Почетна / Култура / Писмо Миловану Данојлићу

Писмо Миловану Данојлићу

Пише Владимир Димитријевић

Милован Данојлић „Писма без адресе“ „Службени гласник“, Београд 2012.

У годинама сте, драги Песниче, када је писцу опростив известан пад нивоа, па и понављање већ реченог. Не знам како, али Вама стално полази за руком да избегнете те замке. Тако је и у „Писмима без адресе“: иста она пролећна свежина језика, којем сте дуго и упорно служили, иста луцидност мисли и закључака…

Уважени господине Данојлићу, Песниче,
Ово писмо је настало после сусрета са Вашом новом књигом „Писмима без адресе“, која су, као и увек, упућена баш мени,али и свима онима који су се рaдовали и радују Вашем стваралаштву. Књига је зрели плод многих година живота и запажања, али плод у чијем језгру још бди неразориво језгро настањено првотном светлошћу завичаја и бреговитом мудрошћу Шумадије, о којој сте тако племићки отмено сведочили у запису под насловом „Писац у завичају“.

БАЛКАНСКА КУГА Поезија је, бар за мене, увек била оно што се без присиле памти и држи у глави и грудима, па се понавља, у некој животној околности, кад је лепо и кад је тешко… Носим, у сећању, низ ваших стихова (и цитираћу их, сада, баш по сећању, без гледања у странице Ваших књига, прерађено на „мој“ начин; дакле, можда и погрешно, али заувек моје). Баш сте ви, драги Данојлићу, могли да уочите шта је прави животни идеал: „Живети крај добре пијаце,/ и изворске воде пијаће,/ имати бар једног пријатеља –/ то ми је жеља.“ И да нас опоменете на дуњу, која је доказ да „пре но што смо на земљу пали,/ све смо већ видели и све знали“. И да тачно насликате: „То је моја земља: петком, у Милановцу,/ мука гони сељака, а сељак гони овцу“. А кад смо пред „оградом на крају Београда“, ваља нам се сетити: „О Београде, Београде, тужно је стајати крај те ограде“, слушајући шум кукуруза из наших завичаја. И да нама јавите како се Вама јавила (и брзо ишчезла) „вила сажаљења“ док сте своје ближње Србље гледали, „згрбљене, жалне, попут старих жена,/ како се смеше усрдно и предано“. И да нам кажете, 1986, док сте били у Канади: „Ми одлучисмо да не постојимо,/ пред горима се постидесмо себе.“ Да нас подсетите, у Титославији: „Убице из моје улице/ гледају ме у лице.// Они имају свој план, они знају Д дан.// Неповредивост мог стана/ није загарантована“. И да нам кажете шта ће бити са Титотопијом: „Мирис измета/ у трави после излета.// Кесе и масне новине,/ остаци светковине.// Оглодане кости/ догледне будућности“. Па онда, у „Србији на Западу“, да нам покажете логику Империје, која је поклич послала свима: „Овамо, ко са севера, ко са југа/ да се затре балканска куга,/ да се уништи семе вучије,/ легло нереда и хајдучије“. И увек, кад год негде, неком, говорим о Србији, поручим слушаоцима да не гледају ни вести, ни новине; то јест, да се држе Вашег савета: „Узми дашчицу липовине,/ и у њој дубок урежи усек:/где је шта стајало, стајаће увек“.

[restrictedarea]

ПОЛА ВЕКА СТРАХА У годинама сте, драги Песниче, када је писцу опростив известан пад нивоа, па и понављање већ реченог. Не знам како, али Вама стално полази за руком да избегнете те замке. Тако је и у „Писмима без адресе“: иста она пролећна свежина језика, којем сте дуго и упорно служили, иста луцидност мисли и закључака, иста спремност да се са својим народом буде у добру и злу, иста свест о пролазности земног и неуништивости небеског начела у нама, које, како рече Момчило Настасијевић, свагда „веје неком непропадљивошћу“. „Исповест скитнице“, уводни запис, подсећа нас на то шта бива кад човек, и пре но што прочита Рембоа, доживи кад му се учини да је „живот негде другде“; „Олупине давних путовања“ нам, живо, као да их је наше око упило, нуде слике из разних крајева света, од погледа младе Иркиње која би напустила провинцијску чаму до празног трбуха индијског просјака који два километра иде за потенцијалним „донатором“ и тражи своје. О пешачењу као школи мудрости (јер су пешаци „велики ревизионисти“, кажете Ви) у „Пешице по свету“; о туђини и завичају („Ћирилско писмо и православна вера ми, у латинској и латиничкој средини, чине тако рећи недодирљивим, обезбеђују ми висок степен аутономије у гледању и мишљењу“, то јест: „Завичај је добродошлица матере – Земље нашем детињству, тапија на сагледљиви део животног простора,оно што се даде препешачити од изласка до заласка сунца“). Па онда о „стокхолском синдрому“, који је обузео наше „другосрбијанце“ – тај синдром је „психичко застрањење уочено код талаца који са симпатијама почну гледати своје киднапере“, а овде, у Србији, он значи: „Прозападни део наше елите ја насиље освајача прихватио као строгу родитељску казну. Ако је врховно божанство планете решило да нам узме Косово, онда то ваља примити к знању и потражити додатна оправдања за отимачину“, рекосте Ви). У запису „Србија у Вандеји“ представили сте нам изложбу коју су Французи, баштиници Вечне Француске, приредили у малом провинцијском граду Фејморо, у монархистичкој Вандеји, коју су, у име „слободе, једнакости и братства“, затирали почетком 18. века. Уводну реч у каталогу изложбе дао је Филип де Вилије, председник Врховног већа Вандеје, бивши министар и посланик, верујући римокатолик, писац, борац против ЕУ диктатуре и отац седморо деце, који је поздравио „српску хришћанску уметност, у исти мах смерну и узвишену,сведочанство ревности и побожности народа који је остао непоколебљив у свом бићу и својој вери упркос вишевековној отоманској окупацији, што изазива дивљење и узбуђење“. Тим поводом сте поручили својим земљацима: француска мондијалистичка клика, која је ратовала и ратује и против духа државотворног Де Головог и против предањског духа Вандеје, није могла да разуме хришћанску Србију у њеној борби за Косово и Метохију. Ако руше своје хришћанске вредности, зашто би бранили наше?
У свету, у којем су људи постали „робови, просјаци и варалице“, а надасве лицемери („Западњак данас, без гриже савести, води своје дете у обданиште, док војници његове владе, у Афганистану и у Либији, убијају децу“; то јест „саветују нам денацификацију они који су истребили читаве народе Северне и Јужне Америке, идејни творци Аушвица и Дахауа, убице стотине хиљада цивила на Далеком истоку и у северној Африци, сејачи уранијума на Косову и у Ираку“), по Вама, потребан је отпор, као „природни рефлекс нападнутог организма“. Али не отпор режиран од „светске закулисе“ (израз Ивана Иљина), него „одговор са дна утробе“, јер „част је, и сласт, опирати се надмоћној сили“ којој победа ништа не вреди ако јој је не признајемо (зато О Брајен и каже Винстону Смиту да га неће убити док год не заволи Великог брата). Ви, смело, као Стари Вујадин прерушен у становника Поатјеа, узвикујете: „Усправна кичма сваког појединца је везивни пршљен у кичменици народне заједнице“. Уосталом, опет по Вама, „цео свет је Љиг“ („Мала средина, мртвило, оговарања и интриге, уски видици, малограђанштина, свако ти вири у тањир, борба за преживљавање, богати све богатији, сиромашни све сиромашнији, млади без будућности, дроге колико хоћеш, низашта да се заједнички ухватимо“, како рече Ваша познаница из завичаја, дајући опис Љига свесно, а сасвим несвесно, цртајући обрисе „глобалног села“ модерног нихилизма). Глобално село се тови од мноштва прождраних бескореновића, док наша села заувек умиру, јер, како рекосте, „идеал марксиста, мондијалиста и либералних капиталиста јесте човек – бескућник, безземљаш, безбожник, апатрид, безавичајна честица,без сталног запослења, без памћења, спреман да, у потрази за хлебом, на мали миг послодавца, крене куд му се одреди“.
Сјајан Вам је портрет Тита у „Великану нашег доба“, лажног цара Шћепана Малог који је „увек, и превасходно, радио за себе“ и који је „после десетогодишњег, уводног застрашивања,попустио узде и завео страховладу глупости, покорности, ћутања и гутања“: „Његова права заоставштина је распад државе, са крвопролићем и подмиривањем рачуна које је он пола века заташкавао“, умудрујете нас, међу којима и данас има „титоносталгичара“. У „Пола века страха“ дали сте опис доба у којем је један комунистички функционер рекао сељаку испод Сувобора: „Мишићу, да знаш, ако убијеш човека, ја могу да те извадим, али ако је нешто политички, ту ти ни Бог не може помоћи“. А, како Ви рекосте:„Неслобода заглупљује, спутава имагинацију, убија моћ расуђивања“. Зато није чудо да смо и даље запањени оним што нам се дешава, и да се многима чини да је ЕУ шопинг у Трсту, па ћемо се, чим се пробудимо из кошмара транзиције, опет наћи у стварности песме: „Ала волим овај режим,/ плата иде, а ја лежим“.

БОГ СЛОВЕНСКИХ ОЧАЈНИКА О национализму, више него јасно, у „Писмима без адресе“: „Мој национализам је, тако рећи искључиво, у функцији отпора насиљу што га водећа сила света врши над многим земљама и народима“. О квазикосмополитизму: „Много је лакше и пријатније волети Ескиме него прве комшије“. О правом космополитизму: „Овде сам постао грађанин света. То се десило у дечаштву, док сам, у августовске вечери, посматрао сазвежђа изнад авлије. Више од свих космополитских учења и политичких уверења, звезде су у мене улиле осећање да сам делић Космоса“. Па о Дучићу и Французима, о Милошевићу, који је почео као комуниста, а завршио као српски родољуб, па о књижевнику и његовој улози у политици, о издавачу Владимиру Димитријевићу, о Бранку Миљковићу, који је у Вашем сну, вели, жив, али се крије, о Европи „на леђима сулудог бика“ чија се химна, Шилер-Бетовенова „Ода радости“ полако претвара у гробљанску тужбалицу, о „слици коју о себи шаљемо у свет“, о привидима и самообманама… О свему што један усрдни писац писама свакоме (и Никоме, у Нигдини) може да уочи и саопшти на начин на који само Ви, Мајсторе, то умете.
Претпостављам да ми овако дугачак текст „Печат“, новина слободне Србије у којој и Ви пишете, неће објавити. Јер, ухватило ме оно благо лудило с почетка овог писма, жеља да сваку Вашу реченицу цитирам као да је моја, па сам одужио, заиста изазивачки за уреднике „Печата“, који морају да пазе на меру, дајући места актуелнијим темама, у Србији, земљи пригушене слободе говора, у којој до речи долазе углавном спинмајстори, то јест лажљивци. Ипак, усуђујем се да Вам ово писмо пошаљем преко „Печата“, указујући читаоцу да се на крају Ваше нове књиге налази веома битан интервју који сте, за херцеговачку „Зору“, дали Зорану Хр. Радосављевићу, 2009. године.
У њему, између осталог, говорите и о својој вери у Христа, кога свети Јустин Ћелијски зове „Богом словенских очајника“, и без кога би нам, како кажете, Бог био далека апстракција. Овако, то је Онај који је с нама био и у Јасеновцу, и у Крагујевцу, и Краљеву 1941, у и под бомбама 1995. и 1999, и сад, кад је бити или не бити око заветног тла нашег, метоха Дечана, Грачанице и Пећаршије. Желећи Вам од Њега дуг живот и добро здравље, напредак у раду и, с оне стране, улазак у Небеску Србију („Ту су оци наши и праоци свети,/што са крстом часним достигоше мети“, рекао би владика Николај, посрамљујући све „другосрбијанске“ нихилисте и ругаче), срдачно Вас поздравља, Ваш читалац и земљак.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *