Почетна / Култура /  Ледом против леда

 Ледом против леда

Пише Владислав Панов

Дебитански играни филм Јелене Бајић-Јочић „Лед“, на велике екране Србије доноси ново, савремено читање и рециклирање три и по деценије старе и исто толико углавном рурално популарне истоимене монодраме из младости ауторкиног оца Радоша Бајића

У наше је биоскопе стигао филм „Лед“ , производ породично-пријатељске мануфактуре породице Бајић. Патерфамилијас Радош Бајић, између вишегодишњег успешног чешљања његове сеоске бабе актуелне на РТС-у у преко осамдесет епизода, сетио се свог претходног животног дела, монодраме „Лед“, с којом је дипломирао и потом је изводио широм некадашње Југославије, како рече, преко хиљаду пута, у свим просторима, местима, приликама и неприликама, свуда где су га звали и желели. Та, три и по деценије стара мелодрама, из сасвим другог доба и државе и прилика које су је провоцирале, рециклирана је данас, као средство да му ћерка Јелена (Бајић-Јочић) дебитује као режисер играног филма.

ДОБИТНА РОЂАЧКА КОМБИНАЦИЈА Непотистичка комбинација (и син Радошев се појављује у филму, као и он сам, а поменути наследници, све са зетом раде заједно и разне друге, најпре продукцијске послове), надају се добитна, није ништа страна српским приликама приликом рада на филму или телевизији, па и у позоришту. У овом случају је можда била и неопходна. Очеви сеоски записи о животу из његове младости добили су, кроз ново ћеркино „читање“ и самим тим најбоље разумевање, савремени дух, али не и савремену измену онога што је некада монодрама покушавала да дочара и поручи. Јер, трагедија на селу у једној српској породици осуђеној од аутора (судбине) на изумирање, није ништа другачија од исте која се збива данас, у тако дуго сањаном капитализму. Та спона између два времена, света и друштвених уређења, удаљених међусобно три и по деценије, доказује кроз бајићевску сеоску трагипоетику да време овде не доноси промене, да болно споро пролази и јалово испире балканске несреће, задртости, патос и страдања као генетски кодирана у нашем бићу.

[restrictedarea] У породици шумадијских сељака младић после преране смрти оца живи с мајком, дедом и бабом, и лагано израста у главу фамилије. У току трајања филма, састављеног од повремено болно спорих, елегичних и нападно сентименталних деоница, које с драматичним, снажним, оригиналним и освајајуће визуелно савршеним укупно троше пуна два сата, та породица ће бити озрачена и унесрећена свим хировима српске судбине и на крају доведена до ивице истребљења, односно незаслуженог, али једнако неизбежног нестанка. У том компликованом утапању у блато трагедије ова породица, метафорично представљајући рурални галиматијас српског села Брозовог доба (радња је намерно остављена у времену настајања Бајићеве монодраме, у лето 1974. године, а не, прикладније, барем што се страдања тиче, у данашњицу), служи и за обрачун са светом „модерним“ који је одбацио стеге морала, конзервативног васпитања и вредности државе која је прокламовала одлуку да породица чини темељ целог друштва. Ово одбацивање, додуше, почело је још онда, што нам показује лик слободне и раскалашне девојке која од полиције бежи из града и стиже право у заштитнички, чедни кревет младог сељака који је безнадежно обасипа пажњом, љубављу и нежношћу, а она све то, наравно, обесно одбацује и наставља свој безумни бег од назора и стега. Та два никада, ни онда, а ни данас, сагласна и подударна света, остала су драматично одвојена и у овој причи у којој је лед села, бачен у громадама с неба, сатро усеве, али не и разлике градског и сеоског, напредног и назадног, старог и новог. Нама подразумевајућа задртост, затуцаност, отупела мирења са судбином, бахатошћу и примитивизмом, овде дубоко у ткању судбина и ликова, иако никада карикирана и зарад доказивања политички коректног гнушања према сопственом бићу, наслеђу и генима, истакнута у први план приче, дакле само из позадине, у души приче, покрећу замајце несреће и њоме резултирајуће трагедије.

РАЗБИЈАЊЕ ОКОВА (НАШЕ) КИНЕМАТОГРАФИЈЕ Ако су Бајићи евентуално у нечему унапред калкулантски размишљали о прођи овакве конструкције сеоске српске трагедије, она се можда налази у покушају да се заинтригирају бројни обожаваоци серије „Село гори, а баба се чешља”. Они ће све разумети. И ово је понуда, дакле, најпре за њих. Али и није. Наследница Радоша Бајића је савремена и талентована жена која је успела да се носи с једном оваквом трагедијом и да јој обезбеди све неопходне састојке да заиста то и постане. Да и за данашње сеоске трагичаре буде и уверљива трагедија и упутна порука. Да понеког испровоцира. Филм „Лед“ је лична ствар и писца оца и режисера ћерке. Он је у брозовској младости комуницирао са својом публиком, а ћерка Јелена то би требало да учини данас са својом. Њен рад с најмодернијом техником, у за наше прилике врхунској продукцији, с одличним сарадницима на сваком месту, с фотографијом која на моменте одузима дах и изузетном глумачком подршком (одличан ансамбл предводи, из позадине, као епизодиста, али упечатљиво, с једном од својих најнеобичнијих улога, ветеран Бата Живојиновић), иако с резултатом који је препатетичан и радњом која је морала да буде бржа, с више супстанце у често празним кадровима, с глумцима који „гледају негде“ и комуницирају немушто, када се подвуче црта, ипак представља један од најобећавајућих дебитантских доказивања неког синеасте на нашим просторима последњих година. Јер, овај њен лед, иако не без својих мањкавости, у много чему разбија тешки и вишедеценијски ледени оков у нашој кинематографији.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *