицијелни европски национализам, који се карактерише својеврсном врстом ароганције према остатку света што, будући да нису достигли тај ниво, може да доведе до рата.
Када шампиони ЕУ говоре о избегавању рата, они у основи мисле само на тај имагинарни рат између исцрпљених протагониста тих прошлих европских ратова, Немачке и Француске. Други ратови се изгледа не рачунају. Ратови који су пратили југословенску дезинтеграцију били су успех за „мир“, јер је Француска напустила свој историјски савез са Србијом како би испратила немачку политику против Срба.
Југославија је била уништена, али је немачко-француско партнерство било осигурано.
Из избора добитника Нобелове награде за мир можемо закључити да су само тирани достојни те награде: Барак Обама, Марти Ахтисари, Хенри Кисинџер. Да ли би у нашем орвелијанском свету требало бити ратни злочинац како би се добила Нобелова награда за мир?

[restrictedarea]

Могли би гледати на такав начин, особито у светлу имена које сте споменули. Истини за вољу, било је током последњих година неколико појединаца и организација за које се може рећи да су биле окренуте мировним напорима попут Северно-ирског мировног покрета жена (1976), Пугваш конференције (1955) или Јужно-корејског лидера Ким Дaе Јунга (2000). Али, генерално гледано, тренд је да се награда трансформише у награду за људска права, како би постала начин за мешање у унутрашње послове земаља које се налазе изван сфере утицаја Запада. Давање награде Далај Лами, на пример, далеко од доприноса миру, могло би допринети напетости и припремама за рат, хранећи непријатељство између западних НАТО земаља и Кине.
На делу је отклон од првобитне идеје да подстицање мира значи смањење наоружања и војске и тражење дипломатских решења. Ова идеја је устукнула пред идеолошким схватањем да се мир индиректно негује унапређењем људских права и демократије. Бернар Анри Леви је један од оних који тврде да пут ка миру води наметањем демократије, зато што „демократије не стварају ратове“, бар не једне демократске земље против других. Нема доказа за такву тврдњу. То је исто као када је колумниста Томас Фридман тврдио да земље које имају „Мекдоналдс“ не иду у рат једне против других. У Србији је било и демократије и „Мекдоналдса“ када је НАТО бомбардовао ту земљу. Ради се, дакле, о различитим типовима рационализације и изговора за оне који себе сматрају свемоћним и дају себи за право да своју моћ користе против слабијих земаља. Додела Нобелове награде за мир не одражава било какву кохерентну мисао или намеру, осим привржености доминантном наративу Запада о врлинама демократије мотивисане бригом за људска права.

Последња организација која је добила Нобелову награду за мир била је француска организација „Лекари без граница“, пре тринаест година. Бернар Кушнер, један од оснивача ове наводно хуманитарне организације, која је била ангажована и на Косову, апострофиран је као једна од кључних личности одговорних за ужасне злочине против киднапованих Срба и других не-Албанаца, у књизи бившег тужиоца Хашког трибунала Карле дел Понте „Лов, ја и ратни злочинци“. УНМИК је спречио истрагу о тајним концентрационим логорима ОВК у време када су киднаповани Срби још увек били живи. Тајни документ који је недавно показала француска телевизија „Франс 24“, сугерише да су УН знале за трговину људским органима на послератном Косову још од 2003. године, пет година пре него што су тужиоци у Хагу поставили ово питање. И УН (2001) и Мировне снаге УН (1988) добитници су Нобелове награде за мир !?
„Лекари без граница“ раскинули су са Кушнером скоро двадесет година пре него што је ова организација добила Нобелову награду за мир 1999. Убиства затвореника чији су органи продавани догодила су се у Албанији и то пре него што је Кушнер био задужен за окупирано Косово, тако да он није могао да буде директно у то укључен. Његова одговорност је била пасивна и огледала се у необазирању на злочине ОВК. Он је постављен како би на Косову помогао да ОВК преузме власт и да игнорише, пре него истражује њене криминалне активности. Постоји злокобан видео који приказује Кушнера како, громогласно се смејући, исмева и вређа српског новинара који му је поставио питање о организованом злочину вађења органа. Видео снимак показује до које мере је доктор неморалан и дволичан и како се дрско усуђује да каже да никада није чуо за оптужбе Карле дел Понте. Као и читава моћна НАТО елита, Кушнер мора да демантује да је НАТО бомбардовао Југославију како би власт предао гангстерској злочиначкој организацији ОВК, без обзира на то какви били докази који говоре томе у прилог. Узгред, репутација Бернара Кушнера у Француској је сада веома лоша; он је широко перципиран као саможиви опортуниста.

Европска унија је са ентузијазмом поздравила доделу Нобелове награде за мир; немачки канцелар Ангела Меркел назвала је одлуку „дивном“, обећавши већу интеграцију унутар ЕУ. „Чињеница да је Нобелов комитет одао част тим идејама је како подстрек, тако и обавеза и за мене саму у веома личном смислу“, изјавила је Меркелова. Шта можемо очекивати од „ове идеје“, тако „подстицајне“ и „обавезујуће“, коју је Меркел доживела у великој мери личном?
Ова идеја о „подстицају“ је веома смешна. Чини се да је она била мотив за доделу ове исте награде Обами 2009. године. Резултат: Обама је водио рат у најмање пет земаља, збрисао је са лица земље читаве породице нападима беспилотних летелица, уништио Либију као самосталну државу, сада прети ратом са Сиријом и Ираном, и гради војну претњу Кини. Сав тај „подстрек“ био је само печат на бланко одобрење да иде напред и ради што год жели. На исти начин и Меркел то добија. Покриће за бланко меницу. Она жели већу интеграцију унутар ЕУ, и самим тим доделу Нобелове награде интерпретира као подстицај и обавезу да чини оно што она већ жели. И то све сада када економски рат, усмерен против људи у Европи, изводи масе протестаната на улице. Управо као што је Награда за мир „подстакла Обаму да интензивира ратове према спољном свету“, изгледа да подстиче госпођу Меркел да интензивира социјалне ратове код куће.

Да ли, по вашем мишљењу, ескалација тензија између Турске и Сирије наговештава трећи светски рат?
Да. Претња трећег светског рата је узрок моје највеће забринутости. Видљиви су многи знаци велике опасности, али највећа опасност проистиче из невероватне ароганције владајуће класе САД-а, оличене у Хилари Клинтон и њеном ескадрону „правоверних“ жена ратница – амбасадор САД-а у Уједињеним нацијама Сузан Рајс; директор „Амнести интернешенела“ САД-а и бивши амерички званичник Сузан Носел; портпарол Стејт департмента Викторија Нуланд – чији је муж водећи неоконзервативни ратни хушкач Роберт Каган, да споменемо само њих неколико. Ти константни напади злом на стрпљиве напоре руске дипломатије усмерене ка избегавању ширења ратних сукоба, стварају утисак да су ове жене ангажоване на провоцирању конфликта споља и представљању свог понашања као нечег безопасног код куће.
Оне су спољни фронт за мањину доносилаца политичких одлука, који очигледно сматрају да би америчка власт требало да се користи докле год се може уживати у супериорности и наметању доминације САД-а читавом свету. Али, ова власт није била у стању да постигне своје циљеве у Афганистану, па чак ни у Ираку. Исход у Либији је под знаком питања. Уколико САД не препознају да су дошле до границе онога што се може постићи војном силом, и не врате се традиционалној дипломатији и преговорима, нема сумње да ће то довести до трећег светског рата.

Да ли су људи у Европи свесни политике Нобелове награде за мир? Каква је рецепција вашег „Нескромног предлога“ који је одмах, преведен на српски, стекао огромну популарност на Интернету?
Овај догађај доводи до даље поделе између владајуће политичке класе и народа Европе. Лидери међусобно честитају једни другима, док људи –барем они који иоле обраћају пажњу на овакве ствари – реагују са подсмехом или бесом. Што се нашег „предлога“ тиче, нисмо изненађени да су неки људи мислили да смо били озбиљни и љутито су реаговали против нас. Ми их не кривимо. Стварност је постала толико гротескно апсурдна да је иронична сатира готово немогућа. Западни лидери су толико арогантни, тако уверени у моћ своје непрекидне пропаганде, да су они заиста и способни да доделе Нобелову награду за мир НАТО-у. После ЕУ, то се може заиста и догодити. Када се томе смејемо, то је гробљански хумор.

[/restrictedarea]