Патриотизам, култура, уметност (део четврти)

Убитачну мину, ону од које у јавном животу и светоназору моћног „круга двојке“„погибија не гине“, министар културе Братислав Петковић засејао је сам – учинио је то изјавом: „Уметност мора да буде патриотска, зато морамо да активирамо људе који су скрајнути. Да инсистирамо на традиционалним националним вредностима…“
Од овог броја „Печата“, у сарадњи са нашим интелектуалцима, уметницима и културним посленицима покушаћемо да одговоримо на питања: Да ли је и на који начин могуће повезивати појмове „патриотизам“ и „култура и уметност“. У каквом односу стоје ови појмови? Да ли уопште можемо говорити о патриотској култури?

 

_______________

Душан Ковачевић, драмски писац

Ми овако изгледамо?

Ово питање као „проблем“, постављено је, вероватно, и пре двадесетак хиљада година у пећинама Шпаније, када је „уметник“ на (данас) чувеним зидовима пећина насликао сцене из лова. Господар племена, а и поједини ловци, упитали су „цртача“: Па, зар смо ми овакви? Каква  си ово чудовишта нацртао?  Ми овако изгледамо?
Историја уметности је историја борбе појединца и оних који контролишу „количину слободе“.
Кад су витезови јурили Сервантеса да га скрате за главу, јер их је исмејао и од њихових херојских, патриотских подвига, сачинио животопис једне „сакалуде“, несрећни писац није могао ни да наслути да ће његов роман, неколико векова касније, бити проглашен за једну од најзначајнијих књига икад написаних.
Где почива Моцарт?
A где „почивају“ „Моцартове кугле“?
Стерија није видео „Родољупце“ на сцени, а Нушић јесте „Сумњиво лице“ неколико деценија касније, када се смирила хајка на „сумњиви“ комад.
Толстоја црква и данас гледа мало „попреко“.
Културна добра – књижевност, сликарство, музика, архитектура… – „деле се“ само на вредна и трајна и на безвредна од самог настанка.
Свако изузетно уметничко дело је, истовремено, и „патриотско“, јер је трајан понос народа у којем је настало.
Santa Maria della Salute.

У Београду, септембрa 2012.

_______________

Aлександар Дунђерин

Намћори из ложе „Мапет шоуа“

Одговор Александра Дунђерина на текст „Кајем се“ Владимира Кецмановића, објављен у прошлом, 232. броју „Печата“

Скромно књижевно дело једног писца и његова огромна, делу потпуно несразмерна сујета – два су елемента која би најбоље могла да опишу „случај Владимира Кецмановића“. Зато је и досадашња полемика Кецмановића са мојом маленкошћу можда и најсувислије штиво у његовој каријери. Али, обојица бисмо морали да се забринемо због те чињенице: ја зато што ми је и посао и намера да критикујем, између осталог и набусите писце попут њега, не да их инспиришем; он зато што ће кад-тад морати да састави и нешто што нема везе са мном, чиме ризикује да ће се поново суочити са својом недаровитошћу. Другим речима, неће моћи да преписује од Соње Лихт.
О томе касније.
Разлог због којег Кецмановићеви последњи иступи у „Печату“ квалитативно одскачу од његовог ранијег књижевног и публицистичког опуса, лежи у састојку од којег се он донедавно панично склањао, али га је зато у овој расправи немилице трошио. То је искреност. Јавност је, наиме, тек у лето 2012. сазнала шта Владимир Кецмановић заиста мисли о читавом низу важних, па и суштинских питања. До тада је Кецмановић био и Хаг и Младић, а истовремено ни Хаг, ни Младић; био је и за НАТО и за Русију, а ипак ни за НАТО, ни за Русију; слагао се и са „Печатом“ и са „Политиком“… Пардон, не „Политиком“, него „Пешчаником“. Са „Печатом“ се може поредити само оно што је у исту раван већ нагурала Соња Лихт.
И о томе касније.
Угњежђен у удобној позицији антиматерије и антидуховности, Кецмановић се све до лета 2012. године квазиначелно противио свему и свачему, галамећи како су му мрски сви познати аршини, осим његових личних, које је сакрио у своју дубоку, Уставом заштићену интиму. Ту су позицију осмислили и заузели мајстори који су од сваке епизоде „Мапет шоуа“ гледали само последња два минута, па су поверовали да је највеће достигнуће опонашати чувене намћоре са балкона: ни у чему учествовати, али по свему пљувати. Да, са балкона се може режати и на Караџића и на Месића, и на Кацина и на Рогозина, и на „Печат“ и на „Утисак недеље“… Пардон, не на „Утисак недеље“, него на „Пешчаник“.
Мада је мање уносна од позиције „другосрбијанаца“, као што је Кецмановић срачунао, позиција антиматерије и антидуховности свакако је и мање захтевна, због чега јој толико и хрле особе свесне своје ускраћености у даровитости (такве особе, увек када би по неком питању требало да изнесу став или да се определе, издигну се изнад проблема, и са тих висина им све изгледа исто). Зато и скачу за гркљан свакоме ко покуша да их истера на чистину.
А како је то Кецмановић истеран на чистину? Крајње ненамерно! Само му је понуђено да напише текст на тему „Патриотизам и култура“. „Печат“ му је затражио, несвестан шта чини, управо луксуз којег се он, како би приграбио остале раскоши, одрекао на самом почетку: искрено мишљење. Одакле нам право да од њега тражимо да се изјасни о нечему? Шта је „Печат“, часопис или преки суд? Ко се то усудио да ремети његов дисидентски мир? (Да, „дисиденти“ попут Кецмановића управо су и јединствени по томе што имају свој спокој).

ТИТОИСТИЧКЕ НАСИЛНЕ СИМЕТРИЈЕ
Сада кад смо га узнемирили, морамо да трпимо његову срџбу. А бије га глас да је врли полемичар.
Истина, његова два полемичка текста објављена у „Печату“ брушена су безмало три године. Три године, наиме, Владимир Кецмановић оштри перо и смишља како да напакости „Печату“ због тога што се у њему – поводом књиге „Топ је био врео“, а у оквиру ширег текста „Заблуде о патриотизму у српској култури“ (2009) – књижевни критичар, а уз то још и заменик главног уредника – усудио да примети како нешто не штима у томе што Кецмановића другосрбијанци проглашавају за „српског националисту“ и „фашисту“, када је овај лепо описао како српска војска тамани у Сарајеву кога год стигне – и муслимане, и Хрвате, и своје (ваљда своје!) сународнике Србе. Три пуне године наш врли полемичар, којем је повређена „уметничка сујета“, не може да срочи одговор (у међувремену гута и „увреду“ да је његов нови роман „Сибир“ безвредна књига), а када напокон сакупи храброст да свом силином удари на то огавно гласило стаљинистичке Србије, као да не може то да учини сам, већ му у помоћ прискаче „пријатељ“ Дејан Стојиљковић (текстом веома домишљатог наслова „Ево, овако…“, објављеним у листу „Данас“, 30. августа 2012. године), да удруженим снагама, чопоративним нападом (какве ли храбрости!), разоткрију и униште „Печатове“ политичке комесаре.
(Реч је, иначе, о Стојиљковићу који је одједном постао „патриотизмом“ надахнути писац, аутор најављеног петокњижја о Косовском боју. Само што у првом тому тог дела Стојиљковића не инспиришу баштиници косовске мисли, него аутори попут Колина Фалконера или Фредерика Ештона. Отуда јунаци „Дугих ноћи и црних застава“ више подсећају на Сулејмана Величанственог или Луна краља поноћи, него на косовске заветнике).
Грешка, управо Владимир Кецмановић и његови „пријатељи“ писци, којима се у „Печату“ привиђају Стаљин и политички комесари, обликују своје текстове по методама својственим за титоистичко време – „насилним симетријама“ (којима је иначе одана Кецмановићева сестра по мржњи према „Печату“ и страху од истог, Соња Лихт). „Печат“ и „Пешчаник“ су, по њима, два пола истог зла. Сулудо је овом приликом описивати идеолошке и вредносне разлике између „Печата“ и „Пешчаника“, објашњавати како није исто четири године бити антирежимско гласило које опстаје захваљујући својим читаоцима, и бити део мноштва електронских антипатриотских и антисрпских медија, који преживљавају једино уз помоћ новца отворених непријатеља Србије.

НЕДОВОЉНО КАЈАЊЕ
Е, у тим, медијима, попут, на пример, телевизије „Б92“, „српски националиста“ и „фашиста“ Владимир Кецмановић био је веома чест гост. И никада, учествујући, рецимо, у „Утиску недеље“ или, пак, пишући колумне за „Политику“, није био тако оштар према домаћинима (мада, можда и јесте, само што то нико није приметио, јер је Кецмановић познат по колумнама у којима напада људе шифровано, да им ни име не помене) као према „Печату“, у чему се препознаје не само Кецмановићев кукавичлук, већ и отвореност нашег часописа. Највише што је у поменутим медијима Кецмановићу било дозвољено јесте да повремено полемише са најрадикалнијим другосрбијанцима. О свим другим темама, кључним за националну културу или националну политику, Кецмановић је остајао нем и деловао као ђаче прваче.
Да, у праву је Кецмановић, нико га до сада није оквалификовао као другосрбијанца. Наизглед, он то и није. Свесно или несвесно, пристао је да у медијима буде пожељан Србин за изоштравање ставова најокорелијих другосрбијанаца, који га водају са једне на другу телевизију. Писац кога су управо другосрбијанци произвели у „српског националисту“ и „фашисту“, како би им био згодна врећа за ударање, како би фингирали сукоб са неистомишљеником; како би се до миле воље иживљавали над Србијом и српским народом.
Тужно је што им је он изгледа поверовао да је националиста.
Уосталом, има ли бољег доказа да Кецмановић није српски националиста од његова последња два прилога, објављена у оквиру темата „Патриотизам, култура, уметност“? Кецмановићу се заиста незаслужено лепе различите етикете, из разних, њему важних медија. Те квалификације одиста не могу да се припишу аутору кога надахњује тема злочина српске Војске у Сарајеву. Али исто тако, то нимало не отклања сумњу да је по ставовима, размишљањима и методама рада веома близак баш онима који га лажно оптужују да је „српски националиста“ и „фашиста“.
Дакле, није се Владимир Кецмановић довољно покајао. Кајање мора да буде искрено, без ироније којом наш врли полемичар, очигледно, не уме да барата. Зато му је најбоље да покуша да контролише своју сујету, загреје столицу, и напокон покуша да напише ваљано књижевно дело. Да не буде тачно оно, што је још колико јуче речено поводом Кецмановићевог „ангажмана“: „Није још ни кренуо, а њега већ нема“.