Патриотизам, култура, уметност (седми део)

Велика култура је у основи и национална

Пише Милан Милетић

Неко је ово време назвао „време зла“. И заиста, велико глобално зло гази све пред собом, уништава све што му се нађе на путу, без милости, без емоција, брутално. На том путу су мали народи који имају своју културу, традицију, душу. На том путу смо и ми Срби са својом историјом, културом, традицијом. Како да пронађемо своје место у том, како кажу, „глобалном селу“, када тамо нема места ни за душу, ни за емоције, ни за традицију. Чини ми се да тамо не постоји појам национална култура.
Дуго сам размишљао шта значи патриотизам у култури и колико то има смисла у овом свету данас. Да ли уопште има смисла? Кажу да би требало размишљати главом, а не срцем. Кажу да би требало бити рационалан, а мање емотиван. Требало би гледати у будућност, а не у прошлост. Прошлост, кажу, требало би заборавити, а ја се питам и како и зашто?
Велики народи не заборављају своју историју, традицију, корене. Они је брижљиво негују и чувају. Свака велика култура је у основи и национална. То ваљда значи и патриотска. Сваки народ, велики или мали, свеједно, требало би да гради културу на темељима своје традиције, у складу са својим менталитетом, емоцијама, осећањем за лепо и другим (националним) специфичностима. Држати се националних особености не постаје се провинција, како то неки мисле, напротив, свако дело, ако је оригинално и вредно, без обзира на то што је и национално обојено, постаје универзално и светско. Провинцијска култура је она која бежи од својих националних особености и која слуша налоге из светских центара. Народ који тако ствара културу, по нечијем налогу, без сопственог става, патриотског, односно националног, иде путем самопоништења. То годи моћницима из светских центара, али у суштини такве нико не цени. Поштују се само они који држе до себе и бране своју културу, иако такав пут има своју цену.
Овде, међутим, морам и ово да кажем. Држати се националног у култури и уметности може бити и замка, странпутица која нас може одвести у другу крајност. Није добро бити превише закопан у националним рововима и бити потпуно слеп и глув за оно што се догађа у другим деловима света. Требало би све гледати и пратити јер се свугде може наћи нешто што одговара нама и нашем поимању културе, што можемо прихватити и уденути у нашу националну културу. Тиме ћемо је још више обогатити и још више учинити универзалном и светском. Све у свему тиме показујемо да нисмо ни анахрони, ни национални параноици, затворени и неприступачни, али нисмо ни слепи послушници.
То је моје схватање културе и патриотизма, али и оног другог што се другим именом зове.

Светло из очеве колибе

Пише Селимир Радуловић

Прво десетлеће двадесет првог века, у којем су се отворено промолили жути носеви, остаће забележено као један од најсрамнијих периода у новијој српској историји. А последњи четворогодишњи засад, где су узревали сваковрсни горки плодови демократског европовања, остаће упамћен по цунамију који је погазио и побусао и најмању српску травку. Живели смо у држави у којој је превара хваљена као достигнуће, површна интрига као излив умности, суровост као херојски гест, тренутни и варљиви утопистички лахор као јуриш велике светске буре, речју – у земљи у којој je капа, обавезно, одређивала форму главе, српске птице пливале, српске рибе летеле, баш као европејске птице и рибе. Залутали у честару шуме земаљске, под ударом парајуће социјалне какофоније, уверили смо се да је под крстом једнако тешко као и на крсту, препуштајући се смртоносном загрљају површног и себељубивог полусвета, који се, од јутра до сутра, вртео око замишљене (европске) осе, доживљавајући тај чин као властити aeternum. A када су се сложиле коцкице да им српска кућа откаже гостопримство, нису се присетили стародревног наука – да не путује онај ко је стар, већ онај коме је дошло време, коме се, изнутра, затворио круг. Као да су ужутела европејска и НАТО деца, властитим крилима покрећући и терајући ваздух под туђа крила, заборавили да мртваци не умиру, већ да их износе. Тако успостављена европевствујућа јавна свест оверила је државно ништавило савремене Србије. Емфизем државности је узроковао продор ваздуха у млитаве мехуриће српских државних плућа, гушећи наш државни организам.

[restrictedarea]

ПЛОДОВИ СРЦА И ДУХА Политика, разуме се, подразумева и захтева одабир најбољих људи. Зато се и вели да је она, мање-више, вештина обједињавања људи, али и вештина заједничког и одлучног испуњавања воље. Исто се догађа и када је реч о држави. Народ који то не зна на прагу је смутњи и несрећа, и има проблема – и са својом прошлошћу, и са својом садашњошћу, и са својом будућношћу.
Као што је истинска политика служење народу, тако је и истинска култура духовна служба. Она је прва линија одбране савременог европског (и српског) човека, да се не би загубио у хаотичној прашини случајних појединости, у којој се не разазнају плодови срца и духа. Има ли веће радости за ствараоца од оне када уради нешто због чега поверује да је Господ видео његово срце, не нешто, по сваку цену, ново, већ нешто истинито, што га, макар на трен, овековечује, када му се учини да се у плодовима земаљског труда исказује надземаљско.
Култура је оно што животу даје виши смисао, што га освештава, свети огањ којим се намирују сва породична огњишта која држе до огњишта. Мало је данас, у европској (и српској) култури истинских уметничких дела, у којима се материјализује процес ослушкивања душе, где аутора, макар на час, носи благодатна бујица Божја. Беспомоћан у земаљском сумраку, у духовној пометњи и имагинативном метежу, савремени европски (и српски) уметник, махом, није окренут пределима где живи и цвета дух. А зар већ није речено – од тога каква нам је култура зависи и одговор на питање колико ми, уопште, значимо на ваги постојања. Да ли се савремени европски (и српски) човек приближава бићу, да ли наслућује да бива и да ли му се, гдекад, свет, уз помоћ извора унутарње снаге, указује и мимо оног што му се само привиђа – у часу кад се отвара и оживљава срце, исказује нова (још јача) вера у Христа и обасјавају крајолици вековечитих, одухотворених сенки, с јединственим и свеобједињујућим средиштем. А шта нам доноси бескрилни сензуализам псеудокултуре, који се, у савременој Европи (и Србији), хоће као гест самохвале и самодопадања!? Једну, пре свега, игру без душе, без смисла за дубину, осиротелих, разузданих и ратоборних богохулитеља. Зар примери управника Народне библиотеке Србије и „Атељеа 212“ не говоре о ревносно пројектованим (изабраним) личностима, који, измећарећи крвницима српског народа, меру светског бола, због губитка функције, уравнотежују с мером властитог бола. И један и други, без отаџбинског терета на леђима, учинили су сваку српску акцију у култури невидљивом, а сваком антисрпском поветарцу отварали су, широм, врата институција које су водили. Држећи се препознатљивих идеолошких постулата титоизма, они су, уз помоћ арбитара извана, изграђивали и примењивали начела хрватске културне политике у Србији. Ако ништа друго, и један и други, као идеална илустрација тираније греха у савременој српској култури, заслужили су да поред њиховог имена убудуће стоји ознака коју је патентирала администрација Владимира Владимировича Путина – страни заступник. Да се зна!
У несумњиво најзагонетнијој (и најузбудљивијој) новозаветној књизи, у „Откривењу“ светог Јована Богослова, сагласно динамици и слојевитости развијеног и раздешеног библијског реторичког кључа, именује се најезда скакаваца – који излазаху из дима и бездана и даде им се власт, као што власт имаху скорпије на земљи. Нешто од те знаковите библијске слике препознајемо у савременој Србији, у политици, економији, новинарству, култури. Право је рећи, агресивни и недаровити српски транзициони књижевни скакавци су, у минулом десетлећу, изашав из дима, са згаришта српске државе, ударили срамни жиг на телу наше савремене књижевности, једући њену драгоцену духовну супстанцу. Они су, маниром приучених занатлија, опсену преименовали у суштину, а површну реторичку вежбу у неизрециву мистерију, стављајући, неувијено, до знања да су, за њих, књижевни судови, заправо, пројекција друштвених. Смештајући ресурсе имагинације у простор виртуалне књижевне берзе, где је танка линија прелаза између вредног дела и бедног књижевног побачаја, јер њихове акције, из часа у час, падају и расту, пеновско-политбировски европејци сатерали су српску поезију у уску и слепу улицу. Боље рећи – у мрачни буџак! Ови екстремни европејци, озарени у спасоносном, страсном загрљају демократског прогреса, желе само једно – да буду просечни европејци. Њихов сан је, заправо, испуњење сна Тургењевљевог књижевног јунака, Базарова – да сви личе једни на друге попут бреза у шуми. Тако су од европског идеала богатства у разликама стигли до азијатског идеала – учинити све једнаким и једнообразним. Неопходно је, дакле, надокнадити изгубљено десетлеће, у којем су се ташти свадљивци такмичили у европејском вербалном вишебоју, претварајући Србију у презрену утопију, достојну жаба у бари пуној жабокречине.
Ако у себи чувамо скромност онога који пита – немамо разлога да ћутимо. Јер, скромност, у искуству боготражитеља, почиње тамо где човек осећа над собом нешто узвишено, а кроткост кад може да се клања пред тим узвишеним. Подсећајући на првотно јединство и природно (непомућени) осећање за ток свејединствене крви света, ми подсећамо да се таштина бори за привидно и варљиво, а култура за неусколебљиви дух многих душа – тихих чувара усхићујуће равнотеже. Да ли смо, сагласно томе, у нашој Србији, дванаест година после обећаног (европског) раја, на стази духа или на зверској стази? И како то да се орган срца често хоће као орган власти, а поље очигледности као затавњена клаустрофобична соба? Да ли смо на трагу стања када духовност светли из инстинкта, а инстинкт се облачи у дух? Да ли смо на путу, макар и споредном, где је могуће пронаћи сламку спаса којом бисмо зауставили дефинитивно потонуће српске културе? Шта нам преостаје, дакле? Да ли да, као бродоломници из једне Игоове приче, будући заточени на отвореном мору, изговарамо молитву Господњу и потонемо, преклањајући коленима, предајући се благодатној молитвеној музици или да се тргнемо, обједињујући се изнутра, духовно се уцелињујући и сабирајући у једно, уздизањем људског огња к Божјем огњишту, покушавајући да придонесемо озаривању људског сумрака Божанственом светлошћу. И да, у властитом срцу, пронађемо зрак Божји, преносећи га тако да се он осећа у свему и свачему, знајући да завист ослепљује, похлепа раслабљује, омаловажавајућа бездушност обеспокојује, узрастајући, враћајући дар Великом дародавцу. Јер је распламсавање личног стваралачког огња вјеродостојни одзив на позив вечног очинског пламена.

САМОСУОЧЕЊЕ Ништа од оног што нам се догодило није случајно. Стога је неопходна духовна снага да се суочимо с оним што стварно јесте, с истином о себи, да, изнова, прокрчимо пут к Господу, имајући у виду искуство боготражитеља – будућност се открива само ономе ко гледа из дубине. Са свешћу да је и културни поредак нека врста Божјег хијероглифа и да човек човеку, у Христу, није ни вук, ни непријатељ, већ светлост и радост. Неопходно је да се осети нова обједињујуће-безгранична снага, да се отворе странице нове откривалачко-обновитељске стварности, која ће обасјати наш живот унутарњим радосним пламеном. Биће то пут уливања Божанске благости и силе у онемоћало људско (српско) срце – кад у нама, изнутра, засветли и засија и глас нам запева благодаран свом зрачећем сунцу, па се, као слободно-искрени и духовно-зрачећи људи, дижемо к небу, чисти као ваздух јутарњи, испран силовитим ноћним пљуском. То стање илузионистичке језе лакоће лета над свим, слично детету, простога срца, кад поверује да са кофом може исушити морско корито, води нас спознаји да се Божји зрак и знак једнако препознају и у најмањем, тек испупелом, цвету, и у благом повијању траве, и у померању лишћа на дрвећу, као и у превојима моћног планинског венца. Тада ћемо престати да се клањамо (европејском) кнезу овога света који се, на наше очи, топи, као грудва снежна пред озарујућим сноповима Христа-сунца.
Много је послова пред нама, а мало дана. Онај код кога је кадионица не сме оклевати. Неопходно је да кади, без многих и великих речи, да ради – пали свеће, сипа, без речи, уље у кандило, не би ли свануло српској души. У супротном, може ли се замерити песнику који, саображавајући јеванђеоску тишину с имагинативним бојама слатке преданости музама, изусти – како је мрачно у свету, Господе? питајући, заправо, има ли краја савременом српском вапају. Одговор на ово питање садржан је у одговору на питање – има ли у нама још здравих зрна из којих може израсти нови живот!? У том одговору налази се кључ за разумевање одговора на Проповедниково питање – какве ли користи од труда у ветар!? Али и кључ за разумевање веродостојног слова Светог и Равноапостолног Николаја Српског, из „Жичког устава“ – да би уредили државу морамо, претходно, уредити народ, да би уредили народ морамо, претходно, уредити породицу, да би уредили породицу морамо, претходно, уредити сваког појединца, а да бисмо уредили сваког човека, морамо га приближити огњишту Христовом, да му се срце растопи од љубави и разум осветли истином.

[/restrictedarea]