Сукоби у ДС: Седма седница

Пише Никола Врзић

Истинитим се имају сматрати све гадости које, у наредна два месеца, представници две сукобљене струје Демократске странке буду изговорили једни о другима. Тако да ће, када се Осма седница ДС-а – Изборна скупштина ове партије заказана за 10. новембар – коначно догоди, ваљда бити сасвим свеједно да ли ће победити Борис Тадић или Драган Ђилас. Зато што ће до тада постати потпуно јасно да је и једнима и другима место, макар, у политичкој историји бешчашћа, ако већ не и унутар зидина неког много боље чуваног места

Очекивало се да ће то бити некаква Осма седница Демократске странке, на којој ће штићеник свргнути свог покровитеља. Као ономад, пре 25 година, Слободан Милошевић Ивана Стамболића у Централном комитету Савеза комуниста Србије. Сви су били ту; и Војко, и Савле, и Боки, и Ђики, и све опскурне силе које су, из сенке управљајући српским медијима, данима покушавале да нас убеде како нама – а не њима – живот и смрт зависе од расплета у врху ДС-а. А да ће се расплет догодити на тој, Осмој седници Главног одбора ДС-а, прошле суботе у Центру „Сава“.
Ова им је седница, ипак, испала тек седма. Пошто ће осма, тај коначни обрачун председника ДС-а Бориса Тадића и његовог заменика Драгана Ђиласа, бити одржана 10. новембра, на ванредној Изборној скупштини Демократске странке. До тада ћемо се наслушати зашто Борис Тадић не би требало да остане председник ДС-а, и зашто Драган Ђилас не би требало да постане председник ДС-а, и све што од њих чујемо о њима биће тачно. Што значи да на крају неће победити бољи – јер бољега ту нема – већ бескрупулознији. Тако да је избор између Бориса Тадића и Драгана Ђиласа, за Србију и њен интерес, заправо, сасвим небитан, осим ако обојица не победе тако што ће поделити Демократску странку. Јер, како је то приметила Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, „било би опасно по будућност Србије да се та странка распадне“, при чему сви јако добро знамо какву будућност Соња Бисерко прижељкује Србији…

УМАЛО СУДБОНОСНА СЕДНИЦА

[restrictedarea]

Латентни, дуготрајни сукоб међу баронима ДС-а постао је отворен после (не)очекиваног пораза Бориса Тадића на мајским председничким изборима, и једнако (не)очекиване пропасти покушаја ове странке да, упркос Тадићевом поразу, остане на власти (узгред, већ нам и сама та чињеница – да је неспутана власт једини кохезиони чинилац ДС-а – разголитила њену праву природу). Наравно, није да се није слутило шта се кува. Драган Ђилас је – писао је „Печат“ о томе – водио градоначелничку кампању („За бољи Београд – Драган Ђилас“) у којој није било ни спомена Бориса Тадића, Демократске странке или њихове карактеристичне, жуте боје наше муке од живота под њима; одмах после првог круга, Тадић у Панчеву говори да су „људи који у систему ДС-а раде за своју појединачну ствар моји непријатељи, баш као што су ми политички непријатељи они други. Већи су ми непријатељи они који раде за своју личну ствар у ДС-у, него што су ми противници Тома Николић и остали“; а уочи другог круга председничких избора, (Ђиласов) београдски одбор ДС-а не спроводи (уобичајену) кампању од врата до врата…
Било је, дакле, само питање тренутка када ће сукоб Тадића и Ђиласа, кога је Тадић увео у ДС, доћи до тачке у којој ће директни обрачун међу њима двојицом постати неминован. И започео га је Ђилас, нападом на Тадићевог (некадашњег?) љубимца Вука Јеремића, тобоже због превеликих трошкова предвиђених за Јеремићеву канцеларију у Њујорку. Првобитни план двојца Ђилас-Бојан Пајтић, који се у међувремену искристалисао, био је да се Тадићу омогући часно повлачење на неки од резервних положаја, попут председника Политичког савета ДС-а или почасног председника ДС-а, или једног од вођа Социјалистичке интернационале. У то време, пре два месеца, Ђилас зато и изјављује: „Кад год да буде Изборна скупштина ДС-а, ако Борис Тадић буде кандидат за председника, ја нећу бити кандидат. То је моја одлука, и иза ње стојим.“ Тадић, међутим, одбија да се повуче, и тако смо доспели до суботе, 8. септембра.
Исход те, умало судбоносне седнице ГО ДС-а, показао је, понајпре, да упркос силном оптимизму лансираном из ђиласовских медија, врхушка ДС-а још није спремна да се обрачуна с актуелним председником; да је спремна, уосталом, актуелни би већ постао бивши јер би ГО одбио његов извештај. А није, него га је прихватио. Ипак, Тадић је поражен тамо где вероватно није ни очекивао да ће победити; одбачен је, наиме, његов предлог да се начини преседан и да у избору новог председника учествује читаво чланство ДС-а, а прихваћена је Ђилас-Пајтићева иницијатива да о председнику ДС-а, као и досад, одлучују делегати. С друге стране, пак, Тадић је, неоспорен, искористио своја статутарна овлашћења и Изборну скупштину заказао за 10. новембар, а не за 14. октобар који је тражила друга страна.
Шта ће се у ДС-у дешавати до 10. новембра? Линија поделе углавном се искристалисала. Уз Ђиласа и Пајтића су, помало неочекивано, стали и Ружица Ђинђић (Ђилас је, отуда, већ проглашен за наследника Зорана Ђинђића, док је Тадић поистовећен са Драгољубом Мићуновићем из 1994, када га је управо Ђинђић сменио, а Тадић био на Мићуновићевој страни), Божидар Ђелић, чак и Тадићев лични издајник Борко Стефановић. Важније од тога, на Ђиласовој је страни и Горан Весић, инжењер тесне победе Зорана Ђинђића над Слободаном Вуксановићем 2000. године… На другој, Тадићевој страни су, углавном, споменути Драгољуб Мићуновић, Душан Петровић, председник Извршног одбора ДС-а Марко Ђуришић, док је опредељење Драгана Шутановца, засад, још непознато.

КАКО ЋЕ СЕ ОСЕЋАТИ СОЊА БИСЕРКО?
Упоредо с кристалисањем ових подела кренула је и јавна (анти)кампања у којој се средства очигледно неће много бирати. А тек су почели да се обрачунавају. Потеже се Тадићева мајка Невенка која сину, с насловне стране „Курира“, поручује да се окане политике, Тадић пак оптужује Ђиласа да му с тајкунима (Мирославом Мишковићем) ради о глави и функцији. Драгољуб Мићуновић, на том трагу, оптужује Ђиласа: „Јасно је да тај његов пут није јасан, да нема идеологије. Он сматра да можемо са свима, да је неважно из које су странке…“
Ове Мићуновићеве речи добијају неочекивану потврду у тексту на који су нам пажњу скренуле поједине демократе, описујући га као „Весићеву анализу“ (реч је о анализи догађаја у ДС-у, под насловом „Може бити само један“, насталој у агенцији ИЦП у чијем Одбору саветника јесте и Горан Весић). С тим што се та оптерећеност идеологијом, упоредива само са оптерећеношћу сер Оливера (Дулића) поштењем, Ђиласу уписује у предност уочи страначких избора, јасно при том показујући да је циљ те странке и њених функционера да буде на власти, а не да спроводи било какав програм или не дај боже идеју: „У активном страначком животу учествује пет-седам хиљада чланова који су функционери странке, односно нека врста страначке олигархије. То су функционери од општинског до републичког нивоа власти, одборници и посланици, директори, чланови управних и надзорних одбора јавних предузећа и запослени у државној и локалној администрацији, као и јавним предузећима. Они чине страначке органе и међу њима се бирају делегати на делегатској скупштини. Тадић веома добро зна да та страначка олигархија живи од власти и самим тим увек подржава лидера који странку може да доведе на власт или да је одржи на њој. У овом тренутку странком влада уверење да на власт може да је врати Драган Ђилас. Управо зато подршка коју Ђилас добија расте сваки дан.“
Делегатској скупштини, опет, претходиће додељивање делегатских квота локалним одборима ДС-а, а потом и избор делегата по тим одборима и квотама које су добили. И ту ће се, заправо, и бити главна битка између Ђиласа и Тадића. При чему, свакако, није безначајно што је на челу ИО тадићевац Марко Ђуришић, јер је ИО тај који одређује квоте делегата по одборима; уз то, ИО распушта општинске одборе и расписује изборе за нове сазиве тих одбора (који ће бирати делегате за Изборну скупштину), што нас враћа на могућ разлог Тадићеве одлуке да се о председнику ДС-а гласа у новембру уместо у октобру. Овај продужени рок, наиме, оставља могућност да ИО распусти поједине локалне одборе ДС-а и организује избор неког другачијег, пожељнијег одбора. То не би било могуће да је Изборна скупштина већ у октобру, јер Статут ДС-а прописује минимум од 45 дана за одржавање локалних ДС избора од момента њиховог расписивања.
Што год урадили, за коју год се тактику определиле и једна и друга страна, предвидљиво је само да ће јесен у жутом картелу бити колико жута, толико и безобзирна. А ми само можемо да им пожелимо исход који ће растужити Соњу Бисерко…

[/restrictedarea]