Бранко Жујовић: Ситуација на КиМ иде на руку Србима

Занимљиво, званични Београд ни после избора не чини ништа да елиминише две систематски наметнуте пропагандне лажи: да су Шиптари супериоран противник и да је „Косово заувек изгубљена територија“. Србима недостају држава, стрпљење и стратегија, а не Косово и Метохија

Овим насловом пуно ризикујем. Тек, он је истинит таман колико и уверење мог земљака, војводе Живојина Мишића, уочи Сувоборске офанзиве. За разлику од остатка Србије крајем 1914. године, Мишић је веровао у победу у Колубарској бици, иако је стварност, порођена из малодушности, оскудевања и повлачења, много убедљивије него данас говорила супротно.

Један војводин далеки рођак, с којим сам често разговарао, иначе синовац знаменитог Солунца Живојина Лазића, одличан познавалац римске, византијске и руске историје и права, пензионисани потпуковник ЈНА и учесник НОР-а, Синиша Сима Лазић, говорио је да је сила довела НАТО на КиМ и да ће, једном, због неке друге силе која уопште не мора да буде војна, НАТО отићи са КиМ. За тај тренутак, Србија мора да буде спремна.

Занимљиво је да је Београд ове недеље посвећен предстојећој манифестацији добро плаћених хомосексуалаца из невладиног сектора (не питајући притом главнину те популације шта заиста мисли о „паради“ и својој држави), уместо да се бави стратегијом за одржање државне територије и разбијањем наметнутих медијских стереотипа. Замислите Албина Куртија, Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја на геј паради у Приштини!

У сенци те одлично плаћене параде, остао је недавно објављен податак да на Косову и Метохији у овом тренутку живи укупно нешто више од 1.700.000 људи. Црна пропаганда, коју сам већ помињао, Србима је, захваљујући институционалном хаосу и неодржавању пописа, била наметнула лаж о два милиона неприкосновених, свемогућих Албанаца.

Податак ме није изненадио. Више пута боравио сам у нашој јужној покрајини. Моји пријатељи из Митровице, Грачанице и других места, али и Албанци које сам сретао на неким форумима и тада су, по властитим проценама, тврдили да Албанаца не може бити више од 1.300.000 до 1.400.000, заједно са последњим таласом насељеника из Албаније и западне Македоније. А то значајно мења слику КиМ, какву смо до сада знали.

Као да се сва српска политичка намера, из неког разлога, протеже тек до најављеног политичког дијалога с Приштином и мрвица које очекује из Брисела. Занимљиво, званични Београд ни после избора не чини ништа да елиминише две систематски наметнуте пропагандне лажи: да су Шиптари супериоран противник и да је „Косово изгубљена територија“. Али, није. Србима недостају држава, стратегија и стрпљење, а не Косово и Метохија.

Ево зашто. Млада албанска популација узурпирала је сиромашне градове. Приштина, Призрен, Урошевац, Јужна Митровица градови су на ивици комуналне подношљивости. Ма шта Срби о Албанцима мислили, то је данас дивље урбанизован, врло сиромашан свет, који попут свих осталих на Балкану има врло људска, да не кажем градска очекивања.

Попис каже да је просечна Албанка млада, да нема посао и да више не жели да буде репродуктивна статистичка јединица, што је за услове у којима живи и идеје које прихвата сасвим разумљиво. Њен млади муж такође нема посао, али нема ни државу која жели да се стара о њему. Осим мржње према Србији, ни један други идеал државе Косово није остварен.

Између српског и албанског ништа, природно, они бирају своје ништа. Али, питање је како би реаговали на српско нешто. Да би то „нешто“ постало стварно, Србија прво мора да се форматизује као држава. Да новац који издваја за своје сународнике сународницима и одлази. Да српске енклаве и градове на југу преобрати у савремене, чисте и оплемењене, културне средине. Да наталитет српске популације с КиМ прелије на целу Србију.

Зашто Србија не гарантује откуп пољопривредних производа Срба и осталих неалбанаца с Косова и Метохије? По повлашћеним ценама, разуме се. Зашто не субвенционише ходочасничка и туристичка путовања у наше манастире, организује њихов прихват и боравак? Нарочито она путовања, која би под тим, повлашћеним условима организовале стране агенције?

Зашто не инсистира у УН, заједно са највећим државама света, на праву Срба и неалбанаца да обрађују сопствену земљу? Зашто на југу нема производње метохијских вина и њихове продаје макар у унутрашњости Србије? Зашто је сваки просветни рад Србије на југу замро? Зашто Србија не стимулише одлазак образованих људи у српске средине и њихово запошљавање?

