ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ВРЕМЕ ОДЛУКЕ ИЛИ МЕСЕЦ У КОМЕ ЋЕМО ЗНАТИ ШТА ЈЕ ПУТ СРПСКЕ ВЛАДЕ

У Србији – све сам ближи томе – кува. У њој истиче време чак и великим силама, и шта уопште да у тако деликатним приликама за себе каже и чему да се нада слаба српска влада. Биће то јесен и зима о којима ће причати они који преживе.

Поруке које долазе из Вашингтона кажу да се Косово мора решити сада и одмах. Охрабрен тиме, чак и Хашим Тачи – кога Вашингтон држи на кратком ужету – прети насиљем Србима на северу покрајине, тврдећи, исто као и његови ментори, да је време истекло. Са друге стране, као човек коме су страст и мржња победили интелигенцију (о његовом патриотизму безнадежно је говорити), Борко Стефановић, слутећи тајфун који се спушта на наше крајеве, бедно сеири подсећајући нову власт да ће морати на Косову да даје и више него што је давао он. У таквим околностима за српску владу не постоји добро решење, можда чак ни решење уопште. Ако би хтела да брани Косово у тренутку када грчевито покушава да спречи колапс државних финансија, она за то нема ресурсе, ни полиитчке, ни дипломатске, ни финанијске, о војним да се и не говори. Ако би хтела да дигне руке од Косова и услиши америчку вољу, тешко да би и то могла, а да се барем не поцепа ако не и нешто горе, понајмање би то могла за тако кратко време. Буде ли пак хтела да, као претходници, комбинује попустљивост и одбрану, биће то вероватно најгоре решење јер ће јој сви мерити оно што им је ускратила, а не оно што им је дала, тако да ће против себе имати баш све.

РАЗЛОГ АМЕРИЧКЕ И РУСКЕ ЖУРБЕ А, анализирајући поруке из Вашингтона, све је извесније да они не само да немају намеру да чекају већ ће, једнако се чини, још мање бирати средства него раније да дођу до оног што им треба. Малима попут Србије – избушеним безнађем, бедом и петом колоном – нити је лако нити корисно да схвате разлоге америчке журбе. Али, ако се сагласимо да инсистирање америчких чиновника на Косову јесте клин забијен у стопало сарадње православних народа европског Истока и Југоистока, који онемогућава њихово ближе повезивање, и ако се сагласимо да од избијања светске економске кризе та сарадња све више постаје императив, чак и за верне америчке партнере попут Румуније и Бугарске – тада су амерички притисак и цајтнот разумљивији.

Јер, осим Србије, озбиљно кува и Македонија, док је грчка европска експлозија све извеснија. Амерички намесник на том делу Балкана – Турска – колико год земља снажне експанзије, сувише је заузета унутрашњим проблемима, Сиријом и земљама „арапског пролећа“, где настоји да наметне свој модел „проамеричког исламизма“. Она има снаге да, подижући своје клијенте у овом делу света, изазове дестабилизацију у региону, али за неку креативнију акцију, дубљи улазак и контролу региона – не. Коначан разлог америчке журбе јесте њихово разумевање да са Сиријом недопустиво касне због неочекиваног Асадовог отпора и да Русија такође показује једнаке знакове журбе на Балкану, као и знакове иницијативе – пре свега реч је о планираном почетку изградње стратешког пројекта Јужни ток.

Русија обнавља своју стару финансијску понуду Србији, али овај пут, за разлику од времена када је адреса за ту понуду био Борис Тадић, са много више доживљаја себе као империје и много мање поверења, дајући својим вероломним српским саговорницима и много мање времена. Наиме, претходне руске понуде пре свега биле су базиране на економској сарадњи, из које је временом требало да се развије и војна а из тога и озбиљно стратешко партнерство. Овај пут, међутим, на столу је војна сарадња, о којој ће Србија морати да се изјасни веома брзо, после чега ће ићи споразум о стратешком парнерству, да би се после свега тога економска сарадња подразумевала. На тај начин не само да је скраћен рок за српско изјашњавање већ и сам процес развоја планиране сарадње од почетних облика до тачке из које се не може назад.

На тај начин Русија, која је на неодређено време изгубила Бугарску из зоне свог политичког утицаја, показује колико јој је до Србије ипак стало. Ту, наравно, никад не треба губити из вида то да Русија неће ратовати са Западом за Србију, посебно не на Косову, као и да је праг руске спремности за сукобљавање са Западом око Србије много мањи од вашингтонског. Та чињеница је веома важна због тога што нико не треба да мисли како је српској политичкој класи могуће да стави српску судбину у руке Русије и лиши се сваке одговорности за њу.

Пропагандни написи у српским медијима, чији циљ је да да компромитује сарадња Београда са Москвом, у мањем делу чак и у немачким, показују да се из европских престоница не гледа благонаклоно на ту сарадњу. Истина, без обзира на повремена заклињања у европски пут и изигравање кулиса за расистичке водвиље Јелка Кацина, евроентузијазам у српској власти је у радикалном опадању, таман онолико колико међу њима расту страх од Америке и нада у Русију.

ДВЕ ОДЛУКЕ Зато ће прва половина септембра донети неке битне одговоре, пре свега онај хоће ли Србија смети да пређе линију сарадње са Русијом, и то, наравно, уз озбиљне руске политичке услове, који се у прозападној штампи описују као империјални, док ми се чини да је све што је у њима империјално тек то да империја себи не сме да дозволи то да буде искориштена и одбачена, што ће рећи да се руски услови највише тичу политичког обезбеђења њихове помоћи Србији.

Друго питање на које ћемо добити одговор гласи: хоће ли Србија и колико бранити Косово. Наравно, у ова два питања садржана су сва остала – од економије, преко безбедности, све до културе и избора доминантног друштвеног модела.

Наравно, питање сарадње са Русјом, које ће бити закључено до 14. дептембра, када ће се Томислав Николић и Владимир Путин видети у Сочију, можда и није најважније, али ће одредити сва друга, па и питање одбране Косова. Ако Србија закључи са Русијим споразум о војној сарадњи (наоружавање и заједнички послови у наменској индустрији), као и о руској финансијској помоћи, па макар упоредо и направила нови аранжман са ММФ, тада би њена снага за одбрану Косова била већа, тада би имала много већу слободу да промени свој погубни економски модел и да крене путем своје државне обнове и дисконитинуитета са својим претходницима.

Отуда тај руски новац нема само своју финансијску вредност, па неће баш бити врхунац памети мерити га тиме шта се све за њега може купити и колике ће бити камате на тај државни кредит. Политичка вредност тог новца из наведених разлога биће много већа, и могла би се измерити на следећи начин. Уколико уђе у тај аранжман, Србија стиче шансу да се извуче, али и отвара нове ризике од западне одмазде. Речју, Србија са Русијом има шансу да се извуче, али и да пропадне; без ње све постаје извесно – њена влада биће влада континуитета, Косово неће моћи да бране чак и кад би то хтели, комадање ће се наставити, пропадање продубити а свака следећа шанса за чупање ће нас наћи много слабије и још разваљеније.

Своје велике одлуке петооктобарска Србија редовно је настојала је да одложи, све док се у временској изнудици и под притиском није опредељивала за оно најгоре. Овај пут, међутим, времена неће бити: нити ће га Србији дати они који очекују њено изјашњавање, нити га она, овако пропала, опљачкана и очерупана има.

Наравно, те догађаје Србија ће дочекати неспремна: њен јавни простор још увек контролишу противници дисконтинуитета, у њеној власти сударају се они који су за заокрет и они који су за наставак утабаног евроатлантског пута, утицај жутих у држави још увек је већи него иједне странке после изгубљених избора икада. Мада, треба бити поштен па рећи – и да је влада била бржа и ажурнија у успостављању свог ауторитета, тешко да би Србија била много спремнија за притиске који је чекају.

На крају, после свега тога можда ће Србија остати иста – нажалост, треба ли рећи – али њена влада сигурно неће. Макар утолико што ћемо сви јасно знати за који пут се определила.

Извор: http://www.standard.rs