Петер Хандке и путовања

Пише Васа Павковић

Хандке  је, сасвим свестан моћи и улоге медија данас, свој глас супротставио демонизацији Србије и српског народа, али не по цену олаког сврставања на српску страну насупрот гомиле оних који су постали њени хронични, свакодневни оспоривачи из безброј разлога

„Путеви, и када нису кружни, јесу понављање“ (Абот/Радаковић: „Понављање“)

1.

Хандке и понављања

Понављање, понављање… све се више наметало како је напредовало време од момента кад сам  прихватио да говорим о Петеру Хандкеу, све до два-три дана пре него што је то требало учинити у Бајиној Башти, последњем месту које Жарко Радаковић помиње у књизи „Понављање“, коју је написао са Скотом Аботом…
Сећање и памћење, које Хандке разликује, а предност даје сећању… и које је бар што се мене тиче чвршће од памћења… Тако да не знам више да ли сам писао о „Понављању“ Скота Абота и Жарка Радаковића („Време књиге“, 1994), мада ме памћење не вара кад кажем да сам писао о „Тубингену“ Жарка Радаковића, у „Књижевној речи“ негде крајем осамдесетих…
Због тог понављања је и настала истоимена књига, као двоструки дневник Абота и Радаковића, у некој врсти трагања за топономастиком Хандкеовог кретања…
У то спадају, пружени телом те мале рецепционе историје, и прича „Петер Хандке у мрачној комори“, коју сам објавио у књизи „Мачје очи“ (1994) и  изразито афирмативан (читај: понесен) приказ Хандкеове књиге „Још једанпут за Тукидида“…

2.

Хандке и поуке путовања

Са Хандкеом писцем сам се ја, и моја генерација писаца у Југославији, срели крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, на почетку својих књижевних каријера.  Године 1979. је у Загребу изашла песничка збирка „Живјети без поезије“, али и роман „Љеворука жена“.  Хандке песник, Хандке романсијер, али у то доба се о Хандкеу највише говорило као о драматичару. Његов „Каспар“ је с великим успехом игран на позорницама касније нестале земље. Већ наредне године изашао је својеврсни водич номадизма, приповест „Кратко писмо за дуго растајање“. Тачно десет табака детекцијског лутања главног јунака по савременој Америци, који се завршавају сусретом са Џоном Фордом, у близини Лос Анђелеса и крајње неочекиваним, неконвенционалним разговором. Тада ми се ова књига чинила прозним уџбеником постмодернизма – и сад ми се, понављам – чини тако. На самом почетку девете деценије, изашла је у Београду прва Хандкеова књига на српском – „Голманов страх од пенала“, у преводу Дринке Гојковић. Рекао бих да је већ у том тренутку и код нас Хандке уз Томаса Бернхарда био најутицајнији писац с немачког говорног подручја. Године 1982. Жарко Радаковић је превео „Ужас празнине“, повест живота пишчеве мајке. Наслов је постао метафора многих наших писања, касније и данас. Крајем исте деценије Жарко Радаковић је системски почео да преводи Хандкеове књиге и да их прати необичном „апаратуром“. Тако је на рецепцију Хандкеа деловала не само „Детиња повест“, роман о сазревању главног јунака уз дете, од дететовог рођења до поласка у школу, него и додатак „уместо поговора“ – „Приче детињства и породичног живота“, које је приредио Жарко Радаковић, а међу ауторима су били: писци – Скот Абот, Елмар Шенкел, Маруша Кресе, Милета Продановић, Милош Комадина, Миодраг Вуковић, Томаж Шаламун, Давид Албахари и други, али и ликовни уметници из Жарку блиског сазвежђа: Ера Миливојевић, Мрђан Бајић, Дамјан, Јулије Книфер…
Године 1988. Радаковић у Горњем Милановцу објављује превод Хандкеовог романа о уметности „Поука планине Сен Виктоар“, који се, у виду комбинације дневника и путописа бави двоструком опседнутошћу – Пол Сезан је, наиме, годинама опсесивно сликао истоимену планину и промене на њој, а Хандке је подстакнут том усредсређеношћу кренуо у путничку авантуру посете планини и пределу. Ова сасвим атипична, илустрована проза жанровски је неухватљиво дело у којем су силнице есејистичког и дневничко-путописног преплетене у узбудљиву анализу смисла уметности и уметниковог живота,  односно деловања.

3.

Хандке и предели

[restrictedarea]

Настављајући ову преводилачко-едиторску авантуру, Жарко Радаковић је 1990. године превео и у „Дечјим новинама“ објавио драму (за читање) „Кроз села“. У поговору књиге, остајући доследан Хандкеовој потреби за променом упоришта (писања) и форме („саопштавања“), Радаковић штампа и делове „Понављања“, властите и Аботове авантуре понављања, као и фотографију која документује пут ове двојице. Своје „Понављање“ као књигу ова двојица штампаће тек четири године доцније. У конвулзијама ове породичне драме,  чији је темпо ничеанска „нежна спорост“, откривам двадесетину година касније и неколико реченица које указују на Хандкеове фантазме. На једном месту читамо: „У праведност хоћу … Сањао сам: Видео сам земљиште, ослобођено опасности, над њим плаво небо, и мислио сам:  Спасао сам део земље.  Спасао сам део неба“ (стр. 48). Нешто касније поново наилазимо на фрагмент који имплицитно казује Хандкеов став: „Владајуће децоубице нестају некажњене у тмини, а  мучки убијене душе – нису ли душе наше деце – остају неосвећене. Мир је само епизодан: живи су вечно гоњени“. У истом тренутку код истог издавача је објављена и приповест „Спори повратак кући“, где је у оквиру фикцијске прозе (главни јунаци се зову Зоргер и Лауфер) писац пре свега инсистирао на стилу, на клесаним дугим реченицама, у којима се природни пејзажи описују с вештином која је красила француски нови роман. Веза између околиша и Зоргеровог психолошког стања, односно осећања света, маестрално је реализована. Зато на једном месту овог романа читамо:
Зоргер: „И ти би имао онда да ми нешто испричаш.“
Лауфер: „О пределу?“
Зоргер: „ О пределу и о себи“  (стр. 45) . Иначе, поговор овог романа чини интервју који су Радаковић и Хандке водили пет година раније у Салзбургу. Где Хандке себе дефинише као лирског приповедача…
За Петера Хандкеа књижевни стил је изнад свега. Због тога читање његових проза представља ужитак за људе који од књижевности траже највише. И друго, једнако важно: Петер Хандке је писац који подстиче промену у свакој својој новој, наредној књизи. Инсистира на променама форме, на употреби праве, одговарајуће форме. Књиге о којима сам натукнуо понеку реч то говоре. Ниједна није без аберације у формалном погледу.

4.

Хандке и нејасна нада

Дело Петера Хандкеа је изузетно богато, када се пореди с највећим бројем писаца из књижевне традиције, али и са делом савременика. Објавио је преко 70 књига које су преведене на све светске језике. Поезија, драма, проза, есејистика, али и филм… Лагано смо улазећи у 90. године прошлог столећа дошли и до тренутака у којима Хандке почиње да се  бави нама – време југословенске кризе, рата, распада… То је ишло лагано:  преко „Јуче на путу“, записи од новембра 1987. до јула 1990. године  (објавио „СКЗ“ 2007, прев. Златко Красни), преко „Опроштај сањара од девете земље: стварност која је прошла; сећање на Словенију“ (1992), књиге  „Зимско путовање до реке Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију“ (1998), „Путовање с дуготрајним дејством“ (2001), „Питајући у сузама: потоњи записи два крстарења Југославијом у рату, марта и априла 1999“ (2002)…
Жеља за путовањем, номадски дух тако присутан у Хандкеовим књигама од почетка, његова наклоност према Југославији и жаљење због њеног распада, али и лично осведочавање о системском, прљавом медијском рату против Србије који је пратио крвава збивања у деведесетим, но није замро ни сада. Као и на својим књижевним почецима, Петер Хандке је у деведесетим био реметилачки дух, човек који је имао прилике, али није хтео, односно није могао да затвори очи пред збивањима… Читајући неке од тих књига видео сам да он није постао необјективни критичар Запада, али ни субјективни заштитник Србије по сваку цену. Хандке  је, сасвим свестан моћи и улоге медија данас, свој глас супротставио демонизацији Србије и српског народа, али не по цену олаког сврставања на српску страну насупрот гомиле оних који су постали њени хронични, свакодневни оспоривачи из безброј разлога. Самосвестан као и при компоновању властитих драма или приповести, односно романа, Петер Хандке је једнодимензионалној „истини“ пропаганде супротставио интелектуалну и уметничку истину која има више лица и која се појављује на актуелној сцени, али „не игра само једно лето“, већ верује да је пред њом и будућност и да њена непоткупљивост неће бити само документ о истини једног човека, него и сведочанство писца који је самосталан, па рекао бих скоро по сваку цену. Као да последња реченица из књиге „Још једанпут за Тукидида“ оцртава ову ситуацију:
„… увек док је својим путевима ишао сам, имао је пред собом слику будућности ходања удвоје. Будућност? Завршити питањем.“
Тешко је и интелектуално непоштено рећи како ће се ова прича завршити. Наша је само нада.

5.

Хандке и награда

Почео сам књигом „Понављање“.
Зато се враћам последњој књизи Петера Хандкеа о којој сам писао и тај текст објавио у књизи „Поглед на свет“. Осећам потребу да у овом тренутку, када писац добија признање „Рачанску повељу“, поновим неке од речи приказујући „Још једанпут за Тукидида“. Почетак тог текста гласи:
„Тешко је рећи какав је истински статус Петера Хандкеа код нас. Он је својим књигама подстицао неке од битних домаћих прозаика – Давида Албахарија  и Жарка Радаковића, а наши издавачи су му, вероватно водећи рачуна и о комерцијалним разлозима, штампали поприличан број остварења. Али, опет: чини се да је индивидуалистички, усамљенички глас овог писца све до недавно био присан уској, елитној групи читалаца. Пре свега стога што Хандкеова литература није атрактивна, ни лака, тражи много читалачког улагања“. Неке од ових реченица могле би да буду благо кориговане после петнаестак година, али суштина је у следећем. Говорећи о Хандкеовом супротстављању западној медијској пропаганди усмереној против Србије, запитао сам се и: „Колико је Хандке контролисао дегутантну употребу ‘његовог имена и дела’  и колико је поштено написана књижица, сведочанство о југохаосу, овде поштено схваћена и протумачена, збиља је тешко рећи“.
У недоумицама и ван њих, честитајући Петеру Хандкеу заслужену и лепу „Рачанску повељу“, рекао бих, користећи речи песника Волфа Вондрачека, и мислећи на Хандкеов  људски лик: „Поново је васкрснуо тип самотњака. То је човек који трага за тоталним осећајем. Усамљеник који има храбрости да очајава. За њега је све уметност и све ужасна реалност…“

Текст је у целини прочитан на додели „Рачанске повеље“ Петеру Хандкеу, октобра  2011, у Бајиној Башти

[/restrictedarea]