Нисам сигуран да би владе Руске Федерације, Беорусије, Украјине, чак и Чешке и можда још неких словенских земаља, а сутра Грчке и Кипра, одбиле да подрже добро осмишљен, ограничен и контролисан пласман пољопривредних производа Срба с Косова и Метохије. Али, неко то тим владама треба да предложи и одржи реч када је у питању квалитет, порекло и количина тих производа.

Јесу ли српски тајкуни довољно богати да једном једином акцијом сакупе новац за обнову и опремање свих неалбанских школа на КиМ или у Србији нема државног ауторитета који, после свега што су отели тој истој држави, може било шта да им нареди? Зашто Србија нема програм бесплатних студија за младе Албанце, уз приказ српског држављанства и оверен документ о одрицању од самопрокламованог „држављанства“ Косова?

Србија није држава које су се Албанци с Косова и Метохије одрекли. Одрекли су се онога што је она у једном тренутку постала и што је и данас. Срби такође греше када, просуђујући о Албанцима, полазе од својих стереотипа. Млади Албанци желе модеран живот, а не сиромаштво у вакууму мафијашких картела. на југу Србије тачно се зна докле влада клан Тачи, а докле клан Харадинај и други мање важни кланови. У међупростору, одвија се живот обичних Албанаца.

Не знам да ли и једна државна институција у Србији озбиљно проучава будућност Косова и Метохије идржаве. Историјско искуство учи нас да ће се Албанци у будућности окренути против НАТО снага, баш као што су из врло активног поданичког статуса муњевито прелазили у агресију рема турским господарима, немачким окупаторима и комшијама Србима, чим је њихова државна и економска моћ опадала, ма колико према њима пре тога предусретљива била.

Због свега овога, мислим да би пристанак на „поделу“ државне територије био пре зелено светло за устанак у Прешеву и Бујановцу, а не решење косметског проблема. Не би то била само морална, него и практична капитулација и позив да се даље мењају границе Србије.

Ко први на Косову и Метохији пружи уверљиве доказе о социјалној сигурности, економији и образовању, биће истински господар јужне српске покрајине. Не сутра, не прекосутра, али за 20 до 50 година сигурно. Мислим да је то пут којим Србија треба да иде, али ширећи такав концепт из Београда свуда, не само на југу. У симболичкој равни, треба нам квалитативно одвајање од „противника“, баш као што је Првој армији војводе Мишића требало неколико дана за окрепљење.

Дуго нисам видео чика Симу Лазића. Када би пред камерама испричао неколико својих анегдота са фронтова у Другом светском рату, уследила би барем три саопштења НВО. Па ипак, чинило ми се, док сам разговарао с њим, да и у деветој деценији има више енергије и идеја од целе државе Србије, која то поново треба да буде, уместо што се труди да остане кичаста променада за парадирање.

Извор: Глас Русије

3 коментара

  1. Resenje. Zna se da su siptari oduvek bili lenj narod,nepismen… Zeljeli su leba neradom i ko im prvi ponudi ,opet, lagodan zivot, preci ce na njegovu stranu. Pa opet Parazit-ariti. Vidi: prorocanstvo o Kosovu, na youtobe.

  2. da, da! ovo je izvanredan clanak! da imamo drzavu i drzavnika koji se iskreno , odano i hrabro bori za nas ne obaziruci se na belosvetske interese i nvo sektor koji zna se da je i dusu prodao djavolu za pare, mi danas ne bi pricali o krimogenom kosmetu. ovako , ispadosmo kriminalci( svi), primaju se, zamislite, duple plate( proverite kako se, za penziju racunaju i kolike su nam u poredjenju sa npr.beogradskim, i cije su penzije vece bez obzira na to cuveno:duple…mi smo samo mrlja na savesti, nas jedan borkov paraf moze da kosta i drzavnosti ,identiteta , ma, sudbine…koga je to briga? paraf je vazan, mi smo ozbiljna zemlja koja ozbiljno brine o svom imidzu…ko jos brine o narodu?( ovom na kosmetu , razume se)

  3. Najzad pravi članak, kako dalje.
    Dosta više kuknjave i priča o istoriji, ona treba da služi za nauk.
    Desetak puta sam molio uredništvo da napiše nešto o tome šta raditi, a ne šta som mogli da uradimo ili šta smo uradili nekada.
    Iako ovo nije odgovor, hvala im što su pustili ovako nešto.
    Hvala.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *