Вучић у Немачкој: Ми знамо шта морамо, они шта не можемо

Пише Мирослав Стојановић

Нимало лака и једноставна берлинска мисија потпредседника Владе Србије и министра одбране вредноваће се у координатама у којима се кретала: да се у дијалогу са изузетно важним (и често неугодним) партнером, Немачком, обезбеди највише што се може (посебно у билатералним, економским односима), а најмање изгуби (када је реч о Косову и Метохији)

Ништа од изолације Србије чиме су, у време пред изборе, звучно и бучно, плашени грађани ако у Београду дође до промене власти. Напротив. Управо смо ових дана сведоци снажне дипломатске офанзиве њених представника, пред којима се отварају „велика врата“ на светској политичкој сцени. Понекад и помало неочекивано, уз велику помпу, с каквом је, на пример, у Берлину почетком ове седмице дочекан потпредседник Владе Србије, у конкретном случају, истина, у својству министра одбране (приликом сусрета с парламентарним државним секретаром у немачком Министарству одбране Кристијаном Шмитом), Александар Вучић: уз интонирање државне химне и почасни батаљон.
То може, и јесте, део форме и протокола, али су и формални гестови у спољној политици „говорљиви сигнали“ и неспорне, уверљиве чињенице. Као што су две изузетно важне мисије минулих дана, Вучићева у Немачкој и шефа државе Томислава Николића у Русији, макар се радило о (пуком) стицају околности, знак програмиране и програмске, политичке оријентације да се, трагом стратешких националних интереса, траже и успостављају стратешки партнери и ослонци – и на истоку и на западу.
А Немачка, уз сва варничења и политичка спорења, која се у последње време концентришу превасходно на случај Косова Метохије, и Русија, без икакве задршке и двоумљења – пожељни су и преко потребни стратешки партнери Србије.

ПРАГМАТИЧНО, БЕЗ ИЛУЗИЈА

[restrictedarea]

Немачка нам је (готово) животно потребна као стратешки партнер, и у билатералним односима, и, посебно, на путу ка Европској унији, поновио је Вучић више пута његовим берлинским саговорницима. И, без сумње, домаћој јавности. Не остављајући, при том, никакву сумњу да је у Берлин отишао без (великих) илузија, када је реч о (тврдим и непроменљивим) немачким ставовима и условљавањима (ЕУ, Косово), али с прагматичном решеношћу да се у интересу грађана Србије и њихових потреба (а те потребе, посебно финансијске, у разговорима с новинарима немачког издања „Фајненшел тајмса“, означио је као драматичне!) „обезбеди највише што се може, а изгуби најмање што се мора“.
Коначан исход, и вредновање, Вучићеве нимало лаке и једноставне берлинске мисије кретаће се у тим координатама, уз, за сада, више наговештаја и наслућивања из шкртих изјава – попут оних да „знамо шта морамо (да учинимо), а они знају шта не можемо“ – мање поузданих и недвосмислених чињеница.
Једно је, међутим, неспорно и сигурно: у том дијалогу, и с једне, и с друге стране, није било двосмислености и дипломатског увијања, па и кад су једни – Немци, у конкретном случају два Вучићева, веома утицајна саговорника, из „најближе близине“ канцеларке Ангеле Меркел, саветницима Кристофом Хојзгеном, за спољну политику и безбедност и Николаусом Мајером Ландрутом, за ЕУ ствари (реч је, опет, превасходно о Косову и ЕУ) означавали као наше обавезе, а други (у конкретном случају Вучић) услове и условљавања.
Од онога што је јавности директно саопштено, Вучић се у Београд вратио с једним, веома вредним, и чини се сигурним „поготком“ и добитком: један од највећих европских енергетских џинова, немачки концерн РВЕ (72.000 запослених, промет у 2011. години педесет две милијарде евра) постаје „стратешки партнер“ „Електропривреди Србије“. Иза те звучне и уопштене одреднице више се не скрива чињеница да је реч о великом послу и Србији насушно потребном подухвату: Немци ће градити нови блок термоелектране „Никола Тесла“ (Б 3) – по српским проценама реч је о инвестицији вредној милијарду две стотине милиона евра, Немци с тим не лицитирају док се не обаве претходне анализе – и више хидроелектрана (само на Морави њих пет, Немци спомињу још Дрину и Дунав, Ђердап), посао у који би немачка страна такође ушла с више од милијарду евра. Србија то не би враћала у новцу него у „зеленим киловатима“.
Нове потписе на обновљени Меморандум о сарадњи (претходни, потписан између РВЕ и ЕПС-а 2009, који се није реализовао) ставили су у присуству потпредседника Владе Србије Александра Вучића, министарке енергетике Зоране Михајловић и немачког министра привреде и технологије (који је, такође, вицеканцелар) Филипа Реслера, вршилац дужности генералног директора ЕПС-а Александар Обрадовић и шеф немачког концерна Петер Териум.
Садашњи споразум је „оснажен“ чињеницом да су овога пута иза њега стале Влада Србије и немачка влада, чиме је, практично, добио статус међудржавног уговора и могућност реализације без тендера.
У саопштењу за јавност немачког Министарства за привреду и технологију, издатом после разговора шефа овог ресора с његовим гостом Вучићем, цитирана је, у наслову, Реслерова оцена да је „Србија традиционално снажан привредни партнер Немачке с великим потенцијалима“. Уверен да ће економски односи две земље бити још интензивнији – ако Србија обезбеди сигурне услове и пуну транспарентност инвеститорима – што би „подстакло привредни развој у Србији и дало допринос благостању њених грађана“, Реслер је приметио да ангажовање водећих немачких фирми у Србији, попут РВЕ, може представљати светионик и путоказ немачким малим и средњим предузећима.
Вијетнамско сироче, вицеканцелар
Да направимо кратак излет изван ове привредно политичке равни и телеграфски саопштимо неколико података из неспорно интересантне Реслерове биографије: стигао је у Немачку из Вијетнама с девет месеци, као усвојено, а безимено ратно сироче. Одрастао је у немачкој породици Реслер, на кршењу у католичкој цркви добио име Филип, студирао медицину, радио као војни лекар, скинуо униформу кад се упустио, професионално, у политику и, ето, догурао до министра и вицеканцелара, као шеф либералне странке.
Политички најделикатнији и најважнији Вучићеви разговори били су, међутим, са двојицом већ споменутих „људи из сенке“, посебно с (веома утицајним) саветником Ангеле Меркел за спољну политику и безбедност Криштофом Хојзгеном. Реч је о човеку с великим дипломатским искуством (више од четврт века) које је сакупљао у немачком Министарству спољних послова, у дипломатским представништвима у Чикагу и Паризу, а важнији ангажман и улогу у „централи“ добио је у време министровања (већ заборављеног) Клауса Кинкела.
Меркелова га је „довела“ из Брисела. Тамо је, у огромној машинерији Европске уније био веома важна личност: био је шеф политичког одељења (мозак) унијине дипломатије која се зачињала и стварала под руководством њеног „високог представника“ Хавијера Солане.

„СТАРИ ЗНАНЦИ“
Меркелова изговара, када је реч о спољној политици, наглас Хојзгенове тихо саопштене речи, а Хојзген саопштава, такође тихо и с тактом, саговорницима често резолутне канцеларкине захтеве.
Шта је Хојзген саопштио „старом знанцу“, како су неки наши медији пожурили да га титулишу, Вучићу (срео се с њим такође у Берлину када се већ видело како ће бити састављена нова влада у Србији)?
На конкретна запиткивања новинара у Берлину да ли је било речи о условима који се постављају Србији како би добила термин за отварање преговора за приступање Европској унији, какви су немачки захтеви када је реч о Косову, Вучић је одговарао лаконски: разговарало се о свему, разговори су били отворени и садржајни, али о њиховом садржају не жели да говори.
У једном је, међутим, био директан и изричит: нећемо признати Косово. Уз, такође изричит додатак: Србија ће убудуће све одлуке доносити у складу са потребама грађана, поштујући при том правне и политичке обавезе.
Нагласак на ово „убудуће“ могао би да се „прочита“ као (индиректна) критика претходне владе, чије одлуке нису биле у „складу са потребама грађана“. Био је, међутим, изричит у обавезујућој, више пута понављаној изјави да ће нова влада, као (међународно)правно одговорна, испунити све обавезе (и када су тешке и болне, иако он то није споменуо) које је прихватила претходна власт. А претходна власт је упорно избегавала да, јасно и гласно, саопшти о каквим обавезама је реч, схватајући очигледно да су тешке и болне, да не посежемо за тежим речима. Ни нова власт, бар за сада, не „открива карте“ о том „тешком и болном“ наслеђу.
Грађани ће можда знати нешто више до времена када (у петак) узму у руке њихов „Печат“: када је овај текст одлазио у штампу најављиван је долазак „гостију из Берлина“ (један утицајни посланик Бундеста из редова конзервативаца на власти, у пратњи експерта за спољну политику) који ће својим домаћинима, али и јавности – учинили би то на конференцији за новинаре – тачку по тачку, на „чистом српском“ (алузија на изговоре неких српских политичара да су текстови преузетих обавеза подложни различитим интерпретацијама, јер су, ето, забележени на енглеском!), с јасном тачком, уместо запете и – три тачке.
Можда као претходница ових гласника „неугодних вести“ које, ето, домаћи политичари „немају храбрости да гласно изговоре“, пушта се у (медијски) оптицај „стара грађа“ у нешто обновљеном руху („Ахтисари плус“) и актуелизује такође стари „Ишингеров план“. Све се то пласира као бриселски „нацрт“ нове платформе за нове (и амбициозније) разговоре између Београда и Приштине, који ће, без сумње, ма какав био, представљати препознатљив „немачки рукопис“.
Немце су, истина, мање интересовали детаљи (старог) Ахтисаријевог плана, иако су његову суштину – пут ка независном Косову – срчано подржали. Више су били оријентисани и сконцентрисани на оно што је срочено као ауторство њиховог дипломате Волфганга Ишингера и покушај да се разреши за њих кључни проблем: Косово под кровом Уједињених нација.
Форсирали су, наиме, и форсирају (раније обазриво преко Ишингера, сада резолутније и директније) тезу да Србија не мора формално да призна Косово као независну државу, али требало би (мора) да то учини фактички по „међунемачкој формули“: Западна Немачка никад није признала Источну Немачку, али су обе биле, у пуном обиму и статусу, редовне чланице светске организације. Смишљено се пренебрегавају различите историјске околности у којима је дошло до подељености Немачке и бахатог отимања Косова.
То се, међутим, не може остварити без сагласности и евентуалне капитулације Београда која би била хваљена на сав глас као „мудра конструктивност“ српских званичника и њихово (коначно) „окретање будућности. Тим „поготком“ би био остварен још један циљ: чланице Европске уније које одбијају да признају отето Косово као независну државу – због чега падају у воду све амбиције о „јединственој спољној политици ЕУ“ – биле би принуђене да то учине, како не би биле „већи Срби од Срба“, иако је њихово противљење мотивисано изричито сопственим националним интересима.
Над њиховим главама, међутим, не виси (бриселска, немачка) батина која у српском случају бива све чворноватија и тежа.

[/restrictedarea]