Скандинавија: Северни савез

Пише Зоран Милошевић

Пројекат који су Скандинавци назвали именом „Северни савез“, истичући посебан статус и политику новог блока, у основи има идеју отпора евроатлантским интеграцијама и тежњу за самосталним решавањем својих проблема

 

Са напредовањем и ширењем економске кризе, владе и експерти скандинавских земаља повели су кампању за остварење пројекта старог око 60 година – интеграције држава Скандинавије, тачније уздизања Савеза северних држава (који је створен у пролеће 1952. године) у заједничку институцију са већим овлашћењима. На интеграционом пројекту „Северни савез“ радили су најталентованији политичари са Севера Европе, који су, потом, мање-више сви у неразјашњеним околностима, изгинули. Идеја Северног савеза је, заправо, отпор севера Европе евроатлантским интеграцијама и тежња са самосталним решавањем својих проблема.

У СУСРЕТ РАСПАДУ ЕВРОЗОНЕ

[restrictedarea]

Овај пројекат Скандинавци су назвали „Северни савез“, истичући, самим тим, посебан статус новог блока, као и нову политику. Утицајна данска новина „Политикен“, 21. августа ове године, је на насловној страни најавила пројекат као алтернативу Европској унији, нагласивши да се преговори о њему већ воде, док је недељу дана раније министар спољних послова Финске Ерки Туомиоја изјавио „да би (северне – прим. З.М.) државу и њене суседе требало припремити за могући распад еврозоне и да се већ припрема одговарајући план“.
Требало би подсетити да је знатно раније, тачније средином јуна ове године, из скандинавских држава до јавности допрла оштра критика политике „Европске централне банке“. Ако се овоме дода да су прекинути преговори о уласку Исланда у Европску унију и еврозону, сасвим је јасно да Скандинавци имају свој план за излазак из економске кризе. Оно што је интересантно, а то је потврдило више извора, у новом блоку статус придружених учесника могу стећи само прибалтичке државе и Русија. Ово не изненађује, јер постоји план Скандинаваца да се до краја 2012. године заврше преговори о стварању зоне слободне трговине између Царинског савеза (Русија, Белорусија, Казахстан) и Европске асоцијације слободне трговине, у којој, упоредо са Швајцарском и Лихтенштајном, учествују Исланд и Норвешка.
Споменути опширни текст данског политиколога и историчара Кристофера Бруна у „Политикену“ се појавио после опсежних припрема у Данској, која као и Швајцарска не учествује у еврозони. Августа ове године, иста новина је објавила редакцијски чланак у којем се критикује политика Европске уније и „Европске централне банке“, уз пребацивање да се Унија и еврозона све више потчињавају интересима Немачке. Такође се пребацује европским политичарима неинвентивност и политичко слепило, јер не виде неопходност промена. Политичари, кажу Данци, морају да се пробуде, зато што времена за чекање више нема. Већина економиста, али и тржиште ово потврђује, као и то да последњим пакетом помоћи банки Уније Шпанцима ништа није решено, те је јасно да ће инвеститори бежати од државних облигација. У иностранству, посебно у САД-у су одавно изгубили поверење у немачко лидерство у Европи, јер није дало очекивани економски резултат. Очајни Шпанци су коначно сазнали да им уз све то прети и друштвено-политичка дезинтеграција, тј. подела државе на више мањих државица.
Чланак о Северном савезу у утицајном „Политикену“ показује да одговорни политичари у Европи размишљају о дану после Европске уније и после евра. Како то примећује споменути Брун, „северне државе у глобалном контексту могу извући већу корист из самосталнијег Северног савеза, него из општеевропског дома. Општи политички и економски интереси, а такође и слична култура и историја могу постати основа за нашу даљу сарадњу. Под уједињавајућом ‘Северном круном’ могли би социјално, економски, а такође у војној области и култури, постати велика сила у међународној политици и економији“. Овде би требало додати и да се у области сарадње са суседима у освајању Арктика као приоритетни партнери не спомињу САД и Канада, већ Русија и Кина („што се тиче Арктика могли би заинтересовати и ‘руског медведа’ и ‘кинеског тигра’“).

ПРЕИСПИТИВАЊА  И АЛТЕРНАТИВЕ
Према мишљењу скандинавских стручњака чланство северних држава у НАТО и Европској унији није дозвољавало стварање економског и војнополитичког блока Северних држава. Констатације да су се „нажалост“, Норвешка и Данска нашле НАТО-у док су Швеђани остали неутрални, су бесплодне. Шездесетих година прошлог века Данској је предложено да се створи алтернатива данашњој Европској унији – северна варијанта под називом „Нордек“, али тада Финска није била укључена у пројекат. Искуства северних народа, истичу тамошњи аналитичари, показују да идеја о Северном савезу има своје оправдање, пре свега због проблема који постоје у Унији, али и саме атлантистичке политике, која не доноси Северним државама могућност сарадње са све богатијом и перспективнијом Русијом, већ их тера у сукоб.
Што се тиче преговора о овом пројекту, Брун наглашава да су „недавно делегације Савета министара северних држава разматрали могућност уједињавања. Ми тежимо да решимо питање ресурса Гренланда, Арктика у целини и да активно ширимо своју културу по целом свету, како би привукли будуће савезнике и партнере“. Интересантно је да и Русија са одобравањем гледа на овај пројекат, не због војнополитичких разлога, већ, прво, што би прелазак на плаћање у националним валутама са северним државама појефтинио робу за целих 20 одсто, што би повећало трговинску размену. Други разлог је могућност стварања зоне слободне трговине Северне државе – Царински савез, који би, према прогнозама скандинавских експерата, омогућио да се међусобна робна размена увећа за два пута. У току недавног руско-норвешког бизнис-форума, директор норвешко-руске трговачке коморе Томас Мишелет је појаснио: „Преговори о зони слободне трговине са Царинским савезом одвијају се по конструктивном кључу и договор је могућ до краја 2012. године“. Трећи разлог је што Русија, за разлику од Европске уније, има најповољнији режим рибарења у морима, што одговара свима, а посебно Данској.
Аналитичари Северних држава подсећају да су најумнији политичари ове регије тежили управо стварању оваквог савеза, плус сарадња са Совјетским Савезом, данас са Русијом  и Царинским савезом. Данас ови аутори са поносом истичу да су од шездесетих до осамдесетих година прошлог века премијери Шведске Таге Ерландер и Улоф Палме стално обнављали ову идеју Северног савеза, предлажући и СССР-у, а што је за нас интересантно и Југославији, да се укључе у било којој варијанти. При томе, Улоф Палме је активно иступао против ступања Шведске у Европску унију, јер је сматрао да ће она значајно да ограничи спољну политику и економску самосталност своје државе. Ову позицију Шведске подржавала је и Финска.
Улоф Палме је упорно заговарао идеју интеграције Севера Европе са СССР-ом и Југославијом, и после одбијања Совјета он је наставио да пропагира ову идеју. Почетком марта 1986. године Палме је планирао да поново разматра идеју Северног савеза са руководством СССР-а, но 28. фебруара, уочи посете Москви, шведског премијера су убили у Стокхолму… Заговорник Северног савеза био је и Норвежанин Даг Хамаршелд – познати економиста и дипломата, а од пролећа 1953. године и генерални секретар Уједињених нација. Но, он је 1961. године на граници Конга и Зимбабвеа погинуо у авионској несрећи, која до данашњих дана није истражена.

СЕВЕРНИ САВЕТ КАО „СЕМЕ“
Данашњи Северни савет и Савет министара северних држава су организације за координацију сарадње између парламената и влада држава Северне Европе (Данска, Исланд, Норвешка, Финска и Шведска), као и аутономних територија  (Оландска острва, Гренланд и Фарска острва), и оне би требало да буду семе из којег ће нићи боље интегрисани и профилисани Северни савез. Није неважно истаћи да ова идеја тренутно има мали институционални капацитет, али да је, на пример, добро што од 1991. године постоје канцеларије Северног савета у Естонији, Литванији и Летонији, али и у Санкт Петерсбургу у Каљинграду. Северни савет годишње додељује четири награде: за достигнућа у литератури, музици, заштити животне средине и кинематографији.
Први корак ка данашњој сарадњи Северних држава учињен је после Другог светског рата, а затим је 1951. године створен споменути Северни савет. Године 1971. био је створен Савет министара Северних држава, који представља механизам сарадње, али на нивоу влада држава Северне Европе. Принципи сарадње Северног савета и Савета министара Северних држава изложени су Хелсиншком договору и потписани 1962. године, и до сада су више пута мењани.
Све у свему, јасно је да промене у Европи следе. Политичари који имају визију и патриотски дух већ сасвим храбро стварају решења која одговарају новим политичким реалностима и интересима народа које представљају. Зато је оправдано поставити питање, имају ли српски политичари мудрости и храбрости да у новом (европском) „мешању карата“ извуку максималну добит за свој народ или ће и даље водити рачуна само о свом интересу?

[/restrictedarea]