Почетна / Колумне / „Службени гласник“ у магли година које се враћају

„Службени гласник“ у магли година које се враћају

Пише: Ратко Дмитровић

Због чега се државни издавач Србије одлучио да штампа књиге двојице аутора из Хрватске и Босне, чији ставови без сумње подлежу бар критичком преиспитивању, зашто таква прилика није пружена неком од српских писаца или историчара из споменутих држава и откуда у свему томе Латинка Перовић?

„Службени гласник“, издавачка кућа државе Србије, објавио је ових дана књигу мемоарске прозе „1941-Година која се враћа“ хрватског публицисте, повремено политичара, свакако врло познатог и интригантног Славка Голдштајна. Садржај Голдштајнове књиге за овај текст нема пресудну важност. Он је само повод да видимо на који начин је Голдштајн сагледавао односе Срба и Хрвата у последњих двадесетак година, шта је на том плану и сам урадио, колико допринео смиривању или можда таласању, међунационалним тензијама и да ли је књига о којој је реч на неки начин искупљење пред Србима, управо због Голдштајнових активности у оном за Србе тешком времену (почетак деведесетих), када се Хрватска по други пут у двадесетом веку усправљала као држава. У свему овоме додатну димензије има чињеница да Голдштајн не припада ни једном, ни другом народу, долази из старе угледне јеврејске породице.

 СА ХРВАТСКИМ ПРЕДЗНАКОМ Елем, Славко Голдштајн у књизи издатој у Загребу пре четири године, а за коју се одлучио српски „Службени гласник“ описује драму сопствене породице која се нашла у вировима Другог светског рата, на простору где су Хрвати, у савезништву са немачким нацистима, подизали своју националну кућу, сањану хиљаду година. Оваква тематика, сама по себи, није спектакл, није јединствена, експлоатисана је безброј пута, али за српско-хрватске односе има важност кроз чињеницу да Голдштајнови 1941. године из Карловца од усташког ножа беже на Кордун, где Срби чине апсолутну већину, где има и хрватских села, а где су почели покољи „над православцима“. Голдштајн је био сведок тих догађаја. Вратићемо се на Кордун, у те паклене дане, кад српски живот није вредео ни грам соли, али пре тога да видимо шта је Голдштајн радио у времену између 1989. и писања књиге о 1941. години која се враћа.

Прва политичка организација, странка, партија, како вам драго, основана у Хрватској, пред вишестраначке изборе, није Хрватска демократска заједница, како многи мисле, већ Хрватска социјално либерална странка (ХСЛС), настала у јесен 1989. године. Присуствовао сам њеном првом представљању јавности, а оснивач и њен први председник био је Славко Голдштајн. Скрећем пажњу на префикс, национално одређење странке. Могло је, чак би звучало боље, Социјално либерална странка, али се Голдштајн одлучио за национални, хрватски предзнак. Нагађам због чега.

На челу ХСЛС-а остаје релативно кратко, а на место председника доводи Дражена Будишу. Још један изненађујући потез „либералног интелектуалца“ Голдштајна. Будиша је, подсећам, екстремни хрватски националиста, један од вођа студентског покрета на загребачком Свеучилишту, у данима Маспока, 1971. године. На изборе 1990. године ХСЛС излази у коалицији са Миком Трипалом и Савком Дапчевић Кучар, креаторима и вођама Маспока, нуде разбијање Југославије, самосталну Хрватску, политички обрачун са Србима у Хрватској, али је Хрватима, то су показали на изборима, ипак био дражи Туђманов проусташки ХДЗ.

[restrictedarea]

ЗА И ПРОТИВ БЛАЈБУРГА Голдштајн се повлачи из активне политике, али остаје у јавности, окреће се разним облицима издаваштва. Пресудно утиче да се у Загребу појави недељник „Глобус“ (излази и данас), чији је садржај тих ратних година био изричито националистички, готово проусташки, са снажним антисрпским зачинима. Пролази кроз разне фазе и изазове, укључујући оне са којима се Јевреји никада не играју. Доноси одлуку да се придружи хрватским званичницима и оде, у сопственој режији, на поље код Блајбурга, где је усташка војска Независне Државе Хрватске у финишу рата, 1945. године, доживела потпун пораз и слом. Када је ту одлуку пустио у јавност Голдштајн је доживео бројне жестоке критике од својих сународника из целог света, па је на крају ипак одустао од намере да се поклони сенима побијених усташа.

У којој мери је овај човек слојевит, помало чудан, контрадикторан, на крају, најбоље говори податак да је недуго после тога, са својим братом Данијелом Ивином, јавно тражио од Владе Хрватске да укине високо државно покровитељство над усташким дернеком код Блајбурга.

И још један интересантан податак; Голдштајн је данас међу највећим борцима против национализма, свеједно чијег, али не објашњава, а нико га и не пита, због чега је као добровољац, са пушком на рамену, учествовао у стварању државе Израел, одакле се у Загреб вратио 1950. године. Осим национализма, јаког, жестоког националног осећања, другог погонског горива за ту работу није могло да буде. Али, добро… било, па прошло. Враћамо се у 1941. годину. Голдштајн је са братом и мајком на Кордуну. Данас каже да је од Хрвата, усташа, побегао из Карловца, али да су га на Кордуну спасили други Хрвати. Срби Кордунаши нису имали никакве заштите. Ни пун месец дана после проглашења НДХ усташе упадају у село Вељун и убијају 525 Срба. Углавном хладним оружјем.

У Вељуну је споменик тим јадницима, а нема томе давно, сигурно се сећате, када је извесна Бисерка Леградић, локална Хрватица, пред бројним сведоцима скинула гаће и помокрила се на споменик. Потом је свечано изјавила да она као Хрватица има суверено право да у својој независној држави пиша где јој воља. То је само један од разлога због којих је Голдштајн својој књизи дао наслов „1941-Година која се враћа“. У ствари, враћа се, на површину испливава та страшна мржња и нетрпељивост према Србима. Голдштајн о томе говори у књизи и каже да је нетачна, чак опасна теорија, популарна у одређеним хрватским круговима и данас, да су масовне ликвидације Срба у тек створеној НДХ, свакако и покољ у Вељуну, само реакција, одговор, казна, због српског устанка против те државе. То је лаж, Срби су узели оружје тек када је та усташка држава кренула да их убија, истребљује – поручује Голдштајн.

 У СУСРЕТ ГОЛДШТАЈНОВИМ ЖЕЉАМА Славко Голдштајн има још једну интересантну особину; воли да умањује број Срба убијених у НДХ. Ту потребу исказао је и у случају Вељуна. Док сви други извори говоре да су усташе у селу, за три дана маја 1941. године (ликвидације су почеле на Ђурђевдан) убиле 525 Срба, у сваком случају преко 500, Голдштајн се зауставља на броју 377. Голдштајн је међу првима прихватио Туђманову тезу о српском „јасеновачком миту“ и број Срба ликвидираних на том пакленом месту са реалних пола милиона спустио на 80 хиљада. При том се позива на Жерјавића и Кочовића, којима верују још само у Хрватској, игноришући шта су о Јасеновцу у Берлин јављали немачки генерали са Балкана. Најнижу бројку, 350.000 Срба убијених у Јасеновцу, средином 1943. године у извештају команди Вермахта, спомиње Александар Лер. Остали иду до 450 хиљада, закључно са 1943. годином, а тамо се убијало све до априла 1945. Земаљска комисија нове Југославије, формирана у Загребу 1945. године, састављена од Хрвата и Словенаца, радом на терену утврдила је да је Јасеновац прогутао око 650 хиљада људи, углавном Срба. Све то Голдштајн игнорише.

Иначе, Голдштајн је у Београду јасно рекао да не верује у помирење Срба и Хрвата, да ће та два народа заувек делити непремостиви јаз и да се ту ништа не може учинити. Тачно. Ту је у праву, без остатка.

Пада у очи да је на промоцији Голдштајнове књиге у Београду, одржана у Малој сали Коларчевог универзитета, говорила Латинка Перовић. Она је исту улогу имала и на представљању књиге у Загребу. У оба случаја на томе је инсистирао сам Голдштајн. Зашто баш Латинка? Какве она има везе са овом причом? Зар није био погоднији неко од потомака Срба убијених у Вељуну, а има их, посебно после „Олује“, разбацаних и по Србији и по целом свету. Или неки српски историчар млађе генерације, можда публициста? Нико од њих, изгледа, није био достојан да говори на промоцији Славкове књиге. Поред Латинке и Голдштајна, у Коларцу је седео Теофил Панчић. Као да је промоција зборника Хелсиншког одбора. Због чега је „Службени гласник“ испунио такве Голдштајнове жеље? Да ли има у томе некакве поруке, симболике?

Кад смо већ код „Службеног гласника“ није згорега подсетити да је та државна кућа објавила и мемоарску грађу Абдулаха Сидрана, сабрану у књизи „Откуп сирове коже“. Мајсторско је то штиво, његову литерарну вредност није могуће оспорити, као што је ван сваке сумње да је Сидран ову књигу вешто искористио да у Србији – кад га већ српски државни издавач хоће – пласира теорију о „агресији Србије на Босну и Херцеговину“; о Београду из којег је кренуло зло у Босну. Само кад спомиње своје пријатеље из ђачких и студентских дана, Срби су за Сидрана Срби. У свим другим случајевима и ситуацијама овај писац употребљава појам четници. Прилично мучно генерализовање.

Зашто је Голдштајн такав какав је – можемо да нагађамо; у случају Сидрана све је јасно, али није баш јасно због чега „Службени гласник“ неким Србима из Хрватске и Босне, даровитим писцима, историчарима, не понуди могућност њиховог виђења догађаја о којима пишу Голдштајн и Сидран?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *