Стефановић уместо Стефановића?

пише: Драгомир Анђелковић

Да ли је у Србији, без обзира на смену власти све остало у духу народне изреке: „Ајде Јово, наново“? 

Поново се чују фанатичне оде  евроинтеграцијама, док у вези са отмицом Косова и Метохије глава и даље допушта да клатно полако клизи куда Приштина жели

Тек што се почетком септембра наша државна делегација вратила, како нам је током ње и одмах по њеном окончању представљено, из успешне посете Немачкој, уследио је хладан туш. У Београд су муњевито дошли немачки парламентарци, који су српској јавности предочили седам услова Берлина за отпочињање преговора о приступу Србије ЕУ. Уз разне друге видове понижавања Србије, они садрже и захтев да дигнемо руке од Косова и Метохије, односно да се помиримо са отмицом тог дела наше територије, те врховном влашћу Приштине чак и над Србима на северу КиМ. То баца сенку ако не и на мотиве нове власти, онда бар на њену превелику кооперативност према Западу и приврженост ЕУ интеграцијама. Ако не уследе озбиљни национално одговорни потези из Београда (уместо отпочињања тихог реализовања немачког ултиматума), може да испадне да су све најављене немачке инвестиције део надокнаде за КиМ, а не могућност за унапређење наших спона без обзира на размимоилажења око неслагања у вези са судбином јужне српске покрајине, односно да су српској јавности представљене разне потенцијалне „благодети“ сарадње са Немачком под условом да буде „разумна“ у вези са косовским питањем.

ЖУТА РЕТРОСПЕКТИВА Претходна власт је водила, чак и на основу прворазредних америчких дипломатских извора, доказано издајничку политику препуштања КиМ албанским клијентима оних који су на нашу земљу извршили агресију 1999. године. Тако је, да се подсетимо, плаћала за своје довођење на чело државе. Уз то, на разне друге начине – од наметања лажи о нашој доминантној кривици за ратове деведесетих (нпр. мит о Сребреници), до „регионалног помирења“ по принципу да се ми Хрватима извињавамо и за то што су нас клали у Јасеновцу – ниподаштавала је наше националне интересе. То је радила и са моралом и традицијом. Само да се сетимо удварања Бриселу промовисањем тзв. геј парада и сличног. Да сада и не говоримо о накарадној економско-социјалној политици која је већину Срба довела до просјачког штапа, уместо великог дела наше индустрије оставила „спаљену земљу“, а скоро све што и даље вреди предала у руке странаца и домаћих тајкуна којима, по правилу, спрам личног профита нација и држава мало значе.

[restrictedarea]

Зато је патриотски императив био дати све од себе да кривци за убрзано труљење Србије оду са власти. Стога је велики део српске патриотске јавности подржао реалну могућност за промену власти, те, уз све резерве које је према њој имао, долазак нове владајуће екипе. Но, истиче доба поштеде „нових“, због наде да ће промене добити дубински карактер, те давања времена да то почне да се дешава. Променили су се људи на врху, али убрзано почиње да бледи нада да ће се целовито променити и штеточинска политика, односно они који на извршним функцијама, од медија до битних државних и културних институција, представљају њене носиоце.

МОДЕЛИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ВЛАСТИ Када дође до „радикалних“ промена на челу државе, ново стање може да се учврсти на два начина: 1) темељним резовима како би дошло до дубинског дисконтинуитета у односу на претходно стање; 2) симбиозом са делом старог режима. Но, тада се покаже да оно што је требало да буде „радикални“ преокрет, заправо то није. До јуче опозиционе партије обећавале су свашта како би победиле на изборима, али пошто се то десило нису спремне да отпочну „генерално чишћење“ државе (већ га само симулирају). Тада се нова власт учвршћује преузимањем многих кадрова из старе, те прикривеним договорима са неким њеним првацима, уместо храбрим сменама и наметањем нових принципа. У софистицирано окупираним земљама као што је наша, инострани ментори ислужених квислиншких режима, обично улажу велике напоре да се промене одвијају по последњем сценарију. Тада народ на неко време умири своје страсти и отупи, а много тога, ако не баш и све, настави да се развија као и пре избора. Све док миц по миц хегемонистичке силе не заокруже оно што желе, те учврсте наметнуто стање.

Велики део патриотске јавности и даље се нада да описано на крају претходног пасуса није случај у постизборној Србији. Међутим, много тога забрињава. И то толико да се приближава тачка „лома“, када ће – ако се нешто коренито не деси у односу према Косову, али и другим аспектима наше стварности – за њу нови постати исто што су били стари. Поново се чују фанатичне оде  евроинтеграцијама, док се у вези са отмицом Косова и Метохије глава и даље гура у песак, тј. допушта да клатно полако клизи куда Приштина жели. Уместо нове културно-идентитетске политике – коју су челни људи Ресорног министарства наговестили, да би се од њих под притиском старих властодржаца, јуришника анти-Србије и вероватно страних амбасада, државни врх муњевито оградио – спрема нам се, уз благослов државе, нова хомосексуална фешта на улицама Београда. Говори се о продаји „Телекома“ (ваљда Немцима?), а не о коперниканском преокрету у економији, који би довео до окретања себи и покретања индустрије, уместо да чекамо илузорно отварање ЕУ капија и клањамо се ММФ-у. Из озбиљних руских кругова већ се чују негодовања да се помпезно прича о српско-руској сарадњи, а мало се, на неким важним пољима за које су Руси заинтересовани, и сада уистину ради. Као да се и даље мисли на Берлин и Вашингтон, када се каже Москва.

 КОСОВСКА РЕПРИЗА Могао бих да се подробније бавим многим питањима, од приступа нових власти медијима до асиметрично жутих комбинација чији видљиви део је промена на челу „Телекома“. Ипак, сада ћу се задржати само на косовском проблему. Настављено је певање старе (лоше) косовско-метохијске песме, а за шефа нашег преговарачког тима доведен је кадровски анахронизам старог режима – Дејан Павићевић. Дојучерашњи блиски сарадник врховног Тадићевог косовског преговарача постао је Стефановић уместо Стефановића. Све под наивним изговором – озбиљна смо држава, па потпуно морамо да испоштујемо оно што је претходна власт прихватила, чак ако се са тим и не слажемо. Но, јасно је да ствари стоје другачије.

Професор уставног права Ратко Марковић, који је у области којом се бави прворазредни ауторитет, наглашава да нова власт апсолутно није ни у каквој обавези да спроводи договоре претходне. Државу обавезују међународни уговори, и то тек када су потврђени у Народној скупштини, а не политички договори претходне власти срачунати на то да Србија постепено дигне руке од Косова и Метохије. Отуда, са правног становишта, ни парафи које је бивши преговарач Борислав Стефановић стављао на договоре које је уз посредовање ЕУ постизао са Приштином, ни потоње уредбе владе – за садашњу власт немају обавезујући значај. Празне су приче неких наших нових властодржаца да морају да одраде оно што је отпочела претходна власт. Ако то буду радили и тамо где се удара на српске виталне интересе у вези са КиМ, у питању је неки њихов рачун за који само налазе изговор.

 КРАЈ ИГРЕ? Немачка је озбиљна држава, чија реч има пресудну улогу у ЕУ. Ако је она јасно и гласно изашла са условима без којих нема нашег наставка кретања путем евроинтеграција – нема дилеме да од тога неће одустати. Најаве из Београда да ће до отпочињања преговора о приступу Србије ЕУ, и поред отрежњујућег немачког хладног туша, ипак доћи у првој половини наредне године, указује или на то да смо током предизборне кампање слушали „патриотске“ лажи, или пак да власт купује време да би повукла неке државотворне потезе. Међутим, примена већине онога што је Стефановић договорио, представљало би стављање тачке на последњу могућност.

Нема преговора са Бриселом без испуњавања немачких услова, а они подразумевају дизање руку од Косова, на начин за који храброст није имао ни Тадићев режим. Са Немцима или било којим другим страним факторима морамо да играмо разне игре, па и да им правимо неке болне уступке, али сврха тога је да нам буде боље, а не горе, да заштитимо виталне националне интересе (од којих је први очување територијалног интегритета), а не да их опасно поткопавамо. Ако се покаже да нова власт не ради тако, већ на (гео)политичком, али и другим пољима настављају по старом, онда мотиви нису национални већ лично-партијски.

 ОДМЕРЕНА ОДЛУЧНОСТ Данас када се руше темељи ЕУ, бесмислено је причати да је наша боља будућност превасходно везана за евроинтеграције, те да је нужно да ради тога жртвујемо било шта друго. И да је тако, радило би се о неприхватљивом моделу понашања. А камоли када сваки дан гледамо колико је Унија усрећила Грке и многе друге народе подређених држава. Отуда, многи ће имати разлог да помисле да као што је прошла власт помогнута да дође на чело државе да би радила у интересу америчке и берлинске, а не српске косовске политике – овој садашњој је Запад то допустио уз њено обећање да државу суштински неће скренути са курса којим је кренула 2008. године. Још се надам да се неће показати да је тако; да нова власт околиши са повлачењем правих потеза како би у погодном тренутку кренула у општу офанзиву (унутрашњу и спољну). Ипак, време за храбре и одлучне државотворне потезе, као и стрпљење патриотске јавности – истиче! Не значи да би према глобалним моћницима требало пркосно да се поставимо и престанемо да показујемо спремност на кооперативност, али несумњиво власт државе Србије више не сме да ради у њиховом уместо у свом националном интересу!

[/restrictedarea]