Почетна / Документи / Балкански ратови – Поглед из Турске

Балкански ратови – Поглед из Турске

Пише Зоран Милошевић

Према насловима у турској штампи, али и пригодним државним и научним манифестацијама, поуздано се може извести закључак да актуелна исламистичка власт премијера Ердогана сматра да обележавање Балканских ратова означава и „обележавање Стогодишњице геноцида над турским народом на Балкану“!

Према подацима портала „ialon.de“, Турска је током свог постојања, али углавном као Османска империја, водила 448 ратова (у овај број нису укључени најновији – са Курдима и, данас, са Сиријом). Балкански ратови део су те историје. Извесно је иначе да осим Срба нема народа који су били под турским ропством, а да не тврде да је део њиховог народа потпуно истребљен са неке територије, тачније речено да је доживео геноцид. То тврде Алжирци, Јермени, Арапи, Грци, Черкези…

ПОЛИТИЧКА КОНСТРУКЦИЈА Балкански ратови су без сумње били ослободилачки ратови, јер бројни народи, и хришћански и муслимански, нису позивали Турке да дођу и постану њихови господари, не постоје договори влада „о интеграцијама“, тако да прича неких исламских верских поглавара да се радило о интеграцијама попут данашњих у оквиру Европске уније падају у воду. Оне су напросто имагинарна политичка конструкција! Да ли маштарије као што су ове поменуте о „интеграцијама“, циљају на чињеницу да је на овом нaшем простору увек било оних који су радије желели странца за господара? Вероватно рачунајући управо на овакве заговорнике историјског сећања, турски медији и држава такође обележавају годишњицу Првог балканског рата, али чине то на специфичан начин. Занимљиво је видети како они, после 100 година, интерпретирају ове догађаје.
Према насловима у турској штампи, али и пригодним државним и научним манифестацијама, поуздано се може извести закључак да актуелна исламистичка власт премијера Ердогана сматра да „Балкански ратови означавају Стогодишњицу геноцида над турским народом на Балкану“. Управо под овим насловом и новине „Турксам“ из пера Озлема Суслуоглуа упућују читаоце у збивања на Балкану 1912. године.
„Година 2012. Стогодишњица Балканских ратова. Прошао је, дакле, век од када је 1912. године на Балкану избио рат, који је имао кључни значај за формирање географије и политичке историје целокупне Европе и Балканског полуострва. У нашој држави (Турској, прим. З.М.), али и у балканским државама обележава се овај догађај: једни славе, други тугују. Апсолутно контроверзан карактер имају ова сећања и, наравно, изазивају питање: Да ли би Балканске ратове требало славити или заборавити?“
За Турке главни кривац за Балканске ратове је Русија. Наиме, према мишљењу значајног дела турских историчара, од 1853. године Русија је водила политику са циљем да потчини Османску империју, која је после устанка у Египту под вођством Мухамеда Али-паше Египатског манифестовала свеколику слабост. У том периоду се о Османској империји говорило као о „болеснику“, па је Русија ковала планове да отме „болесникове“ територије. На „срећу“, кажу турски историчари, Велика Британија није то прихватила, јер је сматрала да Османска империја омогућава сигурну комуникацију са британским колонијама на Истоку, посебно у Индији, а плашила се и изласка Русије на Средоземно море, те је тежила да одржи непромењено стање на Балкану. Пошто се и Француска није сложила са поделом Османске империје, Русија је остала усамљена.

[restrictedarea]

„93. РАТ“ Оставши без савезника, Русија се ослонила на хришћане у Османској империји и затражила је да буде њихова заштитница. Русија је, између осталог, тражила да хришћани коначно стекну право контроле цркве у Витлејему, изграђене изнад места где је рођен Христос. После турско-руског рата за Влашку и Молдавију почео је Кримски рат 1853. године. „Овај рат“, сматрају турски историчари, „има посебно место у Балканским ратовима“. Наиме, европске државе на челу са Британијом и Француском су подржале Турке, и Руси су изгубили овај рат. Потписали су за њих неповољни Париски мировни споразум. После овог рата, Турци су покушали реформе и дали су одређена права хришћанима, као и могућност Русији да „штити истовернике“, чиме је Русија, ипак, постигла свој циљ – да постане заштитница православаца, који су били већина на Балкану. Русија је после тога подстакла устанак Срба (у Србији и Црној Гори) 1875. године, чиме се формирала политичка и војна доктрина у овим државама, која је била узрок Првог балканског рата 1912. године. Поред Русије, и Италија је омогућила Балкански рат, јер је годину дана раније заузела Триполитанију, коју је раније контролисала Османска империја.
Без обзира на то што је Османска империја победила у Кримском рату, држава је доживела велике губитке, створен је огроман дефицит у буџету због финансирања рата, па се новац морао позајмљивати од западних држава, а потом се појавио и проблем његове отплате. То је довело до успостављања финансијске контроле западних држава над Османском империјом, те формирања полуколонијалног статуса турске државе. Да би се прикупио новац за повраћај дуга западним државама, Османска империја је подигла порезе на Балкану, што је био повод за устанак балканских народа 1876. године.
Две године раније појавио се проблем Черкезије која се налазила на обалама Црног мора. Наиме, Османлије су овде насељавале муслимане који су дошли са Северног Кавказа – око 500.000 миграната, али пошто су ови почели масовно да умиру, поново су пресељени, овај пут на Балкан, што је изазвало велику нетрпељивост хришћана према придошлицама, које су на веома агресиван и примитиван начин тражиле место под балканским Сунцем. Априла 1876. дошло је до устанка Бугара против Черкеза. Османска империја је у крви угушила устанак Бугара, али је јавно мњење на Западу коначно схватило да су хришћани жртве Османске политике и јавило се саосећање и солидарност, нарочито према Бугарима, посебно када је реч о енглеској политици. После устанка Бугара, уследио је устанак Срба, што је опет изазвало саосећање Европе. Русија је почела да помаже Србе, упутивши чак и добровољце. Османска империја је после Константинопољске конференције, као и Лондонске конференције одбила да реши питање хришћанских народа на Балкану, што је био повод за нови турско-руски рат, познат као „93. рат“ (руско-турски рат 1877-1878, турски назив „93. Харби“ – „93. рат“).
Упоредо за захтевима Румуна и Бугара за независношћу, догађа се низ устанака „националних мањина“, што је са „93. ратом“ довело „до геноцида турског народа на Балкану“. Турци и други муслимани су бежали из устанцима захваћених подручја (турски историчари и новинари – балканске територије називају областима „окупираним од Срба, Бугара, Грка и Румуна“). „За време опсаде Плевне, бугарски народ је ушао у град и побио све рањене Турке.“ Долазак избеглица у градове под влашћу Османске империје негативно је утицао на економију државе.
После Сан-Стефанског мира и Берлинског трактата изменила се ситуација на Балкану, на којем се као „резултат геноцида“ смањио број муслимана, а доминација Русије појачала. Турски историчари тврде да је са Балкана емигрирало око 1.500.000 муслимана, а да је убијено око 300.000 муслимана, а према америчким чак 400.000. У том смислу, „93. рат“ је довео до ситуације да су муслимани први пут постали мањина и тако је било све до Балканских ратова, када престаје присуство Османске империје на овом простору.

ТУРСКО (ПОД)СЕЋАЊЕ НА БАЛКАНСКИ РАТ Стогодишњица Балканског рата у Турској и оним деловима бивше Османске империје, који још увек са носталгијом гледају на овај период, обележена је различитим манифестацијама. У Цариграду је одржан научни скуп на тему Балканског рата, где је узело учешће 78 научника, из 11 држава (углавном муслимана). Учесници су навели цифру од 632.400 погинулих муслимана у Балканском рату, као и да су Турци жртве овог рата. У граду Киркларелију одржано је „Сећање на погинуле у Балканским ратовима“, а у Текирдагу, на Универзитету, одржан је округли сто на тему „100 година Балканских ратова“, све говоре учесника, интегрално или у деловима, пренела је турска штампа. У Едирну, уз сарадњу са Институтом за истраживање Балкана, администрацијом града, те друштвених организација из иностранства и подршком владе Турске, 27. јула 2012. године одржан је округли сто, а градоначелник Едирне Гекхан Сезер је истакао да „ово није празновање, већ сећање на трагедију“. У граду Киренији, 18. априла 2012. године, у организацији тамошњег Америчког универзитета, Клуба турколога и Светског турског клуба одржан је научни скуп „Стогодишњица Балканских ратова и геноцида над Турцима“, а сама тема говори шта је на скупу саопштено.
Но, турска штампа посебно истиче да се „у сећању на геноцид над Турцима на Балкану“ посебно истакла Сарај Босна, тј. муслимани из Босне и Херцеговине, који су уз сарадњу са телевизијском станицом ТРТ одржали концерт „Симфонија братства“, уз учешће бројних уметника муслимана из свих балканских држава. За муслимане из БиХ „Балкански ратови су изузетно важни, јер су они омогућили Сребреницу. И док су муслимани 11. јула туговали због масовног убиства Сребреничана, дотле су Срби певали на концерту“, пише Озлем Суслуоглу.
Актуелна турска политичка елита још ћути, мада се турски премијер Ердоган и лично укључио у обележавање 100 година од Балканских ратова, промовишући неоосманску политику на симболичан начин. Наиме, он је купио једну књигу, како сведочи Карине Тер-Саакјан за амерички портал „PanARMENIAN.Net“, која говори о овом периоду, истакавши да постоје објективне књиге о догађајима почетком XX века и препоручио монографије неколицине турских аутора, остали аутори по Ердогану не говоре истину.

НАСИЛНА РАВНОТЕЖА На крају, морамо рећи да невероватна једностраност и идеологизованост турског погледа на Балканске ратове не обећава ништа добро. Турци покушавају да наметну светском јавном мњењу стереотип да су они жртве, а не балкански народи, ваљда као равнотежу за геноцид извршен над Јерменима и данас спровођен над Курдима. Мада званична Анкара до данашњег дана негира геноцид над Јерменима (за годину дана убили су око један и по милиона Јермена) и над другим народима који су живели у Османској империји, без обзира на то да ли су или нису били муслимани. Историја одавно познаје то да џелат оптужује жртву и чуди се што му други не верују. Када се данашњим Турцима спомене геноцид над другим народима и све ружно и штетно што су учинили другима током постојања Османске империје, они ће самоуверено тврдити да они са тим немају ништа, јер нису наследници Османске империје, да је то друга идеологија, а данашња Турска друга држава. Ако је тако, зашто актуелна турска влада јавно каже да води неоосманску политику, управо ону из времена Балканских ратова?
Анализа турског сећања на Балканске ратове јасно говори о томе да се Турци спремају за повратак на Балкан, па вероватно зато себе представљају као жртву, јер ако је Турцима нанета неправда, онда би њу требало исправити – повратком на Балкан! Зато није неосновано што неки руски аналитичари упорно тврде да је НАТО агресија на СР Југославију 1999. године, као и подршка муслиманима БиХ током грађанског рата 1992-1995, само наставак Балканских ратова. САД и Европска унија су давањем неспорне подршке муслиманима у БиХ и Албанцима на Космету омогућили да се Турци врате, за сада истина само у БиХ и на Космет. Када је о другим балканским државама реч, то се спроводи на софистицирани начин, преко културе (на пример преко ТВ серија) и економије („Бус Плус“)… Турска војска је већ стационирана, као што је познато, на Космету и у Албанији, а када ће евентуално стићи у друге делове Балкана још је неизвесно. Све у свему, ваља се припремити за извесност да су руски аналитичари у праву: Први балкански рат није завршен.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Turad su dosli na Balkan uz pomoc vojne sile i vojnom silom su i oterani,i to je sve sto treba reci!Mada mi se cini da za okupaciju u trajanju od nekoliko stotina godina(skoro 6)oni ocekuju medalju za zasluge da im damo!U Balkanskim ratovima smo se 1912godine borili protiv turadi,a 1913 protiv bugarcica,da bi 1914 godine poceo Prvi svetski rat,jer je na malu i slabu Srbiju udario ko je prvi mogao,austro-ugarcici i njihove sluge,hrvati,balije,vojvodjani,slovenci,cesi,slovaci,madjari,i ko nije sve!




    0



    0
  2. Ово што себе назива турском уствари нису турци него су етничке групе народа које су чиниле источно ромејко царство које је пропало и због тога што је позивало ове азиске чобане да им помажу у гушењу напретка а богами и утицаја рима и његових настојања и ромејских пристајања. Цела историја је фабрикована под утицајем назови светог римског царства и дан данас се тако учи а све је погрешно. Никаква византија није постојала никад а сви ће вам историчари рећи наравно ови који и даље свирају у исту свиралу уместо да узму мало и дипле или двојенице. Та наказа ће се растурити ко бугарска скупштина. Ови наши потурчењаци блеје о некој новој сулејманији али од тога неће бити ништа. погледајте књиге староставне угледаћете путеве према извору новог живота смисла и поштовања силе божије а не залуђивање са овим будалаштинама. Бог Вас веселијо.




    0



    0
  3. @ Zorbas. Kazes Vojvodjani ? E to te neko slagao i to debelo. Moje pradede su dezertirale carsku vojsku i preko Crnog mora stigli do Grcke. Tu su se kao dobrovoljci prikljucili Srpskoj vojsci i s Gedzama rame uz rame probijali Solunski front. I jedan i drugi su bili nosioci najviseg odlikovanja Karadjordjeve zvezde. U mestu odakle su,posle II Svetskog rata, komunisti su unistili spomen plocu s glavnog trga s imenima svih tih dobrovoljaca heroja koji su sa svojom bracom gonili carsku vojsku. A Elemir nije jedino mesto u Vojvodini koje je dalo dobrovoljce heroje u I Svetskom ratu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *