Пољопривреда: Увознички лоби погубнији од суше

Пише Невенка Стојчевић

Имала је Србија и тежих сушних година од ове, али ако би се још једна или више оваквих суша поновиле због климатских промена које су извесне, имали бисмо озбиљан проблем са храном, а то отвара многа озбиљна питања, пре свих стварања дугорочне аграрне политике и инвестирања у систем наводњавања

 

Финансијске последице суше која је и ове године погодила ратарску производњу у Србији још нису сагледане у целини, али већ у првим проценама полазило се од најмање две милијарде долара штете, што је за осиромашену и презадужену Србију огроман терет. Самостални саветник у Удружењу за пољопривреду, прехрамбену и дуванску индустрију и водопривреду Привредне коморе Србије Милан Простран, каже да су 2003. и 2007. године суше у Србији оставиле чак много теже последице од овогодишње, али ако би се још једна или више оваквих суша поновиле због климатских промена које су све извесније, имали бисмо озбиљан проблем са храном. То отвара многа озбиљна питања, а пре свих стварања дугорочне аграрне политике и инвестирања у систем наводњавања.
Актуелна суша је, према званичним подацима Привредне коморе Србије (ПКС) за пољопривреду, преполовила биљну производњу у Србији, што ће се одразити на цене основних животних намирница – брашна, уља и шећера, као и меса и млека. Из Коморе поручују да још увек нема разлога за страх, јер влада има инструменте да заштити потрошаче од ценовног удара и омогући уредно снабдевање по прихватљивим ценама. Наиме, на седници Одбора Удружења за пољопривредну, прехрамбену и дуванску индустрију и водопривреду ПКС, саопштено је да Србија има „добре“ залихе од 100 хиљада тона шећера, 60 хиљада тона јестивог уља и 300 хиљада тона пшенице.

МУКЕ СА НАВОДЊАВАЊЕМ
„Према последњим подацима Републичког завода за статистику (РЗЗС) о стању усева од 22. августа кукуруз је у односу на прошлу годину подбацио за 38 одсто, соја за 35 одсто, сунцокрет за око 22 одсто и шећерна репа за око 12 одсто. То су официјелне процене државне институције које се коригују у складу са информацијама које стижу са терена, и које потврђују да је проценат штете и нешто већи од овога. Очигледно је да је Војводина претрпела веће штете, јер су тамо веће површине засејане кукурузом“, каже Простран.
Као стручњак који се овим послом већ 40 година бави у разним владама и систему Привредне коморе, он објашњава да је кукуруз у Србији сигурно најважнији, јер је у друштвеном производу пољопривреде заступљен са 23 до 24 одсто, дакле сеје се на 1,35 до 1,40 милиона хектара и одбацује највећу вредност. После њега најзначајнија је пшеница која се сеје на око пола милиона хектара, и она ће ове године на неки начин да ублажи проблем са кукурузом, јер ће део ићи у сточну храну.
„Неспорно је да је суша ове године произвела велику штету пољопривредној производњи, али ово није година која је најтежа у последњем десетлећу. Тако је 2000. године због суше која је била много већа, род кукуруза износио око 2,9 милиона тона. Процењује се да ће кукуруза ове године бити око четири милиона тона, значи 1,1 милион више него 2000. Поред тога сушне су биле и 2003. и 2007, које су оставиле чак веће последице него што ће можда оставити ова. Откад радим овај посао само је једна година била проглашена за елементарну непогоду, била је то 1987. Дакле, промена климе је један разлог, а други је тај што смо због сиромаштва напустили агротехнику – орање, припрему земљишта, избор сортимента, ђубрење, односно питање сточарства. Јер ако немате довољно стајњака, а користите наводњавање, ви онда буквално испирате земљиште, што такође није добро“, наглашава Милан Простран.
На питање колико Србија има обрадивих површина, и колико се од тога наводњава, наш саговорник је рекао да је укупно 5,1 милион хектара пољопривредних површина, од чега 4,2 милиона хектара обрадивог земљишта, а наводњава се испод једног процента.
„Истина, неки тврде да је тај проценат два или 2,5 одсто. Хрвати имају 18 хиљада хектара који се наводњавају, а то је испод 0,5 одсто. Историјски гледано, бивша СФРЈ је схватала потребу за наводњавањем и одводњавањем, и ми смо као држава имали три кредитне линије према ‘Светској банци’ – једна за изградњу система Дунав-Тиса-Дунав, друга за изградњу система за наводњавање и одводњавање Морава 1 и Морава 2, и инфраструктурни систем Ибар-Лепенац. То је примарна мрежа инфраструктурног система, а на њу је требало да се надовеже секундарна мрежа наводњавања“, наводи Простран.
Он додаје да су поменута три пројекта реализована, али значајније наводњавање остало је, нажалост, само пуста жеља. Међутим, нека предузећа као што је ПИК „Бечеј“ су искористила предности система. Они су од 21 хиљаде хектара имали око шест до седам хиљада хектара под наводњавањем, и још увек их имају, с тим што су њихови кредити били неповољнији од кредита „Светске банке“. Директори који су ушли у овакве аранжмане са банкама имали су чак озбиљне проблеме код реизбора, јер су радници због кредита имали мање плате, али се касније показало да су ти људи били храбри визионари.
„У јавности се величина штете илуструје податком да би две милијарде долара, на колико се она процењује, одговарале инвестицији потребној да би Србија повећала површине под системом за наводњавање на два милиона хектара или половину обрадивог земљишта. Нажалост, за нашу државу која је поред општег осиромашења 2008. године додатно погођена економском кризом, то је огроман новац. Наиме, одмах после 2000. када је суша узела много већи данак од овогодишње, тадашњи министар пољопривреде Драган Веселинов преговарао је са Израелцима о кредитној линији од 350 милиона долара за изградњу система за наводњавање, али даље од тога се није стигло јер држава није могла да да гаранције на кредит. Онда је поново 2003. једна државно-привредна делегација на челу са министром др Стојаном Јефтићем, у којој је била и моја маленкост, ишла у Израел са циљем да реши ово питање, али је проблем са кредитом био исти“, наводи наш саговорник.
По Пространовој тврдњи са наводњавањем су увек прављени нереални планови о милион и више хектара, што Србија финансијски не би могла да издржи ни у наредних 20 година, а не у четири како су заговарали неки амбициозни људи.
„Моје искуство каже да би био велики искорак ако би годишње могли да освојимо бар 50 хиљада нових хектара, јер би за десетак година дошли до пола милиона хектара. То би била милијарда евра за 10 година. Неспорно је да то тражи велике новце, али тај посао је јако озбиљан. Надам се да ће ова година многе отрезнити. Видим да смо сви схватили шта значи промена климе. Не могу да не подсетим да је Србија некада била у много бољој ситуацији у вези са тим питањем, јер смо имали негде од 150 до 160 хиљада хектара земље под наводњавањем. Сада се спомиње по једнима 66 хиљада хектара, а по другима 45 хиљада хектара“, поручује Простран.
Дакле, наводњавање је само једно од много отворених питања које уместо популистичких изјава тражи озбиљну стручну расправу. Јер, не може се свако земљиште наводњавати, а до данашњег дана наводњавање се исплати само код семенске производње и производње поврћа, воћа и винограда за посебне сорте грожђа. Све то захтева превасходно стварање аграрне стратегије коју Србија ни данас нема, иако наша пољопривреда има несумњиве компаративне предности у ширем региону.

KЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ ВЕЋ НА ДЕЛУ

[restrictedarea]

Директор Републичког хидрометеоролошког завода Србије (РХЗС) Милан Дацић такође истиче да је суша екстремна на већем делу територије Србије и да топлотни талас уз дефицит падавина значи катастрофу за биљке.
„Ако овакви услови потрају, може се очекивати значајније смањење приноса економски најзначајнијих култура чак и до 50 одсто, као што је било 2000. године. У последњих 10 до 12 година трећина је била са екстремним сушама, што је алармантан податак који сведочи о томе да су климатске промене већ на делу. Штете у пољопривреди 2000. године износиле су 700 милиона долара, 2003. скоро милијарду долара, а сада су већ премашиле 2,1 милијарду“, закључује Дацић.
А у каквој је вези вишегодишња суша као последица глобалних климатских промена са питањем избора семена, за које Простран сматра да није најсрећније одабрано, објашњавају наши врхунски селекционари.
Проф. др Мирослав Малешевић, координатор за научну и стручну подршку пласмана НС семена у Институту за ратарство и повртарство из Новог Сада, дели мишљење појединих стручњака да је на лоше приносе кукуруза поред суше погубно деловао и избор хибрида.
„Интереси увозничког лобија који је потпуно слободно и у неограниченим количинама увезао стране хибриде, превладали су сва стручна мишљења. Увозници, чак, сами раде маркетиншку промоцију тих семена, а да иза себе немају ниједан оглед, односно доказ који би потврдио да су страни хибриди бољи. Али, чак и да су увезена семена боља од домаћих, а сигурно нису, мора се уважавати чињеница да она долазе из потпуно другачијих агроеколошких услова, који су за њих, тамо у Америци на пример, много повољнији, али су самим тим ризичнији за наше пољопривредне произвођаче“, наводи Малешевић.
Такво понашање увозника, сматра наш саговорник, могуће је због одсуства дугорочне аграрне политике у Србији и због помало неодговорног понашања или немоћи државних институција задужених за пољопривреду.
„Све те околности увознички лоби максимално користи у циљу остварења личних интереса, уместо државних. Јавна је тајна да иза увоза сорти житарица, хибрида кукуруза и сунцокрета од моћних мултинационалних компанија стоје исто тако моћне компаније у Србији, које су истовремено и њихови заступници. То што ‘Делта’ заступа и афирмише ‘Пионир’, а МК ‘Комерц’ производе фирме ‘Монсанто’ или неке друге фирме, знак је и сасвим неоправданог неповерења према домаћој науци која је у области пољопривреде изнедрила изванредне стручњаке. Упркос свему томе, ми из Института у Новом Саду и Земун-Пољу нисмо могли да провером докажемо колико су наши хибриди бољи од увезених, јер нам то није било омогућено. Слично је и са сунцокретом и шећерном репом, али у нашим рукама је у потпуности производња соје“, каже Малешевић.
Он објашњава да кукуруз који је у производњи најзаступљенији на подручју Војводине, Мачве, Стига и Поморавља, воли топлоту и влагу, и зато, одакле год да је његово семе, увек му недостаје у просеку 150 литара воде.
„Али, наши хибриди су прилагођени томе јер имају бољи коренов систем и почетна динамика раста им је спорија, тако да су припремљенији за могуће стресове. Поред тога, комплетна агротехника или технологија гајења је пренета из идеалних услова извозничких земаља у наше услове. А све је то непотребно, и у корист властите штете, јер наше сорте НС 6030, НС 7020 и НС 5043, као и многи други хибриди из Новог Сада и Земун-Поља су међу најприноснијима, не само код нас већ и у окружењу“, наглашава Малешевић.
Наш саговорник упозорава да се још опасније игре воде око пшенице, јер се наше квалитетне сорте такође потискују за рачун увезених.
„Србија због тога има проблем са извозом брашна које нема одговарајући квалитет. Наши стручњаци су, наравно, указивали и на очигледне последице, али није имао ко да нас чује. А код нас се од 2001. до данас непрекидно смањују површине под пшеницом, тако да је њена производња спала са 750 хиљада хектара на око 460 хиљада хектара, што је апсолутно недопустиво јер се просечан принос у међувремену није повећао. Срећом, наши сељаци добро знају шта је домаће семе и искључиво њега узимају“, констатује Малешевић.
Као стручњак за домаћа семена, професор наглашава да је јако важно што је наше законодавство забранило увоз генетски модификованог семена биљних врста, и што су илегални покушаји са генетски модификованом сојом на време откривени и „сасечени у корену“.
У прилог Малешевићевим тврдњама иде и мишљење проф. др Животе Јовановића из Института за кукуруз „Земун-Поље“ у Земуну, који се већ 65 година бави селекцијом кукуруза, између осталог и на стресне услове суше.
„Домаћи ЗП хибриди су широко прилагодљиви за гајење у различитим агроеколошким условима Србије, а показало се и земаља у окружењу. Институт досад има више од 600 хибрида створених у Србији и више од 120 ЗП хибрида признатих у различитим земљама света. За стресне услове суше препоручујемо посебно средњоране групе хибрида ФАО групе зрења 300-400 (ЗП 341 и ЗП 434)), а од нових ЗП 427“, наводи Јовановић.
По његовој оцени, отворено тржиште дозволило је лојалну и нелојалну конкуренцију, тако да ове године имамо хибриде страних компанија који апсолутно не одговарају нашем поднебљу.
„Тек када се произвођачи на личном примеру увере колику штету имају од увезеног семена, они се враћају традиционалним, провереним вредностима. Ми имамо изузетно талентоване селекционаре, односно оплемењиваче кукуруза, а у нашем Институту то је водећи селекционар др Миломир Филиповић ( ЗП 377, ЗП 388, ЗП 427, ЗП 454, ЗП 555, ЗП 560, ЗП 600, ЗП 606, ЗП 666 итд)“, подсећа наш саговорник.

ПОЉОПРИВРЕДА ПОНОВО „ШЛАГЕР СЕЗОНЕ“
Милан Простран каже да економисти, као ни политичари, пољопривреду дуго нису схватали, али последњих пет или шест година она је поново постала „шлагер сезоне“.
„Сви су почели да се позивају на њу као још увек једини реални сектор чији развој најбитније утиче на укупне привредне токове Србије. Јер, да се подсетимо, пољопривреда заједно са прехрамбеном индустријом ствара више од 20 одсто друштвеног производа. Она је дуго схватана као дар божји, као нешто што сељаци знају да раде јер су добили у наследство и зато у њу не мора ништа да се улаже. Охрабрује што је схваћено да је овај сектор веома битан за развој Србије, али се не поштују документа која су битна за ову област. Ми смо донели Закон о пољопривреди и руралном развоју 2009. године, којим је предвиђено да се донесе Стратегија развоја пољопривреде која не може да буде краћа од 10 година, али до данас она није урађена. Сматрали смо да би тај документ требало да донесе Скупштина, а не влада, како не би био под утицајем сталних мена.“
Национални програм пољопривреде и руралног развоја, каже наш саговорник, донет је са закашњењем, али га нико и никада није чак ни цитирао, иако има много добрих решења. Донела га је влада и потписао премијер, али га нико и не помиње. Њиме је предвиђено да имамо најмање 400 хиљада тона пшенице у резервама, што је на нивоу тромесечне потрошње, јер месечно трошимо 130 хиљада тона пшенице. То је, по оцени Пространа, добар прорачун и он га подржава, јер, ако имамо у резервама 400 хиљада тона пшенице, Србија неће имати проблема са прехраном.
„Зато је јако битно да се донесе дугорочна Стратегија пољопривредног развоја, што јесте тешко без пописа пољопривредног земљишта. Овај важан посао није рађен од 1960. године и сада га финансира ЕУ, јер и она жели да зна каквим све ресурсима располаже Србија. Надам да ће то бити урађено до краја ове године и да ћемо коначно знати – које су јој пољопривредне површине, колико од њих је обрадивих, колико говеда, свиња и друге стоке има, па ћемо на основу тога да изградимо неку нову аграрну политику, да планирамо  руралну политику и задругарство. Лично се залажем да се то све уради квалитетно, да се ангажују научни радници, а не људи из политичких структура, да се обави широка расправа и да добијемо један квалитетан документ, а после тога да креирамо одређене законске прописе ако је потребно. Да на крају Србија има неку своју визију пољопривредног развоја која мора да буде комплементарна и са ЕУ ако желимо да будемо њихови пословни партнери или да им будемо конкуренти. Све у свему, озбиљан је проблем пред владом и министарствима. Текуће ствари су палијативне, оне само гасе пожар, али за сваког министра је најважније да има неку визију за бар наредних 10 година“, поручује Милан Простран.
Наш саговорник подсећа да нам је велики проблем направила и некоректна, лоша приватизација због које смо многе ресурсе или девастирали, или изгубили, па се ушло или у поништавање уговора, или у реструктурирање, или се велики ресурси муче како да преживе и врате се у функцију. Сва та питања морају да се расправе и сви да схвате да пољопривреда није сектор за поштапање, него сектор за развој.
„Недопустиво је да се тако лоше управља природним богатствима, јер она имају шири друштвени значај. Својевремено смо имали Закон о обавезној обради пољопривредног земљишта. То подразумева да ви јесте власник, али зато немате права да не обрађујете земљу и запустите је. У Немачкој и Аустрији практично нема необрађене земље и то би требало да нам буде пример. Природним ресурсом мора да се управља рационално и то мора да ради држава. Ми смо, међутим, у протеклим годинама дозволили да се огромне површине обрадиве земље отуђе без контроле.“
Простран додаје да Србија има више обрадиве земље по глави становника него многе европске земље, и да је некада 15 одсто било у друштвено-државном власништву, од тих 4,2 милиона хектара обрадивог земљишта. Значи, имали смо око 900 хиљада хектара, можда и милион, под друштвеним или задружним површинама. У међувремену је дошло до приватизације, и данас се све води као државно или приватно власништво. У државном је око 350 хиљада хектара земљишта које још није приватизовано и даје се у закуп.
„Хрвати су имали информацију о приватизацији у Србији, брзо су реаговали и њихови овдашњи партнери су им омогућили да свој капитал оплођују на нашој земљи и у нашим фабрикама. Тако је Тодорић купио ‘Фриком’, и ‘Дијамант’, који је највећи произвођач уља на Балкану и многе друге фирме, и ушао у Србију са својим трговачки ланцем. Купио је и велико имање код Титела, то је ‘Планта’ од пет и нешто хиљада хектара земље где тови јунад за потребе ‘Идее’ и ‘Конзума’. То су резултати слободног тржишта, јер потписали смо споразум о слободној трговини и са Хрватском и са ЦЕФТА, као и многе друге споразуме. Истина, те компаније данас живе и раде, али велика је штета што се део капацитета ПКБ расточио и отуђио. То је био огроман систем, једна велика школа за учење струке и привилегован је свако ко је радио у том систему. Данас се млеко, уместо да се продаје у ПКБ, вуче у Крагујевац. Сомбор и Шабац, све на по 200 километара. Значи, ПКБ нема своју млекару, а дневно има 200 хиљада литара млека. Много је рационалније да град купи ‘Имлек’ и млеко остаје ту него да се вози у три града. Значи он продаје сировину уместо готових производа. Руси су такође хтели да откупе неке наше компаније, али су их претекли Аустријанци.“
Тодорић је, додаје Простран, купио и „Кикиндски млин“, најбољи који смо имали.
„У Италији се чак и лошија земља продаје за 50.000 евра по хектару, у Холандији и до 70.000 евра, а наши тајкуни су најбољу земљу покуповали за не више од 500 евра. МК ‘Комерц’ купио је три најбоље шећеране за по три евра — Ковачицу, Пећинце и Бач. Наши тајкуни данас су власници и по 25.000 хектара земље, и постали су латифундисти каквих нема нигде у Европској унији“, закључује Милан Простран.

______________

Велика ишчекивања од Русије

„Крајем септембра имаћемо у Москви велику инвестициону конференцију привредника и државних органа Србије и Русије. Ми већ 12 година интензивно истражујемо руско тржиште и покушавамо да се тамо пробијемо, али конкуренција је велика јер цео свет је присутан у Москви. Истина, са стране наше власти није било довољно одлучности за неки искорак, конкретно велики Српски дистрибутивни центар хране у Москви. Када смо се 2005. представили на московском тржишту, почели су да стижу захтеви за 70.000 тона меса за Москву, за 100 хиљада тона шећера. То су цифре од којих вам се врти у глави. Помак смо направили у извозу воћа и почели разговоре о извозу полутки, а Руси су, чак, спремни да инвестирају у организацију това, Они би требало да буду наши најозбиљнији партнери, да инвестирају овде у капацитете и производњу, јер због дефицита у капиталу тешко да ћемо нешто моћи сами да учинимо“, каже Милан Простран.

______________

Свет забринут због хране

„Свет је почео озбиљно да се тресе због обима производње хране и њене цене, која до данас има озбиљан тренд раста. Ових дана чак УН и Група 20 најразвијенијих озбиљно упозоравају да даљи раст цена хране опасно прети многим земљама. С обзиром на наше потенцијале, не бих плашио нацију глађу. Хлеб и пастеризовано млеко морају да буду под посебном пажњом државе због деце. Али сам сигуран да ће храна бити све траженија од многољудних земаља као што су Кина и Индија. Србија као чланица УН има обавезу и одговорност да прво своју нацију обезбеди храном, а онда и партиципира у ублажавању претећег дефицита хране који може да изазове велике проблеме у целом свету“, истиче Простран.

______________

Ризици слободног тржишта

„Слободно тржиште носи велике ризике. У наредним годинама мораћемо озбиљно да се боримо не само са конкуренцијом, него и како да повећамо ниво квалитета наших производа, који захтева сурово светско тржиште. Али, ми смо постали велики помодари, мислимо да је све што је туђе боље од нашег, па уместо домаћег кукуруза као водеће ратарске културе која одбацује највећу вредност, и која је извозно најатрактивнија (већ трећу годину је испред извоза челика), и чији нам је извоз прошле године донео око 600 милиона долара, ми увозимо лошије хибриде.

[/restrictedarea] займ на карту срочно без отказа оформить займ на картуполучить первый займ без процентовзайм от частного лица

2 коментара

  1. slađana vidić

    Da Vam ja objasnim kako ste oterali seljaka sa zemlje Vi filozofi što krijete parazitizam iza papira zvanog diploma i inostranih poštapalica koje učeno zvuče.Prvo moji deda i baba su imali hektare i hektare obradive zemlje i farmu krava muzara, ali je cena mleka bila jadna maltene kao cena obične vode, a uz to je lopuža koji je primao mleko beležio masnu jedinicu kako mu ćef. Zatim, imali smo tov bikova i teladi , a onda je taj isti radnik pri merenju krao nenormalno za šta takođe sam imala dokaze jer sam ja ista pri merenju imala kući po pet kilograma više nego na stočnoj vagi pa preračunajte na stoku .Predavali smo šljive, kajsije, višnje, više toga nema , a nije plaćano ne mesecima nego godinama i šta vam bre nije jasno.Poljoprivreda je kao krava čim je muzeš a ne hraniš ona crkne.

  2. KO sve nije bio ministar za poljoprivredu.Dulićka, koja je celu Vojvodjansku zemlju prodala mafiji i tajkunima, pa onda Dragić koji je nosio džakove, pa sad ovaj iz Zrenjanina,bivši julovac,demokrata, pa sada naprednjak, bivši sportista, pa sada vi gledajte zašto su uništili seljaka.Umesto u poljoprivredu oni ulažu u kerove, gejeve i kojekakve gluposti….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *