Проклетство канцелара ујединитеља

пише: Мирослав Стојановић

Да ли је жена бившег канцелара Хелмута Кола, која га „држи у заточеништву“ и говори у његово име, на добром путу да успе у намери  „ретуширања историје“?

Конзервативци су се напрасно присетили да славе одбаченог лидера, физички немоћног  Хелмута Кола (везан за инвалидска колица једва успева да нешто прослови) кога „Леди Макбет из Огерсхајма“ (садашња супруга) „држи у заточеништву“. Сада су га се наједном (а у томе учествује и готово цела Немачка) сетили. И кренули да га славе (као повод послужио је 1. октобар, када се навршава тридесет година од када је Хелмут Кол постао канцелар), помпезно и готово гротескно. С мешавином гриже савести и (прагматичне) политичке потребе: још се на њему може „зарадити“ и профитирати.

НОЖ У ЛЕЂА А готово сви су га, у једном часу, изневерили. Најпре његова странка, Хришћанско демократска унија (ЦДУ), на чијем челу се налазио више од четврт века. Брутално га је, 2000. године, после избијања афере о њеном мутном (нелегалном) финансирању, отписала и скинула с „трона“ (био је тада почасни председник странке). Окретали су му леђа најближи пријатељи и сарадници, његов „принц наследник“ (данашњи  министар финансија, у том часу шеф партије Волфганг Шојбле) и његова политичка штићеницу Ангела Меркел. Она му је, у својству генералног секретара партије, прва, јавно и званично, „забила нож у леђа“, констатујући, у једном новинском тексту, да је постао баласт за странку. Уследили су потом ударци и на приватном, породичном плану. Под теретом необичне и тешке болести (алергија на светлост) супруга је подигла руку на себе, а потом је један од (двојице) синова обелоданио (у књизи) да је био лош отац и супруг, бездушни егоиста, једино, и бескрајно, опседнут каријером и влашћу. После незгодног, фаталног пада у сопственој кући у фебруару 2008. године (његов возач га је нашао с главом у локви крви, по свему судећи радило се о можданом удару), постао је инвалид. У фебруару ове године уследила је  операција на срцу.  „Штоф“ за шекспировску драму. Чак трагедију. Право проклетство. Некада најмоћнији човек Немачке. „Вечити канцелар“ (владао је земљом пуних шеснаест година). „Отац“ поновног немачког уједињења. Творац највећег, сада оспореног, пројекта европске интеграције – евра. Неспорно историјска громада. И физичка: висок готово два метра, готово никад испод сто тридесет килограма.

Сада та „громада“ делује беспомоћно. Везан је, неповратно, за колица и туђу помоћ. И једва, с уочљивим физичким напором и муком, успева да нешто сувисло прослови. Он који је живео од  говора и речима „обликовао историју“.

ЗЛА ЖЕНА Уз тај шекспировски „штоф“, који личној драми „канцелара ујединитеља“ даје посебну димензију и увећава драматику, на сцени се нашла и „Леди Макбет из Огерсхајма“. „Зла жена“ која је „узела под своје тако важну личност“(„Шпигл“), без које Кол ништа не може. Реч је о његовој новој, тридесет и четири године млађој (њему је осамдесет две) животној сапутници. Она се у медијима и „дворским интригама“ појављује као оличење себичности, злобе и лукавства. Тврди се да је растерала и оно мало пријатеља, по уверењу неких, практично – заробила. У једним новинама освануо је драматично интониран „апел“ и ургентан позив Коловим (некадашњим) пријатељима да га „ослободе из заточеништва“. Потписао га је новинар Хериберт Шван, један од оних који су се нашли на „црној листи“ нове Леди Макбет. Реч је о човеку који је годинама уживао пуно поверење породице Кол и, у овом случају, човеку посебне „специфичне тежине“. Шван је, практично, писац Колових мемоара. И последња личност која је, веома детаљно и исцрпно, разговарала с Колом о данима и годинама његове владавине, док се с њим још могло разговарати.

[restrictedarea]

ОСТАВШТИНА ШТАЗИЈА У разговору с новинарима „Шпигла“, Шван је открио да је с Колом разговарао 105 дана, пет до шест сати дневно. Уз, све време, укључен магнетофон. Месецима су, заједно, прелиставали стенограме о Коловим сусретима и разговорима с највећим државницима света, његову преписку, огромну документацију из канцеларије, која је (у копијама) Колу, по посебној одлуци (та документа, иначе, стоје под ембаргом најмање тридесет година) стављена на располагање. Ово, по Швану, „непроцењиво благо чини посебно интригантним следећа чињеница: тринаест „томова“ из „оставштине“ источнонемачке тајне службе, Штазија, о Колу! Ту су извештаји Штазијевих агената из Колове близине, разне анализе и, читаво брдо трака на којима су забележени телефонски разговори бившег канцелара, у којима он „слика“ своје сараднике и пријатеље често на шокантан начин.

То је очигледно и био разлог што је Кол, грозничаво, и по сваку цену, покушао да правним средствима спречи обелодањивање докумената, у чему је успео. Бар кад је реч о посебној служби која се стара о мрачном наслеђу некада моћне Хонекерове тајне полиције. Сада би из тог мрака Шван могао да извуче нешто од најинтригантнијих детаља. До сада су објављена три тома Колових мемоара. На тих 2.520 страна стало је само десет одсто од онога што је Шван претурио преко руке. У припреми је био четврти, завршни том (до пола већ написан, тврди Шван), који би требало да „покрије“ време Коловог силаска с власти, а онда је, на његово изненађење, стигло писмо, посредством адвоката, да „Кол прекида сарадњу“. И да захтева враћање свих докумената који су у Швановом поседу. Шван је уверен да сам Кол с тим нема везе. И да је то све „масло“ Мајке Рихтер која би да располаже, не само садашњим Коловим животом и имовином него и његовом прошлошћу и његовим политичким ставовима.

НЕ У СЕНЦИ ШМИТА! У последње време Кол се, неочекивано, неколико пута огласио. Углавном преко булеварског „Билда“. Главни уредник овог високотиражног листа је једна од ретких личности која ужива поверење његове садашње супруге. Они који знају Кола препознавали су у тим реаговањима мање Колова аутентична становишта, а више њен „рукопис“. У томе овај зависнички брачни однос поприма државну димензију: немачка Леди Макбет би, позивајући се на немуштог и беспомоћног мужа, могла, као његов тобожњи гласноговорник, да „ретушира историју“. Има оних, међу политичарима и новинарима, који верују  да Рихтерову „изазива“  несустали јавни ангажман Коловог претходника, бившег, социјалдемократског канцелара Хелмута Шмита. Иако је увелико прешао деведесету, везан такође за инвалидска колица, Шмит је веома присутан у јавном животу. Рихтерова никако не би хтела да њен Хелмут, који је „стварао историју потоне у сенци Хелмута из Хамбурга. Они који од тога страхују, указују на случај (великог) Вилија Бранта и његове удовице Бригите Зебахер, амбициозне жене, историчара по образовању, с којом се Брант срео у позним годинама. Склона конзервативизму, Зебахерова је, позивајући се на Бранта, када он више није био у прилици да било коме противуречи, пласирала у јавност ставове који су се косили са његовим социјалдемократским опредељењима које је, без узмицања и колебања, заступао за живота. На сличан начин, упозоравају забринуто многи, могла би да Кола „интерпретира“, Мајке Рихтер Кол.

630 САТИ РАЗГОВОРА До њега се, мимо ње, не може. Кад су Колови синови покушали да, без најаве, уђу у кућу и сретну се с оцем, наишли су на закључана врата, а онда их је позвано обезбеђење „замолило да се удаље“. Они који некако продру у „забран“, и покушају да измаме од Кола коју реч, најчешће бивају онемогућени.

Већ споменути Колов мемоарист је, иначе, уверен да га је „освета“ Рихтерове, која Кола „држи у заточеништву“, стигла због његове књиге која је месецима била бестселер. Реч је о биографији прве, и преминуле Колове супруге Ханалоре. Грађу је сакупљао из вишегодишњег дружења с Коловима и дугих разговора с јунакињом ове књиге, у којој је обелодањено много непознатих детаља из њеног брака с Колом и живота (између осталог и онај да је, на крају рата, била силована од стране руских војника), што је, очигледно, изиритирало и Кола и њене синове. Шван је решен да „непроцењиво благо“ које има у поседу – 630 сати снимљеног материјала из разговора с Колом, и, плус, Колов, такође огроман, Штази досије – никако не испусти из руку. И да, бар део тога, обелодани у погодном тренутку. И у аутентичном облику. Оно што је ушло у три тома досад објављених Колових мемоара, признаје, „ублажено је и умивено“.  Можда ће се, у том аутентичном исказу и сведочењу, наћи и више детаља о Коловом ангажману и улози у разбијању Југославије, за коју је, готово све до уједињења, бар јавно, тврдио да представља „статику Европе“ у коју се не сме дирати.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. pa zar on nije i idejni otac stvaranja balkanskih banana drzavica pa time i nesrece svih a ponajsvise Srba.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *