Слободан Милошевић: „Оптужујем“

Пише Мира Марковић

Бранећи територијалну и сваку другу самосталност своје земље, Слободан Милошевић је био дуго упоран и успешан, и као такав инспиративан, охрабрујући пример за друге, не само мале, већ и за велике земље и народе

Политички обрачун са Слободаном Милошевићем и мере да се он уклони са власти, као и да буде оптужен за ратне злочине у Југославији, води се, по речима Мадлен Олбрајт, још од 1993. године. Она је тада била државни секретар САД-а и у својим каснијим аутобиографским текстовима пише да је, у сврхе такве борбе против Слободана Милошевића, администрација САД-а финансирала и организовала опозиционе партије у Србији, као и неке медије, са циљем да дестабилизује власт Србије уопште, a посебно Слободана Милошевића.
Мадлен Олбрајт је у својим мемоарима, на страни 500, написала следеће: „Много пре рата на Косову прикупљала сам подршку администрације САД-а за политички покушај скидања Милошевића. Две године смо се кретали у том правцу и у јавном животу и иза кулиса. Са колегом Јошком Фишером и осталима, подстицали смо српске опозиционе лидере да изграде здраву политичку организацију и сконцентришу се на скидање Милошевића… У јавним обраћањима стално сам понављала да САД желе да Милошевић оде са власти из Србије и у затвор међународног кривичног трибунала“.
Сви знамо да је тако и било. Пошто те мере нису донеле брзе и одговарајуће резултате, притисци о којима говори Мадлен Олбрајт су дуго трајали и кулминирали су бомбардовањем Србије 1999. године.
Иако су за распад Југославије и ратове у њој између југословенских народа одговорни моћни заступници интереса прекрајања света и његовог преуређивања, у складу са тим интересима, своју су одговорност за југословенску несрећу пребацили на друге, углавном на недужне људе. А највише на оне који су им се супротстављали. Међу оним који су им се супротстављали први је био председник Србије, и касније председник Југославије Слободан Милошевић.
Њега су у неким политичким и административним срединама на Западу сматрали главним противником процеса глобалне колонизације. Та колонизација није имала за циљ да буде само територијална, већ је требало да буде и економска, политичка и културна. Апсолутна.
Бранећи територијалну и сваку другу самосталност своје земље, Слободан Милошевић је био дуго упоран и успешан, и као такав инспиративан, охрабрујући пример за друге, не само мале, већ и за велике земље и народе.
Председник мале земље и његов мали народ, бацили су рукавицу најмоћнијем противнику савремене цивилизације. Тај противник није никаква личност, није чак ни влада, тај противник је антиисторија, која је победила у хладном рату између Истока и Запада. Они који су ту антиисторију персонификовали, ући ће у историју као њени противници.
После десетогодишњег тројанског отпора савладани су Србија и њен председник.
У току бомбардовања Србије, Хашки трибунал, политички суд формиран за злочине извршене у Југославији за време ратова деведесетих, расписао је потерницу за председником Србије, односно председником Југославије, на чијем се челу Слободан Милошевић налазио 1999. године.
На последњим изборима, изборни резултати су изгорели у пожару који је запаљен у Савезној скупштини, где су се изборни резултати налазили.
Новцем пристиглим из администрације САД-а у Будимпешту, a затим у Београд, плаћени су организатори демонстрација на улицама Београда, а вероватно и део демонстраната са циљем да „падне“ Слободан Милошевић.
После неколико месеци, главни тужилац хашког трибунала Карла дел Понте описује своју посету Зорану Ђинђићу, председнику тадашње марионетске владе Републике Србије, на следећи начин: „Ђинђић је био једини политичар у Србији за кога сам знала да је спреман да прихвати ризик сарадње са Трибуналом… Сетила сам се и ‘ђинђићевог’ гласног смеха када ми је рекао: ‘Дајте ми једну милијарду и ваш је’.“
Слободан је ухапшен у резиденцији у присуству педесетак људи и чланова породице – ту смо били наша ћерка и ја. Представник Зорана Ђинђића му је донео поруку да ако не пристане да добровољно оде у затвор биће убијени сви који су били у његовој близини. Отишао је у затвор на уцену, а уз гаранцију коју су потписали председник Југославије Војислав Коштуница, председник Србије Милан Милутиновић и председник Владе Србије Зоран Ђинђић, да ће се налазити искључиво у затвору у Београду и у вези са „злоупотребом службеног положаја – царинским прекршајем“. Са тим „царинским прекршајима“, наравно, није имао никакве везе и они из нове власти су то савршено добро знали, али су на нешто морали да се позову из формалних разлога.
Тројица потписника је гарантовало његов боравак у затвору у земљи, безбедност породице и имовинску сигурност.
Све су прекршили само неколико месеци касније, када је, 28. јуна, на највећи српски празник, у супротности са њиховим обећањима и Уставом земље, киднапован и одведен у хашки затвор, где је оптужен за злочине на Косову и у ратовима у Босни и Херцеговини и Хрватској.
Косово је, као део Србије, разуме се, по Уставу морао да брани када су гa албански сецесионисти, уз материјалну, финансијску и политичку помоћ са Запада, хтели да одвоје од Србије. To је морао да чини и он, и све за то надлежне институције у земљи.
У ратовима који су, такође уз подршку са Запада, вођени у Босни и Херцеговини и Хрватској, власт у Србији, народ у Србији и њихов председник, пружали су материјалну и моралну помоћ српском народу који се у тим ратовима налазио. Као што су у тим ратовима такву помоћ имали Хрвати од стране хрватске државе, а муслимани од неких муслиманских држава.
Само нико од њих за такву помоћ није сносио одговорност, а поготово није сматран злочинцем који би због тога требало да одговара на суду ван земље.
Међународни суд у Хагу је основан Резолуцијом Савета безбедности, што је нелегално. Суд такве природе може да буде основан једино у складу са одговарајућим међународним уговором. Таквог није било.
Политичку природу овог суда су креирали у Немачкој, затим је њену концепцију преузела администрација САД-а, а финансирала Фондација „Сорош“.
Карактер и сврху суда, његови креатори и заступници нису крили. Писац Статута суда Мишел Шорт је листу „Вашингтон пост“, 3. маја 1999. године, поводом тог суда дао следећу изјаву: „Трибунал је користан политички канал који служи да се дипломатски изолују преступнички лидери и учврсти политичка воља у свету, да се примене санкције и употреби сила“. У исто време, у току бомбардовања Србије, то је потврдио и Маркус Маги који је у канадском листу „Глоб енд мејл“ изјавио да је Хашки трибунал „део ратне стратегије НАТО-а“. Да је то тачно показује и чињеница да је Хашки трибунал финансиран, осим од стране Фондације „Сорош“ и неких других сличних фондација, из разних исламских земаља, и од стране самог НАТО-а. To је, уосталом, изјавио 17. маја 1999. године у Бриселу и портпарол НАТО алијансе Џејми Шеј.
У затвору таквог суда се нашао 28. јуна, на Видовдан, председник Србије и председник Југославије. To је била одмазда за нелојалност процесу глобалне колонизације, за побуну против политике укидања малих народа и њихових држава, одмазда за истрајност у уверењу да би свет требало, и да може да постоји као заједница слободних и равноправних народа и људи, који би при том требало да помажу једни другима у креирању бољег света за све који у њему живе.
У ту одмазду је спадао и третман у затвору који је месецима укључивао непрекидно укључене камере у ћелији и никада искључена светла, одсуство комуникације са другим затвореницима и прве разговоре са мном кроз стакло, преко звучника који су углавном били у квару. И прве рестрикције контакта са лекарима, из земље и из Холандије, када се за њима буде појавила потреба.
Идеолози хашког процеса су очекивали да ће се Слободан Милошевић пред судом појавити као сломљен човек. Дубоко уверени у такав исход и такву слику најављивали су месецима и данима суђење унапред. To је требало да буде почетак и зенит тријумфа хашке визије улоге суда, коју је требало да одигра за потребе НАТО алијансе.
Али су се горко преварили.
Слободан се приликом првог излажења на суд, 3. јула, стицајем околности на рођендан свог сина, појавио као миран, достојанствен и супериоран човек. Слободан Милошевић суд није признао. А адвоката је одбио. Одлучио је да се брани сам и тако се бранио пуних пет година.
За потребе одбране добијао је огромне количине материјала која је нарасла на три милиона страница. Да их савесно савлада неком научном институту би било потребно неколико година. Он је радио буквално даноноћно.
Сведоци тужбе су били, углавном, уцењени, поткупљени или на неки други начин уплашени људи. To се прилично лако могло видети и на самом суђењу. Неки су се касније, мањи број, разуме се, и сами у разним приликама идентификовали као такви. Било је и представника „западног“ виђења разлога за бомбардовање Југославије и оправдане подршке свим сецесионистима, нарочито албанским, али су у сусрету са Слободаном Милошевићем пред судом исто прошли албански лидери, албански лопови и стратези НАТО алијансе. Инфериорност Хашког трибунала у целини, и свих његових судија и тужилаца, била је таква да се заиста наметала слика по којој је Хашки трибунал изведен пред Слободана Милошевића, а не Слободан Милошевић пред Хашки трибунал.
Остало им је да се кају што су суђење тако дуго настојали да учине јавним и да га изложе додатним великим и малим ударцима, да би дива пред собом учинили бар мало и бар понекад рањивијим.
Повећао се број радних сати, смањено је време одмора и сна, изласци из ћелије на свеж ваздух сведени су на минимум, уведена је „институција“ прогона породице, покренути су судски процеси против мене и сина, расписана је потерница Интерпола за нама, ћерки је суђено месецима, онемогућено нам је да се са њим видимо. Деци пуних пет година, а мени пуне три.
После прве етапе тужбе и њених сведока тражио је годину дана паузе да се спреми за фазу одбране, за рад и сусрете са сведоцима одбране. Његов захтев је одбијен. Имао је само неколико дана летње паузе коју има суд за свој одмор.
Када је требало да почне одбрана поново је активирано питање обавезног адвоката. Одбио га је, а одбили су гa и сведоци одбране. Суд је молио Слободана Милошевића да утиче на своје сведоке одбране да буду попустљивији. Та комбинација немоћи и апсурда окончана је наставком суђења без адвоката. А настављена је серијом сведока из целог света који су не само оспорили легитимитет Хашког трибунала, већ су и његове заступнике – судије, тужиоце и све сараднике понизили идентификујући их као службенике НАТО алијансе или припаднике обавештајних служби неких западних влада.
И као службенике осветника који, упркос свим својим огромним материјалним и политичким напорима, нису успели десет пуних година да савладају Слободана Милошевића у миру, а ни у рату, у којем су ангажовали деветнаест најмоћнијих земаља савременог света и најновије оружје којим су располагале.
Уводна излагања, која објављује ова књига под насловом „Оптужујем”, имао је пред судом у неколико наврата, у току пет година. Припремао их је у тешким затворским условима и све више болестан.
У њима је дао генезу и смисао промена у савременом свету, империјалну снагу и претензије на планету, пре свега путем колонизације малих народа и држава, моћ светског конзервативизма и корпоративне епохе и улогу НАТО-а као инструмента који ту епоху чува и брани њену идеологију.
Образложио је биографију свог народа, његово место на Балкану и међу словенским народима, значај Југославије за судбину Јужних Словена, приврженост Срба борби за слободу и независност, и величину жртава које је кроз историју у тим борбама поднела, часну обавезу да помогне Србима ван земље матице у ратовима који су се догађали у Босни и Хрватској и историјску, државну и моралну обавезу да штити своју територију на Косову од сепаратизма и тероризма којима су били изложени територија и људи од стране Албанаца.
Савршено је показао и доказао да је финансијска, материјална, медијска, политичка и психолошка подршка за распад Југославије, a нарочито за отцепљење Косова од Србије, стизала ван земље. И оптужио је носиоце зла нанесеног једној земљи, њеним народима, свим људима који су тамо живели.
Сви они који су пет година на суду у Хагу оптуживали њега, били су, у ствари, оптужени. Оптужио их је јавно и аргументовано.
Ту његову оптужбу нису могли да демантују. Зато су морали да га убију.
У затвору, под тешким психофизичким притисцима, радећи даноноћно на скоро пет тона писаног материјала, без дана одмора, болестан, без могућности да се лечи, одвојен од породице, чији је прогон указивао на опасност за њихов голи живот и… најзад отрован.
О томе да је трован обавестио је јавност, обраћајући се руском министру иностраних послова, неколико сати пре него што је 11. марта ујутру нађен мртав у ћелији.

28. јун 2012. године