Почетна / Интервју / Србија има кристално јасну правну позицију око Косова

Србија има кристално јасну правну позицију око Косова

Разговарала Љиљана Богдановић

Фото Милан Тимотић

Идеје о изостављању Косова и Метохије из Устава, о напуштању или потискивању у страну Резолуције СБ УН 1244, опасно су подметање са стране које би требало трајно и одлучно одбити. Такви захтеви и идеје су против интереса Србије. Оне су у интересу сила које дробе Србију и успостављају „велику Албанију“

Шта у вези са Косовом и Метохијом Србија може још да учини? Шта чине или не чине њени представници  свих рангова, унутар или изван Србије, са фуснотом или без ње, са пријатељима и свима другима, писано или усмено?

Постављајући ова  питања, себи и другима, у свом недавно објављеном тексту посвећеном актуелним политичким и стратешким проблемима поводом Косова одговоре – конкретне и аргументоване, даје дипломата и политичар Живадин Јовановић. Бивши савезни министар за спољне послове СР Југославије, данас активан као председник невладине организације Београдски форум за свет равноправних (организација која,  уз напомену  да „нису све НВО антисрпске“, себе одређује као „независно, нестраначко удружење слободно мислећих интелектуалаца“) поменутим  критичким освртом потврђује статус  респектабилног  критичког гласа, чија се јавна иступања  с добрим разлогом уважавају. У светлу најактуелнијих  догађаја, Јовановић  за „Печат“  конкретизује, појашњава и детаљније образлаже своје ставове о овој теми.

Са високог политичког нивоа, као и из утицајних друштвених кругова у Србији, данас се као „добро решење“ предлаже подела Косова? Познато је да сте међу онима који ту идеју сматрају неодговорном и штетном! Због чега?

Сматрам да су изјаве представника Србије о подели Косова и Метохије штетне. Није јасно у чије име они излазе у јавност са таквом тезом. Скупштина која је у земљи парламентарне демократије једина надлежна да утврди такву стратегију, колико је познато, тако нешто није ни разматрала. Изјаве о подели значе одустајање од међународног права, од Резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) и од Устава Србије. Како неко може да брани Резолуцију СБ УН 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије и да истовремено јавно заговара поделу државне територије! Када се једном одустане од темеља и најјачих аргумената, када Србија прихвати „погађање“ са моћницима на брисаном простору, без икаквог и ичијег ослонца, онда се унапред зна како ће проћи. Ако српски званичници нуде поделу Косова и Метохије које је по Уставу и међународном праву интегрални део Србије, да ли размишљају да би сутра неки други могли да затраже поделу или једнострано отцепљење Војводине, или неких других делова Србије? Нашли би, исконструисали, наметнули неке проблеме и рекли да се не могу решити, осим поделом, референдумом на том простору. Производња тих проблема већ је увелико у току. Да ли смо већ заборавили набрајања немачког амбасадора Цобела, шта се све Србији спрема, или смо, можда, стварно поверовали да је то његов лични став?! Или, можда неко мисли да би подела Косова и Метохије била ново „уникално“ решење, како Запад жели да представи једнострану сецесију Приштине? Најзад, ако неко од европских или других представника има идеје о подели, нека их саопшти. Није достојанствено да представник Србије ни тајно, ни јавно нуди поделу сопствене државне територије.

Да ли је српска влада требало да прихвати такозвани технички Протокол о интегрисаном управљању административним прелазима, који је у договору са Приштином парафирао претходни преговарач, наступајући у име владе, такође претходне?

Ниједан текст, нити обавезу против Устава, Влада није у обавези да прихвати, нема права да прихвати, јер то значи одрицање од суверенитета земље, бег од сопствене одговорности. Протокол о тзв. интегрисаном управљању прелазима, по својој садржини, није „технички“. Његови аутори, одакле год били, полазе од тога да тамо где је административна, сада постоји међудржавна граница и да је потребно „само“ успоставити државне прелазе са граничном полицијом и цариницима. То је признавање границе између два дела уставне, тј. државне територије Србије. Устав Србије утврђује да је Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије, а члан 8. Устава гласи: „Територија Србије је јединствена и недељива“. То што ће неко из Владе или из „преговарачког тима“ изјавити да прелази нису међународни – није тачно, нити су они по Уставу овлашћени да о томе суде. О томе одлучују Уставни суд и Скупштина.  Поступци и изјаве појединих владиних представника, неретко, подсећају на поступке монарха неуставних монархија, а не на представнике институција парламентарне демократије. Иначе, „интегрисано управљање“ је скривалица која омогућава да „статусно неутрални ЕУЛЕКС“ и господин Купер поставе албанске царинике и полицајце на граничне прелазе. Могло би се десити да „интегрисано управљање“ буде понуђено и када је реч о Косовској Митровици, јер је циљ да се и тамо, по избору Приштине, поставе судије, полицајци, инспектори, директори јавних служби.

Чини се да се у овом случају  сусрећемо са еуфемизмима који  замагљују  суштину ствари. Да ли„параф“заправо јесте и званични потпис који „има тежину“, односно правно обавезује? Да ли„административни прелаз“ јесте друго име за оно што у стварности значи – државна граница?

Суштина се замагљује да би непринципијелне и за Србију веома штетне нагодбе лакше прошле у јавности. Имам утисак да се, понекад, калкулише чак и са тиме да су грађани презаузети проблемима преживљавања, да немају ни времена, ни енергије да се баве државним и националним питањима, па да, штогод власт урадила или прихватила, неће бити оштријих реакција и противљења. Суочени смо са галопирајућим срозавањем одговорности за јавну реч, за аргументе, за обећања, за обавезе у име државе. Видели смо како су се готово из дана у дан мењали ставови званичника о прелазима, барикадама, аутомобилским таблицама. Иначе, свакоме је јасно да „параф“ није, нити може бити, исто што и потпис, а „парафиран“ текст није споразум. Међутим, увек постоје дежурни Калигуле који би били у стању да и нечији миг прогласе за обавезу Србије, а камоли „парафе“. Ипак, верујем да је, упркос свему, простор за манипулације око Косова и Метохије исцрпен и да ће власт, хтела не хтела, морати да уважава здрав разум и вољу народа.

Како Србију, према међународном праву, обавезује оно што је закључила и договорила претходна власт? У „Печату“ је недавно професор међународног права Ратко Марковић појаснио да актуелна српска влада апсолутно није ни у каквој обавези да спроводи претходне договоре, поготово оне који су донети у форми уредби.

Слажем се са оценама професора Ратка Марковића. Успостављање „прелаза“ унутар српске државне територије, нису питања која се регулишу декретима и уредбама. Интересантно је да се у договорима говори о „прелазима“ без навођења да ли су „државни“ (међународни) или „административни“. То је пример „конструктивне нејасноће“ која свакој страни омогућава тумачење које јој одговара. Међутим, када у процесу примене између страна дође до неспоразума, на сцену као „обавезни тумач“ ступа неки комесар или посредник попут Купера. У сваком случају, звали се ти прелази „административни“, како то, наводно, одговара српској страни, или „државни“ (међународни), како то свакако одговара интересима Приштине, тамо, унутар „интегрисане контроле“, налазиће се чиновници (цариници и полицајци) који нису део администрације Србије. Ако ће они имати и право коришћења силе, принуде, онда је уредба којом се све то прихвата надрасла законе, а Влада Народну скупштину.

Професор Марковић је указао и на разлику између политичких договора и међународних уговора, ове друге наиме закључују само субјекти међународног права, односно државе. Сматрате ли да је један путоказ целисходног деловања ове власти  оно што је професор посредно означио као могућност да се пред Уставним судом покрене поступак за оцену уставности претходних договора?

Сматрам да има довољно разлога да Уставни суд оцени уставност и законитост до сада постигнутих тзв. техничких договора Београда и Приштине, односно уредби Владе Србије којима се ти договори прихватају као део унутрашњег правног система. Било би, заиста, потребно да се то уради што пре, јер би одлуке Уставног суда биле путоказ за држање представника Србије у наставку процес дијалога и евентуалног улажења у нове договоре. Немачка је и јавно испоручила ултиматум да Србија мора са Косовом да потпише Уговор о пријатељству и добросуседству – по првој варијанти, чак и пре добијања датума за почетак преговора, по другој, пре окончања преговора. Берлин неће дозволити да Србија постане члан Европске уније док званично не призна Косово као независну државу. Чини се да државни врх почиње да разумева шта то практично значи. То би се могло закључити и на основу говора председника Николића на заседању Генералне скупштине УН у Њујорку, којим је поручио да Србију не би требало стављати пред дилему – Косово или ЕУ, јер је јасно да се Србија не може одрећи себе.

[restrictedarea]

Када лидер ДСС-а Војислав Коштуница данас тврди да је поводом Косова позивање на међународно право једино „ваљано оружје“ које има Србија (односно да би „Србија требало да се позове на међународно право, јер је тако добила подршку Руске Федерације“), видите ли овакав пут као реалну шансу Београда да заштити националне и државне интересе?  Може ли, у овим конкретним – знамо колико компликованим и сложеним условима савременог света, међународним правом да се успостави оквир заштите интереса Србије?

Верујем да може. Србија има кристално јасну правну позицију. Међународно право је на њеној страни и у вези са питањем статуса Косова и иначе. Од Србије се непрекидно, ево већ пуних 12 година захтева да извршава своје међународно-правне обавезе. И Србија је све те обавезе извршила или их извршава. То даје основу да Србија далеко енергичније захтева да и сви други субјекти међународног права, укључујући чланице Савета безбедности, Европске уније, извршавају своје обавезе према Србији. Србија је, разуме се, животно заинтересована да други извршавају своје обавезе предвиђене Резолуцијом СБ УН 1244. Она представља интегрални део међународног права, а за Србију трајно важећи докуменат од којег се не сме никада одрећи.

Поменули сте „сложене услове савременог света“. Да, заиста, су ти услови сложени, а међународна кретања пуна непредвидљивих опасности. Светска криза се наставља и продубљује, шири се милитаризација у Европи и свету, заоштрава се борба за прерасподелу енергетских и других стратешких сировина, стара кризна жаришта нису решена, а поједине силе изазивају или припремају нове унутрашње сукобе и ратове. Али, то не погађа само Србију. Пре ће бити да све то далеко више окупира друге, укључујући и оне који се током протекле две деценије  нису показали као пријатељи Србије, који су, штавише, разарали Србију и окупирали Косово и Метохију.

За Србију, за њену будућност, за постављање у процесу решавања питања статуса Косова и Метохије, као суштинског и дугорочног проблема, битно је да увиди да у свету расте отпор политици силе и интервенционизма, да је завршена ера униполарног светског поретка и империјалне хијерархије, да се убрзано мењају глобални економски и политички односи. За постављање Србије такође је важно да процени шта за њену политику одбране суверенитета и територијалног интегритета значи процес бујања сепаратизма у другим земљама. За Белгију, у којој су седишта ЕУ, НАТО и других интеграција, тешко се може рећи да функционише као интегрална и нормална држава. Милион Каталонаца на улицама Барселоне тражи независност Каталоније. Баскија истовремено не попушта у својим захтевима за отцепљењем. Шкотска се дуже време припрема за референдум о независности. У Квебеку, Канада, на изборима је најбоље прошла странка чији је најважнији програмски циљ – отцепљење. И тако редом, до Боливије, Венецуеле, па до Мјанмара, Индије и многих других.

Позивање на „реализам“ није оправдање за дефетизам, брзоплетост или капитулантско држање, чега смо се нагледали. Далеко више, реализам представља свест о себи, пријатељима и препрекама, новим процесима, визију и нарочито – самопоуздање и издржљивост.

Упозорили сте недавно да је порука која је Србији стигла „из Берлина, Вашингтона, Лондона и Брисела – да дијалог са Приштином подигне на виши, чак и највиши државни ниво“ веома лоша , чак опасна. Шта заправо значи подизање преговора „на виши ниво“?

Да будем искрен, не разумем то стално понављање да се дијалог са Приштином подигне на виши, па чак и највиши политички ниво. Какве су то анализе и процене довеле до закључка да би то за Србију било корисно? Да ли неко стварно верује да је досадашњи дијалог био штетан за Србију зато што је вођен на ниском нивоу? Или, да ће подизање нивоа импресионирати Меркелову, Ештонову, комесаре и представнике ЕУ, САД-а и друге, да ће их обавезати да одустану од досадашњег једностраног фаворизовања албанске стране? На основу чега би се веровало у тако нешто?

Верујем да подизање нивоа дијалога на високи и највиши политички ниво није засновано на реалним проценама, да је то још једна, увозна, вешто „продата“ замка коју би требало елегантно одложити у страну. С обзиром на сва досадашња искуства од Рамбујеа и Беча, до Брисела и Београда (Тадић – Меркел), високи и највиши политички ниво значили би само још већу штету и још тежу позицију за Србију. Разуме се да бих волео да ова процена није тачна, али пробе нема. Постоје само искуства.

Помињете како ми немамо стратегију за Косово. Како је створити, шта је неопходно да се учини да се таква стратегија уобличи? Да ли је могуће сачинити стратегију, па и национални програм,  с обзиром на међународне, као и ове сада „достигнуте“ – унутрашње околности у земљи?

Стратегија јемогућа у свим условима, а данас је неопходна. Она мора бити заснована на Уставу и Резолуцији Савета безбедности УН 1244. Резолуција Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ у дијалогу је техничког и саветодавног карактера, нема правну снагу и ни на који начин не може да утиче на правно обавезујући, трајни карактер Резолуције СБ 1244.

Стратегијом би требало реафирмисати незаменљиву улогу и одговорност Савета безбедности УН за решавање питања статуса Косова и Метохије. Идеје о изостављању Косова и Метохије из Устава, о напуштању или потискивању у страну Резолуције СБ УН 1244, опасно су подметање са стране које би требало трајно и одлучно одбити. Такви захтеви и идеје су против интереса Србије. Оне су у интересу сила које дробе Србију и успостављају „велику Албанију“. Лицемерје тих сила је јасно и не морамо га стотину пута плаћати.

Суштински проблем чије би решавање Србија требало да захтева јесте – статус Косова и Метохије. Тај проблем се не може решити без и изван Србије, нити кршењем Резолуције СБ 1244. Решавање конкретних питања требало би да се одвија без прејудицирања питања статуса. Зато је неопходно да Србија, поред осталог, захтева да се сваки, евентуални договор завршава клаузулом „Без прејудицирања питања статуса“ (Not prejudicing the issue of status). Евентуалне иницијативе да се разговара о статусу севера Покрајине, нису замена за разговоре о статусу Покрајине као целине.

Србија би требало да захтева да све друге земље и међународне организације поштују суверенитет и територијални интегритет Србије, као што она поштује њихов. При том, не би требало да буде спутана  тиме што је велики број земаља признао илегално отцепљење  Приштине. Знамо ко је и на који начин кумовао томе. Требало би деловати и веровати да је могуће да низ земаља у догледној будућности повуче своја признања. Заблуде, уцене, корупције нису стране појаве у међународним односима. Долазе и тек ће долазити на власт владе другачијих погледа према Србији. Од Уједињених нација, Савета безбедности, требало би захтевати да се изврше обавезе гарантовања основних људских права Срба и других не-Албанаца у Покрајини, да се обезбеде услови за слободан, безбедан и достојанствен повратак преко 230.000 Срба и других не-Албанаца протераних са Косова и Метохије у кампањи етничког чишћења; да се реконструише 150 порушених српских цркава и манастира, да се расветле злочини против Срба у Покрајини од 1999. до данас и судбина отетих и несталих. Посебно, да се убрза истрага поводом Извештаја Дика Мартија и Савета Европе о трговини људским органима отетих и убијених Срба.

Срби и други не-Албанаци протерани са Косова и Метохије који се пуних 13 године после агресије НАТО-а и даље налазе у Србији, велики број у центрима за колективни смештај – представљају највећи хуманитарни проблем у Европи. У односу Европе, САД-а, Канаде и неких других развијених земаља према праву расељених Срба на слободан, безбедан и достојанствен повратак огледа се суштина њихове политике према Србији и српском народу. Србија би требало далеко активније да се ангажује на решавању овог проблема и то како путем билатералних контаката са односним земљама, тако и према међународним организацијама из система УН-а и ОЕБС-а.

Стратегијом би требало прогласити мораторијум на даље отплате кредита за Косово и Метохију до решења питања статуса у складу са Резолуцијом СБ УН 1244. Србија не одриче обавезе по кредитима, али због измењених околности (Rebus sic stantibus) успоставља мораторију на отплате. Настављањем отплата Србија би и даље индиректно финансирала противуставну, сепаратистичку власт у Приштини.

Убедљиве  аргументе, чини се равне сажетом националном програму,  недавно сте  предочили у запаженом излагању поводом Косова. Говорећи о теми: „Шта Србија може (још) да учини?“, поменули сте низ идеја, предлога и мера, чије би остварење било можда спасоносно за заштиту минимума српских државних интереса. У набројаном низу подухвата и преумљења која, како упорно и резолутно понављате, Србија – МОЖЕ И ТРЕБАЛО БИ да учини, шта бисте издвојили као најпрече и најважније?

После овогодишњих избора, код грађана Србије су побуђена значајна очекивања и наде које не смеју да се изневере. Србија је у прилици да се ослободи великог терета негативног наслеђа и да отвори нову еру у свом развоју. Новој власти не сме бити опсесија ниједна друга земља, ниједна организација или интеграција, осим развоја и интегритета Србије. Једнострано везивање или предаја свих интереса једној страни довољно јасно се показало као поражавајуће. Србији је неопходно окретање себи, сопственим ресурсима, уравнотежена спољна политика и неутралност.

Шта Србија може, шта од ње зависи?

Прво и најважније да поштује себе, да изађе из наметнутог коловрата инфериорности и самопрезира, да не клечи, да се усправи и да може да каже – НЕ свему што је подвала, лицемерје или капитуланство, свему што је, видљиво или скривено, против легитимних интереса Србије. Нису јој потребне ни конфронтација, ни капитулација.

–         Свест и понашање у складу са чињеницом да се питање статуса Косова и Метохије не може решити у кратком периоду. Била би илузија веровати да се тај вековни проблем може решити у периоду мандата једне, ма колико способне и патриотске власти. Страни фактори којима се жури, не желе добро Србији. Они би да са Косовом заврше по „блиц-криг“ технологији, да би одмах потом, изашли са другим, за Србију такође болним ултиматумима. У том погледу, не би се требало вајкати, већ истини погледати у очи и поход против Србије, који у новијој историји траје две деценије, зауставити. Да ли се то може? Може се, свакако. У то би требало веровати, борити се, а приче о „једином путу“, обећаном рају и „пречицама ка бољем животу требало би одложити у рафове или „бункере“ редакција, да се на миру проучавају када за то дође време.

–         Спремност да се издрже сви притисци, уцене, директне претње, па чак и покушаји унутрашње дестабилизације Србије;

–         Јасан став да нема трговине – Косово за преговоре, чланство у ЕУ или било шта друго;

–         Отвореност према ЕУ, прихватање и примена стандарда у привреди, технологији, екологији, судству, људским правима, а што се чланства тиче само, ако је могуће, под истим условима који важе или су примењени, за друге земље из суседства – Румунију, Бугарску, Мађарску, Хрватску. Иначе, хвала, остајемо партнери и добри суседи.

–         Превладавање психологије немоћи и апсолутне зависности од других, строго придржавање реципроцитета као најважнијег принципа у односима са суседима, европским и свим другим партнерима. Веровати и тако се држати – да су други потребни Србији, колико и Србија другима. Не више од тога. То је суштина реципроцитета.

–         Окретање Србије себи, својим људским, економским, природним, научним, геополитичким и другим погодностима и ресурсима, пре свега, производњи хране, водопривреди, електроенергији, инфраструктури;

–         Решавање српског националног питања на Балкану на праведан, демократски начин, што укључује и право на самоопредељење делова српског народа у Републици Српској и неким другим  БЈР. Стварна не вербална, брига о положају делова српског народа у окружењу, одлучнији захтеви да се поштује њихов национални, културни и духовни идентитет, њихова људска права.

–         Неутралност Србије. Очување и развој добрих, партнерских односа са Западом, уз ширење односа и далеко бржи развој сарадње са Русијом, Кином, БРИКС-ом, арапским, азијским, афричким и ЛАЗ, у којима Србија баштини најбоље вредности партнерства бивше СФРЈ.

Може ли, према вашем увиду и искуству, сада и у наредних година дана,  за питање Косова нешто посебно важно и добро у Њујорку да учини Вук Јеремић?Шта би био максимум који на новој функцији, у овом правцу,  он може да постигне?

Свако може и требало би више да допринесе одбрани и промовисању интереса Србије. Људи у државним и политичким структурама имају у томе посебну одговорност. Бивши министар Вук Јеремић, сада као председник Генералне скупштине УН, свакако може значајно да допринесе реалнијим оценама других државника о томе каква је политика Србије према Косову, зашто Србија захтева да се тај проблем решава у оквиру Савета безбедности УН и у складу са међународним правом. То може допринети већем разумевању и јачању подршке Србији, њеним праведним захтевима. Верујем да ће Јеремић свој  положај председника Генералне скупштине УН да искористи управо у том правцу. То му је политичка и морална обавеза, то је и прилика да, као млад човек, побољша свој дипломатски учинак који није увек био равномеран и да ојача углед у Србији и изван ње.

Недавно вам је у Крушевцу уручено једно високо признање, исто оно које су пре вас добили и патријарх руски Кирил, цариградски Вартоломеј, бивши Генерални секретар ОУН Бутрос Бутрос Гали. Реч је о Повељи мира и толеранције, коју додељује Асоцијација за културу и мир из Крушевца.. Чини се да је у нашем времену и идеја мира постала спорна, односно да добија другачије значење од традиционално схваћеног!? Наравно, и појам „ толеранција“ подлеже извесној – ревизији и „реструктуирању“!

Веома сам захвалан Крушевљанима на овом високом признању које сам доживео и као признање Београдском форуму за свет равноправних. Оно ми је утолико вредније што је Крушевац, као члан Светског удружења градова весника мира, дао изузетан допринос ширењу истине о догађањима у бившој СФРЈ и СРЈ, што и данас даје значајан допринос угледу Србије у свету.

Слажем се да су појмови мира и толеранције, на неки начин, жртве, јер они који воде освајачке ратове, који угрожавају основна права и слободу других народа, имају много новаца, имају глобалну контролу медија и то користе да намећу таква схватања мира, толеранције, демократије и слободе која одговарају њиховим империјалним стратегијама.

Мир и слобода данас су врло озбиљно угрожени последицама светске кризе којој се не види крај, трком у наоружању, глобалним интервенционизмом чији је циљ прерасподела светских богатстава и преношење терета кризе на војно и економски слабије делове света. Умножавају се нама добро познати феномени подстицања сепаратизама и колаборација са терористима, укључујући озлоглашену Ал каиду, ради стављања под контролу економски стратешки значајних делова света. Паралелно, тече и систематска ревизија историје, укључујући ревизију резултата Првог и Другог светског рата. У Европи данас има више страних војних база, него у време када је Хладни рат био на врхунцу. Зашто, да ли неко угрожава Европу, демократију или се ради о сасвим другим циљевима?

Све то обавезује на више напора свих снага којима је искрено стало до мира и слободе. То нису загарантоване вредности, за њих би се непрекидно требало борити, поготово данас.

Када кажете, као што сте то ових дана јавно учинили, како „Србија не може да глуми искомплексирану, трећеразредну државу климоглаваца“, да ли сте испровоцирани да објасните због чега је званична Србија тако често спремна да игра управо  „карактерну“ ролу, какву сте критичким клишеом скицирали?

Немам илузија. Империјалисти су превише инвестирали у осакаћивање Србије и српског народа – у територијалном, моралном, политичком, интелектуалном смислу. Одрицање од себе, од свог достојанства, историје, од истине наметнули су као критеријуме за доказивање опредељености за Европу, демократију, модерни развој, бољи живот. Поред привреде и банака, преузели су нам медије, институције науке, културе, напали Цркву, завели и поткупили део омладине. Погледајте шта је све финансирано из Брисела, Берлина, Осла, Вашингтона и из области културе, филма, науке, људских права, па ће вам бити јасно колико је у томе добрих намера, а колико подметања антикултуре, мазохизма, антисрбизма и деструкције духа. Посебно су се окомили на омладину којој се сервира да је на Западу рај, да је „ин“ више волети туђе него своје, да је српска историја у протекла два века – промашај, да је Косово омча око врата и да би га се требало одрећи, да су журке типа „Егзит“ и „Бир фест“ највећи домети културне забаве, и сличне шарене лаже. Додајте томе, управо објављене податке, ко је све из тзв. невладиног сектора и за које пројекте и циљеве добијао новац српских грађана из буџета претходне владе, па ће вам бити јасно и какву смо владу имали и шта су све оставили у наслеђе.

И поред свега, желим да верујем да је врх  понижавања Србије, климакс психологије намесника, агената туђих интереса и климоглаваца – иза нас. Време ће показати да ли је тако.


 

 

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Koliko nam fali, danas, ovakvih izjava i državotvornih stavova Ž.Jovanovića, da čujemo od naših zvaničnika unazad dvanaest godina. Praznina koja postoji kad je u pitanju medjunarodno pravo, teritorijalni integritet, nepromenjivost granica,nacionalni interes, dostojanstvo je ogromna i prosto vapi da se mnogo češće eksploatiše i insistira u razgovorima sa EU i Amerikom. Snishodljivost i „pragmatičnost“ će nas samo dovesti do novih zahteva i obaveza.




    0



    0
  2. G. Jobanovic je, ne samo potpuno* u pravu, vec i pozivanjem na prof. Markovica, daje svoji stavovima i ubverenju punu
    tezinu.
    Nazalost, ni nova Vlada, ne drzeci se Ustava, radi protiv
    nacionalnog interesa i drzave.
    Da je Predsednik Srbije, to sto mora biti, Premijer-g. Dacic
    bi morao da opovrgne/povice svoju brzopletu izjavu o podeli
    KiM ili da bude smenjen. Opcija smenjivanja Premijera, cak
    i u nasim „kalkulantskim“ prilikama, nije „smak sveta“
    Svakako, g. Dacic bi mogao da se rotira na mesto ministra
    unutrasnjih poslova, opet pod uslovom postovanja Ustava.
    Nazalost, i pored sve price o demokratiji, bez Skupstine
    nje nema, niti bi smelo biti.
    Da sve bude gore, zanemarujemo i cinjenicu da svet uvazava
    odluke Skupstine (vrlo cesto, nepovratno), za razliku od
    vlada ili pojedinih politicara.
    * Ni SAD (pa, ni EZ) ne nameravaju da pripoje KiM
    Albaniji. KiM (ili kako pokusavaju „NDK“) treba da
    ostane nesposobna tvorevina, da pokloni i „proda“
    sve vredno, kako bi se ucvrstio interes SAD (i pravno,
    kroz „leaglizaciju“ vlasnistva). Uostalom, SAD jos
    ne ocenjuju Albaniju, kao stabilnog „vazala“, jer,
    je, ne tako davno, Albanija bila „komunuisticki“
    „obozavalac“ SSSR, pa Kine. Takodje, SAD su izazvale
    ne malo krvavih unutrasnjih sukoba, gde god su
    „videli opasnost od (infiltriranih) komunistickih
    agenata“ (Indonezija-1965, potom,Istocni Timur-1975
    i nedavno otcepljenje, samo su neki primeri).
    Srboljub Savic




    0



    0
  3. РАДОСЛАВ

    Господа Јовановић и Марковић су у праву са придбама којим: Када су били власт нису завршили посао о ком сада нашироко причају и примају поене.Нова власт је наследила тешко стање у држави Србији које су оставиле претходне
    владе па и оне пре петог Октобра 2000год.
    Политуку коју су водили Срби довела нас је у ово
    стање.Читамо а знали смо како је организован 27
    Март читамо а знали смо и сада знамо како западне агентуре плаћају тако звану интелигенцију не РАДНИЧКУ И СЕОСКУ КЛАСУ ве УЧЕНЕ да издају националне интересе државе Србије и њених грађана.Прошли су избори а незнамо косу прави посланици јер је била крађа
    тако су нас обавестили Николић,Коштуница и Двери
    О том питању више се не говори.После победе Николића одлази се у Русију и све најбоље кад
    лежи враже испадне помпезна парада Германске са
    црним оклом разапетим као у време СС дивизија да
    сада нечујемо ништа шта се дену са РУСИЈОМ.




    0



    0
  4. Hvala Žiki Jovanoviću na svemu što je rekao. Ne razumem gospodina pod imenom Radoslav, koji optužuje vladu od pre 5.10.2000 godine, da nije dovoljno učinila da se problem Kosova i Metohije reši. Baš bih vpleo da čujem to njegovo mišljenje, kako bi on to tada rešio a što Slobodan Milošević nije „znao ni umeo“. Šta god je predlagao Zapad je odbijao. Jedino što je Zapad bio spreman da prihvati, bila je potpuna kapitulacija Srbije. U to vreme to ne bi prihvatio nijedan predsednik Srbije a ne samo Slobodan Milošević, koji je na kraju to i platio glavom u Hagu. Tako su prošli i Sadam Husein, Moamer Gadafi, Mubarak i mnogi drugi. To sada traže i od Bašara al Asada, legitimnog predsednika Sirije. Jedini greh im je što su pokušali da brane svoj narod i državu.
    Na kraju krajeva najveću štetu Srbiji zbog Kosova i Metohije, pa ako hoćemo i Vojvodine, načinio je Tito, a ne Slobodan Milošević i ostali srpski voditelji. Milošević je uspeo da izdejstvuje Rezoluciju SB UN 1244, sa kojom je sačuvao teritorijalnu celovitost Srbije. To danas ne mogu da promene ni najveće sile, ako se sa tim ne slaži Srbija. Pa zar je to malo za ono vreme i one prilike. Drugi je problem što je izdajnik Tadić uspeo da „nagrize“ ono što je svetinja.
    Tu poziciju Srbija mora da sačuva i da se u daljim pregovorima sa zapadom ponaša upravo onako kako je gospodin Žika Jovanović u svom izlaganju rekao. Ni manje ni više od toga.




    0



    0
    • „kako bi on to tada rešio a što Slobodan Milošević nije „znao ni umeo“

      Lako je danas resavati stare probleme…
      Slobodan M. je napravio gresku sto je uleteo u Americku klopku sa intervencijom na Kosovu.
      Sve je vec bilo isplanirano za napad na Jugoslaviju. SAD su naredili Siptarima (koje su oni trenirali) da povecaju napade na policiju da bi naterali Slobu na jaku reakciju (i NATO intervenciju).
      Osim toga Slobo se oslanjao se na Jelcina i njegove a Jelcin je bio Zapadni sluga(iako je Ruski narod bio na strani Srba). A Kina nije mogla nista pomoci. Sve to govori o njegovoj(Slobinoj) nekompetentnosti kao Predsednika drzave na nivou svetske politike. I to govori isto tako o pogresnim informacijama sa kojima je respolagao i bio kroz njih manipulisan.

      „najveću štetu Srbiji zbog Kosova i Metohije, pa ako hoćemo i Vojvodine, načinio je Tito, a ne Slobodan Milošević“

      Pa najveca greska Milosevica je upravo bila u tome sto je hteo da nastavi „Titovim putem“ u sacuvanju nekakve Jugoslavije a ne da pomogne Srbiji i Srbima.Titovim komunistima na vlasti u Srbiji MORALO bi se suditi posthumno za veleizdaju Srbije. Milosevic je bio samo nastavak te katastrofalne politike(ideologije)!
      Ali ako cemo posteno pa i kralj Aleksandar je izdao Srbiju i Srbe sa stvaranjem Jugoslavije preko grobova milion Srba koji su izgubili svoje zivote u prvom svetskom ratu!

      Sto se tice vaseg poredjenja Milosevica i onih diktatora, bilo bi smesno da nije tuzno. Oni su svi branili njihove zadnjice a ne „svoj narod i drzavu“.
      Onaj ko brani „svoj narod i drzavu“, taj gine za nju na sa oruzjem u ruci.
      Srpske je krvi previse isteklo za druge „bratske“ narode i Jugosmradju!




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *