Срби против Паскаљевића: Издајник за Оскара

Приредио Миодраг Зарковић

Редитељ све проблематичнијег филма „Кад сване дан“ је, у изјави за америчке медије, расправу са земљацима настањеним у Канади описао као да је реч о атаку на његов живот

Према писању веома посећеног сајта „Холивудски репортер“, који припада далеко старијем и угледнијем истоименом часопису посвећеном филмској индустрији, извесна три Србина вербално су напала Горана Паскаљевића после премијере његовог најновијег филма „Кад сване дан“, одржане на међународном фестивалу у Торонту.
„Паскаљевићев филм о оживљеној прошлости и преиспитаном идентитету носи једноставну поруку: ако заборавиш своју прошлост, немаш никакву будућност. Он је примио јасно подсећање на ту лекцију у недељу, пошто је прво јавно приказивање Паскаљевићевог филма ‘Кад сване дан’ било обележено вербалним нападом српских националиста у ходнику биоскопа“, описао је извештач „Холивудског репортера“ догађај о којем је појединости, с обзиром на језичку баријеру (свађа је, сва је прилика, вођена на српском), могао да сазна једино од самог редитеља. Зато и овако драматичан опис, пошто то што је преосетљиви Паскаљевић доживео као „напад“, можда и није било толико страшно, опасно или увредљиво – штавише, из наставка текста пре се може закључити да је била о реч о оштријој, можда и гласнијој замерци, на какву филмски ствараоци не би смели да се љуте:
„’Зашто ниси направио филм о српским жртвама, зашто јеврејске жртве? Ти си антисрбин’, присећа се редитељ шта му је поручила срдита тројка“, наводи „Холивудски репортер“.

[restrictedarea]

Чланак је, иначе, објављен под драматичним насловом „Горан Паскаљевић о ризику од гнева српских националиста“, што само по себи говори да је „Кад сване дан“ одмах почео да штети иначе окрњеном угледу државе коју ће представљати у конкуренцији за наредног „Оскара“. Додајући уље на ватру, тј. глумећи каквог мученика изложеног страшним насртајима опасних српских шовиниста, редитељ се у разговору за „Холивудски репортер“ прихватио и своје омиљене спортске дисциплине, накарадног тумачења српске прошлости:
„Паскаљевић тражи од српских власти да београдско Старо сајмиште, где се некада налазио концентрациони логор за Јевреје и Србе у Другом светском рату, претвори у прописан меморијал посвећен проблематичној прошлости и садашњости Србије“, описује „Холивудски репортер“ замисао коју је сам Паскаљевић најављивао и у својим изјавама за овдашња гласила, мада никада овако изричито и свеобухватно („посвећен проблематичној прошлости и садашњости Србије“) као у разговору за амерички медиј.
Већ у првом међународном излету свог новог филма, дакле, Паскаљевић је радио управо оно чега се свако разуман прибојавао: бавио се промовисањем себе, и то искључиво на рачун Србије и Срба. Не зазирући од тога да отаџбини нанесе што је више могуће штете, ни часа није часио да пред малобројним Американцима који су уопште заинтересовани за његово дело подгреје увелико утврђене противсрпске стереотипе, као што је на пример недостатак трпељивости према свему што је другачије. Поред тога, начин на који је препричао расправу са три незадовољна Србина из Торонта, а за који му се баш и не може беспоговорно веровати, само ће додатно мобилисати јеврејску заједницу против Србије, односно појачати лажи да је на Балкану у ствари Србија та која је огрезла у антисемитизму и стиди се жртава холокауста за које је одговорна.
Срећом, није Паскаљевић једини који америчко-канадску јавност извештава о Паскаљевићу. Извесни филмски критичар Никола Гроздановић, свакако нашег порекла, за сајт „Плејлист“ који се бави „седмом уметношћу“ написао је врло неповољан осврт на филм „Кад сване дан“. Истичући да је филм лепо снимљен, но пренаглашено сентименталан, Гроздановић је нахвалио глуму Мустафе Надаревића, али је, чак и не залазећи у идеолошку злонамерност остварења, осликао многобројне мане филма, нарочито у погледу сценарија. „Присутна је у филму извесна доза очаја, наглашена нада да се допадне, и то је оно што га је на крају упропастило“, пише Гроздановић, оцењујући „Кад сване дан“ скромним „Ц“ (отприлике: тројка) и закључујући да су му веома слабе шансе да се допадне члановима америчке Академије за филм. Из Гроздановићевих уста, у божје уши.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Filmovi koji se danas snimaju (kod nas) i prikazuju u svetu,sve vise stete nanose narodu Srbije i samoj drzavi. Kultura je nazalost u mnogim slucajevima postala instrument za razbijanje Srbije. Dijaspora je sokirana repertoarom sa poslednjeg filmskog festivala u Wiesbadenu pod nazivom “Festival des mittel-und osteuropäischen films” u prevodu – filmovi srednje i istocne evrope, gde su predstavljene zemlje pocev od Albanije preko Bugarske pa KOSOVO!!! ,BiH, Srbija…itd.
    Na programu je izmedju desetak dokumentarnih koje su snimili studenti FDU iz Beograda, prikazan i Srpski dugometrazni rezisera Srdjana Kaca (2011) “Pismo tati” i dugometrazni film “Kosovo2010” rezija Jaton Ahmetaj. U programu doslovce stoji da Kosovo radi politickih problema jos nema mogucnosti da se razvije internacionalno te sada ucestvuje samo sa tri filma!
    Sokirani smo nacinom na koji se preko kulture u dijaspori siri politicko zlo koje je zahvatilo Srbiju. Dali nasi cenjeni kulturni radnici i na kraju i odgovorni za kulturu u vladi Srbije znaju za ove prljave poteze, sve u ime kulture!

  2. Чија је дужност у Србији да нас заштите од одвратних антисрпских филмова и редитеља? Да ли постоји нека цензура? Уверен сам да тако нешто постоји у свим околним земљама које не дозвоњавају блаћење сопствене земље и народа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *