Патриотизам, култура, уметност (део шести)

Да ли је и на који начин могуће повезивати појмове „патриотизам“ и „култура и уметности“. У каквом односу стоје ове појмови? Да ли уопште можемо говорити о патриотској култури?

_______________

Љиљана Хабјановић Ђуровић
Родољубиво је богољубиво

Патриотизам, тј. љубав према отаџбини, дакле родољубље,  природно је осећање сваког нормалног и честитог човека. А таквих је много и међу уметницима.
Наравно, није свака творевина која је прожета љубављу према отаџбини већ самим тим вредно уметничко дело. Такође,  није ни свако дело које се бави манама, заблудама и гресима једног народа или појединаца, непатриотско. Стога би овај разговор у некој другој земљи или у неко друго време, био готово сувишан. Или веома академски. Али, ми живимо у Србији 2012.
Одавно су већ све вредности поремећене. Речи и појмови изгубили су своје право значење и смисао. Многи људи одбацили су образ као непотребну маску и част као сувишни терет.

УМЕТНОСТ И УДВОРИШТВО
Комесари у култури и стипендисти страних фондација, власници јавне сцене и медијског простора, благајници који бахато располажу новцем пореских обвезника, годинама намећу правило да је вредно и достојно пажње само уметничко остварење које Србе суочава са сопственим злоделима из блиског и далеког времена, које се руга српској прошлости, које исмева српске светиње, које кривотвори богољубиву суштину и узвишено значење косовског завета. Које Србе оптужује за сва зла која су задесила овај свет, од потопа до актуелне светске економске кризе.
Протекле деценије у Србији је био чин храбрости рећи да волиш Србију. Да Србија није једини кривац за распад Југославије. Да је у ужасном грађанском рату на свим странама било и злочинаца и жртава. Да, као и сваки други народ, и Срби имају у својој историји личности које би волели да забораве, али и оне којих се сећају с љубављу и поносом. У Србији је протеклих година био чин храбрости писати и говорити о косовском завету и православљу, о нашим владарима и владаркама, о светим и светлим људима и времену. О нашим прецима и преткињама чијим се животом дичимо и који нам могу бити узор.
Многи врсни уметници гурнути су на маргину или су чак потпуно склоњени из јавног живота, многа вредна дела прећутана су само зато што се баве оним што је добро и племенито у нашој историји. Или зато што су аутори блиски Српској православној цркви. Или зато што њихова дела осликавају душу православља.
Они који се заклињу да никада нећемо скренути са европског пута прећуткују успехе које у Србији неподобни аутори постижу у иностранству, а истовремено громогласно славе као велика постигнућа необавезујуће наговештаје о могућим успесима уметнички безначајних дела политички коректних стваралаца. Тешко је нашим комесарима у култури и утеривачима кајања да признају да и на том Западу који својатају и на који обично путују о туђем трошку, постоје бројни људи који више цене уметност него удвориштво.
Зато је у Србији, земљи чуда, потребан разговор о патриотизму у култури.
Покретање ове теме доживљавам као одбрану дела која су и уметнички вредна и прожета ауторовом љубављу према својој отаџбини и своме народу, према својој вери и својој историји. Као захтев да стваралац има право да следи своје надахнуће, па макар вођен њиме морао да искаже и нешто лепо о српској прошлости, српском народу и православљу.
Многи велики ствараоци код нас и у свету умели су и да уоче и да истакну у својим делима мане и недостојне поступке свог народа. У нашој народној песми остало је записано: „Бог се драги на Србе разљути за њихова многа сагрешења“. А своје замерке није крио ни владика Николај. Али Светитељ је корио свој род као брижни отац, а не као похлепни лихвар и препродавац националних светиња.
И ево нас код још једног разлога зашто у Србији данас разговарамо о патриотизму и непатриотизму у култури.

[restrictedarea]

НЕПАТРИОТСКО ЈЕ БЕЗБОЖНО
Веома је важно питање коме и чему служе уметнички критички осврти на прошлост, та суочавања са злом у сопственом народу, то сладострасно истицање колективног, националног греха и понизно извињавање у име неидентификованих починилаца. Подједнако је важно којим гласом је аутор био дозван, с које стране инспирисан, чиме подстакнут, да у своме остварењу и у својим јавним наступима изложи очекиван и тражен политички коректан увид у злочиначку националну прошлост своје земље и крволочну и примитивну природу свог народа.
Дуже од десет година политички коректан рад у области  уметности био је сигуран гарант да ће књига бити откупљена за библиотеке и да ће се наћи у фамозном каталогу којим Министарство културе препоручује дела домаћих аутора страним издавачима, и обећава да ће платити њихове преводе, да ће филм или позоришна представа добити новац од државних институција или јавних предузећа, да ће ликовно дело представљати Србију на некој иностраној смотри, или бар бити изложено у престижној галерији у Београду, да ће музички комад бити изведен на некој угледној сцени. А могло се очекивати и да ће уважени аутор добити неку награду у земљи, па чак, ако се лоби потруди, и у иностранству.
Е, ту престаје прича о ангажованој уметности. О пробуђеној савести. О стваралачком надахнућу. О катарзи. Ту почиње прича о продаји. О аукцији. О распродаји. Али, ту почиње и деоба уметника на оне који знају да не вреди човеку да задобије читав свет ако души својој науди, и на оне који то не знају. Или не маре.
„По делима њиховим познаћете их“, рекао је Господ. И још је упозорио да не може лоше дрво добре плодове донети.
Да, о патриотизму и култури може се разговарати и у светлости Јеванђеља.
Још од кад је побуњени арханђео отпао од Творца и Сведржитеља, у свету траје непрестани рат између добра и зла. Између Бога и Његовог непријатеља. То је рат за људске душе. А он се најефикасније води преко културе. И преко онога што људима бива представљено и понуђено као култура.
И у уметности, и ван уметности, у свакодневици, непатриотско је све оно што служи Божјем противнику. Што буди опаке и прљаве страсти у људима. Оно што трује људска срца. Што загађује душе и умове. Што разара породицу, моралне вредности и традицију. Што децу чини агресивном и безосећајном. Што девојке и младиће претвара у обамрле зависнике од секса „неоптерећеног љубављу“, у манијакалне потрошаче свакојаке бофл робе и зомбиране уживаоце јефтине забаве. Непатриотско је и оно што Београд претвара у град сплавова, крештавих певаљки у доњем вешу и њихових распомамљених обожавалаца, у град алкохоличарских фестивала и раскалашног лудовања.
Непатриотско је дело које противречи Божјим заповестима. Које се подсмева вери, љубави и нади. Које се руга доброти и поштењу. Које велича лаж и издају. Које човека подстиче на зло. Ма колико било привлачно на први поглед, ма како вешто било написано или насликано, режирано или компоновано. Вештина није дар. Дар је од Бога. Вештина може доћи и од Божјег противника. Непатриотско је јер није надахнуто Духом светим. Непатриотско је јер је безбожно. Јер је против човека и његовог спасења.
Родољубиво је дело којим аутор служи Богу. Дело које  подстиче људе да буду добри. Племенити. Поштени. Морални. Да више воле и боље разумеју друге људе. Да у другима не траже оно што их од њих дели, већ оно што их са њима спаја. Да чувају своје душе. Родољубиво је јер је богољубиво. Јер је надахнуто Духом. Јер је Божје. Јер је за спас човека.

_______________

Саша Хаџи Танчић, писац
Жешћење над патриотизмом

Да ли патриотизам пристаје уз век, чија је прва деценија већ за нама? Измењена слика света пољуљала је и традиционалну визију националног сазнања о условљеностима и међусобном прожимању („умрежењу“) по моделима новог универзализма: глобализма. Патриотизам данас разуме се управо у светлу променљивог односа националног и универзалног; немогуће је сачувати старе видове испољавања, него их осавремењивати и богатити.

(НЕ)ОБАВЕЗНИ ПАТРИОТИЗАМ
Док су патриотизмом биле прожете раније епохе постојања и развитка српског народа, самим тим обележје уметничким дисциплинама и култури, данас тако зацело није. Не само да не постоји јединствена концепција уметности и културе, него ни јединствени критеријуми по којима  би се она вредновала.
Стога данас патриота изгледа ванредно старински. Али не маре за један други његов лик, онај у којем је оличен ред, поштење, јавна честитост. Тај несумњиво најопеванији јунак из бојевитих епских дана, та човечина, весељак и сусед, пријатељ, пријатељ свих људи, али и пословни друг; хајдук од све слободне природе, па потоњи газда и грађанин… А сад на дну света. Враћен под губер. Тужен, оптужен, упарничен. А не да, да му обузму душу и мисао.
Са становишта уметности и културе, патриотска обележја нису естетичка обележја, кажем као писац и уметнички стваралац. Превасходи уметничка реалност над историјском појавом, друштвеном улогом, дневноактуелним релацијама. Дакле, патриотизам није никакав крути оквир у који стваралац сабија своју уметност, већ пулсира заједно са самим делом, обитавајући по његовим најсуптилнијим равнима.
Кад то кажем, имам у виду већ навођени пример Дантеове „Божанствене комедије.“ Можемо да се делу дивимо, а да не делимо песникова уверења, мада, опет, неслагање не значи у исти мах и одбацивање нераскидиве равни читавог дела. Томас Стернс Елиот је у есеју о Дантеу рекао да се од нас као читалаца „не захтева да верујемо у оно у шта је Данте веровао, јер нам то ни за длаку не би помогло да боље схватимо и оценимо песника.“ Али на крају излагања својих идеја о „Божанственој комедији“, ипак је признао да „у ствари, читалац више ужива у поезији ако дели песникове ставове.“ У истом смислу нису универзални песници ни Хомер, ни Вергилије, ни Милтон, ни Гете, јер и њихова дела захтевају да се бар донекле, ако не ставови, прихвати приказана визија света.
Све заједно, у природи уметности и културе не може да створи само једну апстрактну схему света са којом се сви људи слажу. Данас, таква слика нам се управо намеће као глобална, иако, насупрот, не може да постоји како без појединачног и конкретног, тако и парцијалног (националног, регионалног, личног). И због тога Данте може бити један од оних уметника на чијим се делима заснива естетско јединство појединих друштвених група, али не и глобално.
Његошев „Горски вијенац“, наша национална библија, пак, има не само историјску него и космичку, универзалну димензију.
Хоћу да кажем да су велике уметничке визије у већини случајева прожете националним (патриотским) схватањима, мада нису неопходна. Друго је питање колико је управо данас патриотизам необавезан, кад се српски народ извлачи из принудне свакодневице, тражи назад угрожене просторе своје геополитичке независности и слободе, упркос глобалистичкој усмерености модерних освајача. Али не да се противставља савременим достигнућима у областима позитивних знања и технолошког напретка, него да заштити и унапреди целокупну ситуацију своје земље у свету. Јер док се модеран свет проширује, Србија се сужава. Савременој Србији потребан је национални програм, око којег ће се окупити такође што већи број земљака у расејању. На нама је да кључно обновимо српску језичко-етничку парадигму, да национално питање поставимо првенствено као културолошко и цивилизацијско питање, за шта су нам неопходни кључни носиоци нове српске државне идеје.
Као заточници само наше истине и правде можемо (за)остати у погибељној забити овог ветрометног дела континента. С друге стране, праве нам неприлике, најгадније петљавине, најгора могућа злостављања; погађају у дно срца (ваде га). Поричу нам матичне основе националног бића, самобитност.
Мора се признати, међутим, да се још сусрећемо са извесним архаичним видовима испољавања, маниром и клишеом представљања, пресахлим стваралачким изворима. Није сав патриотизам у костимираној фолклорној вреви србијанских ликова (са својим јелецима, туровима, шајкачама и опанцима, тешким гуњцима и шубарама, обојцима). Није патриотизам шта све не.

ДЕКАДЕНЦИЈА ПАТРИОТИЗМА
Кад смо већ овде где смо – и јесмо – пазимо и на оно напред. И то је, наравно, наше. Да се разумемо, могло би можда бити од потребе, то што је свет по много чему може бити и у праву. Па да се замислимо – и јесте, богами! Зар и то не би могло бити патриотски!
Свака декаденција патриотизма угрожава истинске разлоге и смисао уметничког стварања и културе, што, све заједно, користе за његово оспоравање и изузимање. Лажним представама о књижевним и културним вредностима, порицањем овдашњих објективних мерила „представника“ једне над другом Србијом има корена управо у односу према патриотизму, дакле управо у феномену у којем се он види као погибељна сила по стваралаштво. (Управо читам да, осим „две Србије“, постоје и „две Америке“; једна, Линколнова и Стивенсонова; друга, Рузвелтова. Али и да „једином суперсилом“ владају некакви модерни суперпатриоти.У Америци све може, другде никако!)
Жешћење над патриотизмом, наиме, указује и на лична разрачунавања и корист. Пристрасни, онемогућавају у „својим листовима, часописима и визуелним медијима“ како би се чула и „друга страна“. Пристрасне налазимо такође у порицатељима свега национално опредељеног, омаловажавање свега што је у том духу постигнуто, ниподаштавање и презрење културне традиције уопште.
Посезање у нечију поетику, и то тако пресудилачки свакако представља огрешење о моралне и естетске норме. Тиме се омаловажавају сва овдашња настојања да се уметност и култура прикажу у правој стваралачкој светлости. Хоћу да кажем да је и нашим уметничким ствараоцима неопходан читав свет за њихово дело!
Посезањем у језичку контаминацију и његовим распарчавањем, наши непријатељи, домаћи и страни, неприкривено спроводе увек „запаљиву“ девизу „divide et impera“. Наши непријатељи: потомци Игнација Лојоле, најамници одређених служби, затим модерно названи тајкуни и демократизоване бирократе, фронтално придобијају пре свега интелигенцију, јер она иступа у име културних и научних институција и тзв. невладиних организација. Језиком се поново морамо бранити, али и бранити српски језик. Нека се има на уму да је нашем народу ипак важнија кашика од жлице, а не само да има шта да се једе, пошто му је и обед све драматичнији животни проблем, уз окупациони англицизам, на наметнутом му путу у (коју) Европу.
Страдалничка, историјска судбина Срба ни у овоме веку ипак се неће завршити у тунелу без излаза, ма колико то прижељкивали Бранковићи свих врста и боја, тоталитаристичке свести, удворички и послушнички порицатељи књижевног и историјског наслеђа, мржње према свему што носи српство. Оспоравање свега што је српско наводни је знак европске еманципације и модерности међу појединим интелектуалцима „широких светских видика“, заправо, идеолошке правоверности мондијализма и неолибералних идеолошких кривотворења уметничке стварности. Уосталом, још је стари српски књижевник из Далмације, Никола Томазео, неслучајно записао: „Све оно, што се пристоји иним државама, није корисно за нас“.

_______________

Мики Манојловић
Увод у фашизам

Данас је све могуће, што ће рећи све је допуштено. Нажалост.
„Патриотска уметност“ и „патриотска култура“ у неправилним, али упорним циклусима бивају наметани као неопходност у избављењу од незаустављивих социјалних процеса.
Укратко, као и ваше питање, у својој бити уметност, када она то заиста јесте, не може бити непатриотска.
Такозвана уметност у жељи да буде патриотска јесте суптилно груби увод у тоталитаризам, фашизам, у нашем случају непросвећени апсолутизам.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. zoran đorđević

    Hvala Vam na divnim recima nasim srpskim jezikom. Pasuse ucim napamet, a zahvalam Vama , saljem i molbu da redovno, cesto ili kad mozete , napisete sta god.
    Postovanje !

  2. Грабеж Драженко

    На жалост све написано у тексту је тачно…само да додам…ко не цени себе неће га ценити ни други…
    Поштовање!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *