Ред голфа, ред холокауста

Пише Миодраг Зарковић

Пошто је Горан Паскаљевић несебично открио јавности како смирује своје живце – играјући голф (!?) – можда би требало утврдити како је на живце пореских обвезника утицало то што је претходно Министарство културе државним новцем помогло Паскаљевићев последњи филм

 

Својевремено је, у доба социјалистичког самопреиспитивања, Југославијом кружио следећи виц: стигли Мујо и Хасо на Нијагарине водопаде, онако туристички, па задивљени гледају то чудо природе, па гледају, и гледају, никако да одвоје очи од величанствености призора који им се указује, да би у једном тренутку Мујо некако дошао до даха и рекао: „Болан Хасо, какав бисмо АВНОЈ овдје направили!“
Горан Паскаљевић и Филип Давид нису Мујо и Хасо, али, нажалост, нису ни туристи, већ припадници посебног круга јавних делатника у Србији којима је, изгледа, све дозвољено. Свеједно, виц би могао да се преради тако да они упадну у њега. Није, наиме, тешко замислити Паскаљевића и Давида како читају неку историографску књигу о страдањима Јевреја у Пољској за време Другог светског рата. И читају, и читају, страна страну стиже, не могу да скрену поглед са застрашујућих података и сведочанстава о злочинима домицилног становништва, Пољака, над иначе прогоњеним, ван закона стављеним јеврејским комшијама, да би Паскаљевић најзад разбио напету тишину: „Леле, Фићо, какав бисмо филм о подршци холокаусту овде снимили!“ То се, међутим, никада неће догодити, не постоји ни најмања шанса да пошалица о Паскаљевићу, Давиду и Пољацима икада заживи, и то не само зато што Паскаљевић и Давид нису баш неки материјал за вицеве – много су прикладнији за јадиковке, јер јадна је држава која у трку за „Оскара“ шаље филм са потписом ове двојице аутора. То се неће догодити из простог разлога што одговорност Пољака за злочине над тамошњим Јеврејима чак ни за потребе вица не би могла да заинтересује Паскаљевића и Давида, иако је списак злочина доста дужи него што се претпостављало.

ШТА ЗНА ПОЉАК ШТА ЈЕ ТО ЗЛОЧИН?

[restrictedarea]

У последњих десетак година, пољски Институт за национално сећање, што је установа на државном буџету, посебно се бавио испитивањима пољских злочина над Јеврејима за време Другог светског рата. Повод је био погром у Једвабну, градићу на североистоку Пољске, где су током јула 1941. године Пољаци на зверске начине (претежно их спаљујући живе) поубијали више стотина локалних Јевреја, са све женама и децом, а коначан број можда је износио 1.600 особа. Тачније, повод је била књига „Комшија“ из 2000. године, аутора Јана Гроса, америчког историчара пољског порекла, у којој је устврдио не само да су страдања Јевреја у Једвабну била многобројнија (он је изашао са податком о чак 1.600 жртава), већ и да смакнућа нису ни вршили, ни наредили нацисти, како се до тада веровало, него Пољаци. Гросова књига жестоко је узбуркала јавност у Пољској и приморала тадашњег председника државе Александра Квашњевског да се јула 2001, на комеморацији поводом 60. годишњице погрома у Једвабну, јавно извини Јеврејима на злочину (тачније, затражио је опрост од њих, мада је истакао да не признаје колективну пољску кривицу).
Историчари из Института за национално сећање спровели су истрагу по наводима из „Комшија“ и дошли до закључка да је Грос био у праву. До краја 2002. сакупили су, такође, грађу о могућих још двадесетак сличних погрома, који су се догодили у градићима и варошима североисточне Пољске за време немачке окупације (махом 1941. године, тј. после напада Хитлерових снага на Совјетски Савез), али за чије спровођење нацистичка управа није била директно одговорна (мада јесте била подстрекач).
Е сад… Број пољских филмова снимљених на тему учешћа самих Пољака у нацистичком холокаусту, вероватно би запањио Горана Паскаљевића и Филипа Давида: нула. Ниједно дело пољска кинематографија није посветила овом питању. Исто тако није познато ни да је написана било каква књига која се бави том темом. Једино уметничко штиво посвећено злочинима Пољака над Јеврејима од пре седам деценија, јесте позоришна представа „Наша класа“, извесног пољског драматурга Тадеуша Шлободзијанека, али није извођена у самој Пољској, већ у Великој Британији. И – то је то, што се тиче пољског „суочавања са сопственим злочинима“, барем када је реч о уметности.

А ОД МИНИСТАРСТВА – НОВАЦ!
У Србији је ситуација посве друкчија, као што се може приметити чак и летимичним прегледом протеклих 12 година, колико је прошло од како је другосрбијански кадар окупирао важније положаје у нашој култури и приграбио средства финансирања. Нарочито је то тачно за филмску индустрију, која је у том периоду, од петооктобарских промена до данас, избацивала само две врсте филмова: глупе противсрпске, и глупе. (Част појединим, махом забавним изузецима). Стиче се утисак да је свако ко је пожелео да сними филм о каквом српском злочину, небитно да ли стварном или измишљеном – мада се редовно испоставља да се ради о „злочинима“ који благе везе са стварношћу немају – добио могућност да то и уради. За такве пројекте изгледа да никада не мањка ни воље, ни новца.
Како ће мањкати новца, када за филмове о српским огрешењима о човечност новци капљу са свих страна, што проистиче и из интервјуа Филипа Давида дневном листу „Политика“, објављеном у четвртак 30. августа. Косценариста новог Паскаљевићевог филма „Кад сване дан“, Давид у том интервјуу прича не само о том остварењу, иза којег се подигла повећа прашина, али сасвим из погрешног, тако рећи споредног разлога, већ и о личним искуствима која су, каже, уткана у основну причу филма. Главни јунак је, наиме, београдски професор музике који у старости сазнаје да је као мали усвојен, пошто су његови биолошки родитељи, чијег постојања он није ни био свестан, као Јевреји страдали у логору на Старом сајмишту.
„Кад сване дан“ помогли су, стоји у тексту, српско Министарство културе (фотографије са снимања подсећају да су средства одобрена у доба док је министар био Предраг Марковић, иначе кадар „Г17“, којој припада и Паскаљевић) и компанија „Цептер“, а сарађивали су и продуценти из Француске и Хрватске, што су, размотримо ли Сребреницу, управо две државе које су уплетене у сваку галаму о српским злоделима. Аутор интервјуа, међутим, терцира Давиду оценом да средства прикупљена са набројаних славина ипак нису била толика да би омогућила „неке веће филмске операције“, што би, ваљда, требало да код читалаштва створи утисак о пожртвованој борби Паскаљевића и Давида са суровом беспарицом, те њиховом труду да додају какву епску димензију.

ТАЈГЕР ВУДС МЕЂУ РЕЖИСЕРИМА
Оно што је плаћено тим новцем требало је да подсећа на: 1) истините историјске околности, и 2) детињство Филипа Давида. Да ли је то и случај, немогуће је рећи у овом тренутку, с обзиром на то да „Кад сване дан“ још није ни пришао редовном биоскопском репертоару. Приказиван је само претпремијерно у Крагујевцу, по једна пројекција током десет дана, а прилику да га виде имали су тек критичари изабраних гласила. „Печат“, можда ће вас изненадити, није био међу изабранима, тако да овом приликом изостаје коначан суд о самом филму, па самим тим и о томе да ли је или није остао веран историји и Давидовој прошлости.
За разлику од суда о филму, суд о намерама није било тешко донети. Јер, сами аутори, тј. Паскаљевић и Давид, на све стране света обнародовали су своје мотиве да се посвете овом пројекту. Процењујући ово што су до сада причали, искрено, биће право чудо ако је филм „Кад сване дан“ избегао уврежене противсрпске матрице.
„Као уметник морам да се бавим злом на нашем простору“, поручио је Паскаљевић у Крагујевцу, одговарајући на новинарско питање зашто је снимио филм о страдањима Јевреја на Старом сајмишту, а не о зверствима над Србима у Јасеновцу. „Недићева полиција је послала седам хиљада људи у Топовске шуме и да није било његове сарадње са колаборационистима логор ‘Сајмиште’ не би био пун. Када то кажете, хватају вас за гушу, јер сви желе да буду слепи пред злочинима које су неки Срби некад направили. Ако немате однос према својим злочинима, не можете очекивати да се признају ни ваше жртве. Моја дужност је да говорим о злу у свом народу“. Нешто даље, у истом тексту („Не удварам се публици“, 19. август, „Политика“), Паскаљевић додаје: „Превише имамо народа заосталог. Премало свести. Видим да људима сметају деца што се играју и вриште. Наш живчани систем је слаб, све нам смета. Све се више чује: ‘Да ми је да ‘одапне’ стари, па да продамо коначно тај стан’. У људе се увукла нека безосећајност. Праг толеранције је низак и свако може да експлодира. Ја се чувам, читам и играм голф.“
Ништа мање упечатљив од голфера, Паскаљевића није ни други мозак целе операције Филип Давид. Претходни пут је Давид био оволико помињан у јавности протеклог јануара, када је, као председник фантомског (испоставиће се, тада још неозваниченог, Форума писаца) бранио право Андреја Николаидиса да призива дизање у ваздух цивилних, војних и црквених званичника Србије и Републике Српске. Данас је напустио милитаристичку фазу, па више не заговара решења „ала Чак Норис“, већ са скоро будистичким миром држи моралне лекције, поново у „Политици“, у одговору на коментар историчара Милета Бјелајца, чије прецизне податке (који на холокауст у Србији бацају сасвим другачије светло од оног које су уперили Паскаљевић и Давид) иначе није ни пробао да оспори:
„Нико ме не може уверити да је права истина о Недићевом квислиншком режиму антисрпски став. Напротив. Неки други Срби, истински родољуби, а не ови Недићеви, налазили су се на супротној, антифашистичкој и антиколаборационистичкој страни. Захваљујући њима, њиховој пожртвованости и храбрости, и у најтеже време сачувано је зрно људскости које служи на част појединцима, али и широј средини. То сведочим и из искуства сопствене породице, јер смо бежећи од недићеваца, усташа и Немаца, провели године рата под лажним идентитетом и под заштитом часних људи у једном сремском селу. Нико нас није издао, нико пријавио, иако су знали ко смо и шта смо. Умањивати Недићеву кривицу увреда је и ругање жртвама, али и непоштовање оних који су се супротставили једном злочиначком режиму“, оштро закључује Давид.

ФИЛМ О АУШВИЦУ?
Србија је, јасно, увелико огуглала на то што се њени „уметници“, а нарочито филмаџије, просто утркују ко ће више да је наружи. Запитајмо се, зато, како би на сличан филм, само прилагођен њиховој историји, реаговали већ поменути Пољаци. Да ли би пољска влада новчано помагала филм чију радњу редитељ описује као „бављење злом на нашем простору“ и извршење „дужности да говори о злу у свом народу“, додајући да „ако немате однос према својим злочинима, не можете очекивати да се признају ни ваше жртве“, али и да живце смирује тако што – игра голф?! Да ли би пољска држава издвајала средства за снимање по сценарију чији  аутор у целом једном поколењу народа са којим живи препознаје тек „зрно људскости“, додуше истичући да то зрно служи на част „појединцима и широј средини“, иако никада није нашао засходно да састави причу о том величанственом зрну, већ се упорно, као и у свим својим јавним иступима, држи најцрњих примера, за које још и не постоје релевантни историјски докази?
Седамдесет година Пољска „пропушта“ прилику да у свом друштву препозна такве ствараоце и помогне им да направе такав филм, који би, рецимо, говорио о описаним погромима Јевреја. Шта мислите, да ли би та иста Пољска пристала да финансира филм који говори о пољским колаборационистима у Аушвицу, те, само због тога што се Аушвиц налазио на територији окупиране Пољске, разматра „зло“ у пољском народу и „сопствене злочине“?!
Да ли би слично сумануту „уметност“ потпомогла било која друга држава, а нарочито нека од западних, чија је прошлост натопљене невином крвљу туђих народа?!
Наравно да не би, као што ни до сада ниједна држава није помагала такав излив самомржње, попут ових које Србија упорно сервисира иначе противсрпској западној јавности. Истина је да су поједини амерички филмови изразито критични према интервенционизму САД-а, али чак ни у тим филмовима не распреда се о „злу у америчком народу“ или „злочинима почињеним у америчко име“ – а при том се тичу истинских злодела, не пренадуваних или сасвим измишљених, као што је случај са српском кинематографијом, а вероватно и са „Кад сване дан“ (о чему ћемо известити чим будемо одгледали филм).
Уосталом, пошто је већ „суочавањем са сопственим злочинима“ толико присутан мотив у изјавама Паскаљевића и Давида (овај први их је делио немилице, а овај други се није ограђивао, као што се оградио од Паскаљевићевих непрецизних баратања историјским подацима у интервјуима), ред је питати „уважене“ ствараоце: који народ суочавате са „сопственим злочинима“, Паскаљевићев или Давидов?
Тужно је сведочанство свеопштој обамрлости то што се против номиновања филма „Кад сване дан“ за наредног „Оскара“ побунио само Срђан Драгојевић, и то зато што је сматрао да је његова „Парада“ била у подређеном положају током гласања – због чега је, иначе, Паскаљевић најавио тужбу против колеге. Уместо да се на ноге дигне српска родољубива јавност или да неко то уради у њено име, гунђао је тек редитељ конкурентског филма, чије се остварење од Паскаљевићевог разликује само по томе што фашизам и нацизам приписује другом нараштају Срба.

[/restrictedarea]