Почетна / Култура / Патриотизам, култура, уметност (део пети)

Патриотизам, култура, уметност (део пети)

Да ли је и на који начин могуће повезивати појмове „патриотизам“ и „култура и уметности“. У каквом односу стоје ове појмови? Да ли уопште можемо говорити о патриотској култури?

________________

Егон Савин, редитељ

Медијска промоција шунда – то је издаја

Вероватно постоји патриотска, као и издајничка уметност, али само у диктаторским режимима… Могуће је, наравно, одређена дела тумачити тако да се ставе у функцију властодршца или идеологије, али такве расправе вратиле би нас неповратно у доба нацизма или социјалистичког реализма. Уметност је нужно израз слободе човека да преиспитује и вреднује свет у светлу сопственог светоназора.
Али данас је за нас много важније питање патриотизма у култури. Брига надлежних да се уметницима и интелектуалцима омогуће услови за рад и живот. Ми би требало да стварамо савремену уметност у мери свог талента, да огромну српску традицију представимо свету, да афирмишемо нове младе уметнике, да стваралаштвом омогућимо цивилизацијски напредак нашег полуписменог народа. То је патриотизам!
А финансирање и медијска промоција шунда – то је издаја!

________________

Молина Удовички Фотез, драматург, директор Драме „Народног позоришта“ у Београду

Високи морал подразумева и искрени патриотизам

Мислим да ниједан истински уметник стварајући своје дело не би требало да обраћа пажњу ни на који други критеријум осим естетског. Кадгод је нешто важније од критеријума квалитета, то може да уведе уметника у замку аутоцензуре и тако спута стваралачку слободу без које нема великих уметничких достигнућа. Такође, верујем да је сваки истински уметник и високо морална личност. Високи морал подразумева и искрени патриотизам као једну од најзначајнијих људских вредности.
Не могу, а да не споменем једну од највећих српских сликарки – Надежду Петровић, која је умрла од тифуса 1915. године, негујући као добровољна болничарка рањенике са фронта у болници у Ваљеву. Њене музе  су ућутале у одсудном времену за род и отаџбину којима је припадала.
Томас Ман је пак, већ овенчан „Нобеловом наградом“, још 1933. године напустио домовину предосетивши страхоте нацизма. Проглашен је непатриотом, одузета му је имовина… Никада се у Немачку више није вратио, а свакако јесте и биће један од најзначајнијих њених књижевника.
У окупираном Београду током Другог светског рата живео је дружећи се само са сопственим музама и пишући своја најбоља дела – Иво Андрић. Када је добио „Нобелову награду“ прославио је, наравно, и народ и државу којима је припадао.

________________

Драган Јовановић Данилов, писац

Патриотизам – кодекс части или гест хистерије

Не мора увек појам патриотизма да прате помпезна реторика и декорација, али ни повезивање с нечим преживелим, окамењеним, мртвим. Данас, овај појам лишен је дубљег смисла и готово изједначен с празноверјем. Отуда је велико питање колико патриотизам као кодекс части данас, када је „анархија провалила светом“, има снаге да активира јавну енергију? И да ли је патриотизам данас модел хуманости, елементарни гест хистерије или пуки фетиш? Да ли је бити патриота похвала или погрда? Људи засигурно нису рођени као патриоте, а, опет, осећање патриотизма није резултат рационалне одлуке појединца. Патриотизам је напросто архетипско указање, кôд уграђен у човека, универзализована трансирационална шифра, чак оригинални клише. Било како било, морамо бити спремни да прихватимо чињеницу да сваки облик патриотизма настаје као реакција на дух времена.
Патриотизам је у основи митско-култски феномен, нераскидиво повезан с појмом хероизма и витештва. Није мали број људи који у патриотизму као таквом проналазе личну оствареност. Такође није редак случај да се патриотизам разбукти у лудост, беснило и историјску схизофренију. То се догађа када се бит чисте патриотске идеје изједначи са култом мртвих и национал-милитаристичким обожавањем јунака. Најопасније је када патриотизам поприми обол фанатичне идеолошке индоктринације или насиља које на околину, по правилу, делује трауматично. Насилно и нападно уздизање патриотизма као гесла и као програма, његово величање по себи, засигурно је знак слабости и кризе једне културе.
Не делим, дакле, идолатријски став према патриотизму. Моје је мишљење да се патриотизам у класичном облику потрошио као историјска снага. Јасно је да је појам патриотизма данас на неки начин демодиран. Али, патриотизам не мора нужно бити реликт прошлости или умирујућа илузија. Патриотизам је виталан и еманципаторски када је органски део бића, а не када је нешто хињено, социјално наметнуто, хистерично надувано и варварски охоло. Патриотизам је врлина када настаје из самопоштовања које је последица врлине. Тек такав патриотизам води од силовитих и варварских нагона ка миру и катарзи. У таквом патриотизму препознајем визију једне више човечности, људске храбрости и кодекса части на вишем степену. Као и Дрије ла Рошел, у интелектуалцима и писцима старомодно видим етичке узоре и светионике који имају неупоредиво веће дужности и одговорности од осталих људи.
Нећу рећи ништа ново ако констатујем да смо окружени преобиљем псеудоинтелектуалног отпада. Сећате ли се титоистичке фауне која је себе називала „независним интелектуалцима“? И данас таквих паразита има тушта и тма. Човек који је суштински независан, то не истиче. И човек који је патриота, то не истиче. Он то, једноставно, јесте. Па да ли је онда, из ове перспективе, веродостојна национална елита сачињена од „интернационалистички“ опредељених Марка Ристића, Коче Поповића и Радомира Константиновића, чија „Филозофија паланке“ у европском филозофском контексту остаде без икаквог одјека или су то протагонисти српске културне ренесансе: Црњански, Настасијевић, Винавер, Растко Петровић, Вујић, Дворниковић и, данас,  Милован Данојлић?
Писац, уметник је неко ко је по природи ствари ослобођен сваке културне предрасуде. Међутим, само кроз национално може да се заснује патриотско и интернационално. Како пророчки звуче речи Момчила Настасијевића (оног Настасијевића код кога је „знаменити“ Константиновић видео, замислите, мржњу према Западу): „Губимо све више кључ своје тајне. Треба великог поста и кајања. Ништа од опште човечанске вредности није постало случајним укрштањем споља. Кобна је обмана посреди. Свима припадне само ко је кореном дубоко продро у родно тле.“ Настасијевић заправо говори оно што је пре њега говорио и Волтер: „Треба обрађивати властити врт“. А то је најтеже. Наведимо пример аутентичног и једног од највећих писаца нашег времена Карлоса Фуентеса, који је то показао кроз роман „Тера ностра“. У питању је ремек-дело приповедачке уметности, чудесна барокна таписерија епских пропорција. Роман који понире у прошлост Старог и Новог света, преиспитујући митове наслеђене од очева и то хришћанске, јеврејске и исламске. Ова књига може да буде уџбеник писцима како кроз национални идентитет може да се афирмише патриотско, али и космополитско и универзално. Зато се окренимо и Фуентесу и Милошу Црњанском, најпрефињенијем нашем уму и најузвишенијем срцу, писцу који је схватао метаисторијске перспективе, процесе и суштине и видео светске панораме. За мене је патриотизам и мисија Црњанског једна од најдубљих загонетки српске културе. Само следећи такав патриотизам и такву мисију можемо да постанемо део наднационалне европске уметничке културе.
Није се, дакле, пожељно играти са пакленом направицом званом патриотизам. Запаљива је то склопка и поприлично експлозивна. По мом поимању, бити патриота то значи бити самотни индивидуалац који пише из чисте личне обести, али за своје племе залаже се све до жртвовања самог себе. Такав самосвесно организован појединац макар има право да каже: „Желим другачији свет од оног који вас чини срећним.“ Овога часа падоше ми на ум речи чеченског терористе током опсаде позоришта у Москви: „На крају ћемо ми победити, јер смо спремни да умремо, а ви нисте.“ Тај Чечен према коме, да се разумемо, не гајим никакве симпатије натерао ме је да се замислим над питањем: а за шта смо ми спремни да умремо? И да ли смо спремни да с фанатичном посвећеношћу сачувамо свој језик и културу?
Што се мене лично тиче, патриотизам је оно што свакодневно ослушкујем на Бајлонијевој старој и ученој пијаци. То Дионисово позориште позорје је литерарне моје уобразиље и свеукупне драматургије, што буди чежњу за заборављеним светковинама и карневалским комешањима. То је читав живи музеј речи, једнако богат као „Прадо“ или „Ермитаж“ сликама. Сеизмолошка станица у којој, окружен људима, осећам потресе неприметне за остали свет. Патриотизам је и оно што сам осетио када сам пред двеста људи из целог света једне августовске вечери, у дворишту катедрале у Лодеву, на југу Француске, два сата читао своје песме на српском и француском језику и дрхтао. Ето, то је мој патриотизам. Од свих реквизита родољубља, највише држим до српског језика и до дубоког орања у њему, ма колико то игнорантском уху патетично звучало. Писац има своју књигу и своју песму – она је његова једина истина и његов једини аутентични патриотизамПоднаслов

________________

После дужег размишљања да ли да Владимира Кецмановића заштитимо од њега самог, уредништво нашег листа одлучило је да његов најновији прилог дискусији са замеником главног уредника „Печата“ Александром Дунђерином ипак објави. Чинимо то, свесни да Кецмановићев текст не задовољава ни минмум стандарда на који су  читаоци нашег листа навикли (због чега им се унапред извињавамо), а  уз то разоткрива личност потписаног аутора (Владимира Кецмановића) уместо да побије аргументе онога с киме аутор покушава да полмише. После оваквог Кецмановићевог „одговора“ стављамо и тачку на његову полемику књижевним критичарем и замеником главног уредника „Печата“. Да бисмо Кецмановића спасли од још једне његове реакције; ако му има спаса…

Уредништво „Печата”

Дунђерај

Владимир Кецмановић, писац

Иако сам га у претходном тексту добронамерно посаветовао да се за промену позабави собом, Александар Дунђерин наставља да демонстрира опседнутост мојим  „случајем“. Чак и ако бисмо апстраховали хомосексуалне конотације које фасцинација особом истог пола нужно носи, а које се нипошто не уклапају у профил једног декларисаног турбопатриоте, већ сам страх од покушаја аутоперцепције упућује на унутрашње проблеме које је немогуће решити пискарањем бесловесних новинских текстова, па не би било лоше уколико би се пацијент обратио најближој надлежној установи.
А штета што је тако и што Дунђерин нема храбрости да се, без медицинске помоћи, поштено и обухватно суочи сам са собом. Када на тренутак сакупи муда да слабашном егу претпостави још слабији суперего, покаже се, наиме, како му сасвим лепо иде.
У првом памфлетићу који је у овој полемици склепао, приметио је, тако, да је „жалосно што је уместо патриотизма, културе и уметности, централно место једног прилога заузео потписник ових редова“, то јест он. И био је у праву.  То заиста јесте жалосно, будући да његова маленкост ни са културом, ни са уметношћу, а бога ми ни са патриотизмом, нема ама баш никакве везе. Неспоразум је једино у томе што га у везу са овим појмовима нисам довео ја, него редакција „Печата“, која га је распоредила да се бави стварима у које се разуме као извесна Марица у извесни орган.
У новом памфлетићу, опет, сасвим тачно примећује како је посао „критичара“ да писце „критикује“, а не да им служи као инспирација за сатиричне текстове. Чак поштено признаје и да је због тога забринут. Али, ето ти га, опет тај несрећни его, који му не дозвољава да мисао доведе до логичног краја. Илити – до логичног питања зашто је то тако. И још логичнијег одговора – зато што он, то јест Дунђерин, и није критичар, него будала.

РАСТАЈЕМО СЕ МИ
А кад  слабашан его поврати доминацију, још слабији суперего се неглижира и врати у подређену позицију. И онда – оде маст у пропаст. Наставља се понављање једних те истих фраза.
Пошто је поновио констатацију да сам претерано сујетан (немам појма зашто, кад смо се око тога већ сложили) и додао да сам недаровит (благодарим), Дунђер(ин) читаоцу открива да сам два текста посвећена његовој сличности и неделу припремао три године. Логика се поново испоставља као једна од бројних Дунђерових слабих страна. Ако сам, наиме, први текст и припремао тако дуго, како је могуће да сам толико спремао и други, који је одговор на дунђерску брљотину од претпрошле недеље? Истина, и ту постоје два могућа објашњења, само што „Печатовој“ Соњи Бисерко ниједно од њих не иде у прилог. Или сам ја видовит, па сам још пре три године знао шта ће „врли“ критичар да ми одговори или је аутошовинистички болесник Петар Луковић, камуфлиран у лику феминизираног шатро родољуба, у својој тупавости толико предвидљив да сам садржај његове неинвентивног реаговања, и без пророчког дара, још ономад могао да издекламујем.  Као претерано сујетан, волео бих да је тачан први одговор, али ми се све чини да би мудро било заокружити одговор под б.
Дунђер нека сам одлучи шта му се више или мање свиђа или не свиђа.
Да ли из једног или другог разлога, углавном, још пре три године ми је, како испада, било  јасно да ће, за разлику од првог одговора, који је, очекиванo, био предвидљив и неинвентиван, његов други одговор такође бити и предвидљив и неинвентиван, али уз то и неподношљиво досадан, те да ћу трећим текстом, који управо пишем, полемику с њим запечатити, и то не само зато што ми не пада на памет да на његову гњаважу даље трошим речи, него и зато што не долази у обзир да његове будалаштине даље читам. A то је, чак и за дописивање са тако предвидљивим типом, ипак некакав предуслов.
Елем, пошто овим текстом од апсурдног покушаја размене мишљења са човеком без мозга одустајем, ред је да га за растанак „испоштујем“. Трудићу се, дакле, да будем што је могуће мање ироничан, с пустом надом да би тако понешто од онога што говорим у једној шупљој тинтари, ипак, могло да се задржи дуже од секунде.

ПАРАЛЕЛО МОЈА, ПРЕЂИ НА ДРУГОГА
Слажем се са Дунђерином и да су титоистичке паралеле одвратна ствар.  Али, опет, ни ту нисам крив ја, него управо самопроглашени „патриотски“ комесар за „културу“, који се свим силама труди да књижевну сцену претвори у полигон за њихово успостављање.
Коме није јасно о чему говорим, нека прочита моје претходне текстове, и нека апелује на заменика главног и одговорног уредника да се не понаша као хибрид цензора и пијачног преваранта, те да мој први текст, од којег је полемика и почела, пусти на Нету, уместо што дозирањем информација своју бруку покушава да учини мањом него што јесте.

РАЗМИШЉАЈУ САМО КУКАВИЦЕ?!
Дунђер каже како уживам у удобној позицији „антиматерије“ и  „антидуховности“. Сигуран да му ни самом није јасно шта је тиме хтео да каже. Али, захваљујем. Ако ни због чега другог, оно због тога што је особи са неспорном материјалном егзистенцијом (ценим је на око осамдесет килограма живе ваге), али извесно оперисаној од интелигенције, о духовности да не говоримо, требало доста муке да поменуту бесмислицу срочи. А труд би требало поштовати, с чим би се, вероватно, сложила и фамозна Дунђеринова учитељица која процењује усклађеност рада са задатом темом и идејом.
Како било, начин на који ставове износим у јавности Дунђерин очигледно није у стању да разуме, па му се чини да сам (н)и Хаг (н)и Младић, (н)и Караџић (н)и Месић, (н)и Русија, (н)и НАТО, (н)и Кацин, (н)и Рогозин…
Пошто сама формулација упућује да Дунђерин сваку нијансу у мишљењу, па чак и само  размишљање доживљава као кукавичлук и конформистичко прикењавање из „мапетовске ложе“ –  док је хорско извикивање парола, биће, чист интелектуални хероизам –  учинићу му плезир и покушати да се, барем према неким од поменутих људи и институција, одредим  што јасније и што једноумније, е да би, можда, успео да ме схвати.
О Месићу мислим све најгоре, што сам једном приликом јавно ставио до знања. О Хашком трибуналу још и горе, што сам, такође јавно, поновио више пута. О Караџићу и Младићу јавно нисам изговорио, нити ћу изговорити  ниједну ружну реч, због тога што су подвргнути политичком процесу у којем кадија и тужи и суди, док су они који су кадију именовали себе прогласили имуним од одговорности за било који злочин.
О Русији и НАТО-у, Кацину и Рогозину, нити сам јавно говорио, нити ме је ко јавно питао. Уколико Дунђерина занима шта о тим  питањима мислим – опет „изјашњавање“ – нека пристојно позове и тражи интервју. А ја ћу да размислим да ли ћу му га дати.

АНОНИМУС
Што се тиче примедбе да у текстовима не именујем људе које нападам, она је само делимично тачна. Људе које нападам, а који су широј јавности познати, именујем јер њихово помињање има смисла. Анонимне типове, будући да их помињем као пример, због дебилних размишљања која представљају симптоме бесмисла који нас окружује, не ословљавам јер њихова имена јавности ништа не значе, а немам намеру да их рекламирам.
На пример, ако у будућности, у медију који није „Печат“, будем јавно анализовао неку Дунђеринову мудрост, нећу поменути аутора, пошто за њега готово да нико жив није чуо. Па чак – ето још једног разлога даiсе забрине –  ни већина читалаца „Печата“ није успела да га запази и запамти, упркос „врлим“ критикама и звучној титули у импресуму. У претходних неколико недеља више верних печатоваца ме је питало: „А бога ти, Дунђерин, ко је сад па тај?“
Слично као са читаоцима ствар стоји и са „Печатовим“ сарадницима. Низ учесника у анкети о „патриотизму, култури и уметности“ дало је одговоре по оцену Дунђеринове  „критичарске“ праксе једнако погубне или чак погубније него што је мој. Али га нико од њих није ни поменуо. Да ли зато што ни они за њега никада нису чули или зато што налазе да, као што је приметио сам Дунђер, културу, уметност и патриотизам није примерено везивати с његовим именом – још је једна у низу незгодних дилема.

ЊИХ  ДВОЈИЦА, А ДУНЂЕР И „ПЕЧАТ“ САМИ
Дунђер кукумавчи што га Дејан Стојиљковић и ја „чопоративно“ кукавички нападамо, као да је полемика обрачун моткама, па су четири руке и две мотке јаче од пара руку са само једном мочугом. А чак и када би било тако, приговор опет не би био на месту, пошто „критичар“ има богом дано појачање, у виду буздована који поносно носи на раменима.
Кукавица је заправо Дунђерин, који нема петљу да три реченице састави у своје име, а да се не сакрива иза фирме „Печата“. Ко напада њега, напада „Печат“ –  тако функционише чопоративна, антиинтелектуална (не)свест.  А ја, каже, и њега, и „Печат“ мрзим.
Не мрзим чак ни њега, њега жалим. А што се ове полемике и „Печата“ тиче, могу само да приметим како им Дунђерин у улози књижевног  критичара, као што сам већ напоменуо, и није баш срећно решење. Заменик главног и одговорног уредника – то је сасвим океј, пошто може да значи све и ништа. Рецимо, то може да буде леп начин да се амбициозан и вредан,  а неспособан новинар мотивише на полетно обављање корисних, а неатрактивних послова, као што су курирске делатности,  намештање завеса, трчање по бурек и сродне активности. Али, „књижевни критичар“, баш као и књижевни критичар, мора нешто и да пише. А ту настају озбиљни проблеми.
Но, ето, уколико жели да  докаже како га у „Печату“ неко за нешто озбиљно, ипак, пита – тачније, ако они који се у „Печату“ стварно питају одлуче да му дају да „обрне круг“ – и уколико жели да се докаже као заиста храбар, а не храбар „какве ли храбрости“, те у складу с тим уприличи равноправну полемику, предлажем му да опремом текста мом одговору на његову бљувотину обезбеди равноправне услове. А то би значило да мој текст опреми својом фотографијом, као што је свој опремио мојом, и да испод фотографије пусти следеће питање:
„Зашто би и за Александра Дунђерина и за српску књижевну критику било боље да речени оловку никада није узео у руке?“

СИРОМА’ ЈЕ, АЛ’ ЈЕ БЕСАН
Постоје људи који нису лепи, али су зато глупи.
Да ли алудирам на Дунђерина? Ма јок. Правим увод за још једну паралелу. Да ли титоистичку или не – то знају само ђаво и заменик главног и одговорног уредника.
Иако једноуман, Дунђерин је, наиме, неконзистентан.
У негдашњим освртима на моје романе, „Печатов“ носач бурека јe националисте упозоравао како ме без основа присвајају. Сада, опет, тврди да ме националистом проглашавају антипатриоти. И ‘ајде, чик нека каже како те две тезе нису у колизији, па да видимо ко је на линији Соње Лихт.
Колизију између његових претходних и садашњих оцена мојих романа остављам без коментара. Иако не спадам у писце којима је страно да дрвеним критичарима натрљају нос, налазим да Дунђерови бисери довољно говоре сами за себе, па их ваља оставити небрушене и нетакнуте, као пример критичарске некомпетентности, људског неморала, духовног пигмејства и менталне ретардираности.
Ипак, најкомичнији израз Дунђерове недоследности јесте чињеница да ми у истом тексту поручује како сам недаровит и саветује ме да загрејем столицу како бих написао „ваљано књижевно дело“.
Иако нисам једноуман, нисам ни неконзистентан, па ће мој савет Дунђерину бити лишен логичких каламбура. Пошто је ненадарен и блесав, нека столици, перу, писаћој машини или компјутеру  (осим да на „истом“ игра што једноставније видео-игрице) не прилази ако бога зна.
Знам да ме неће послушати, али сам барем рекао и спасао душу. Његово жврљање је свакако проблем „Печата“, а не мој.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *