Паника Плус у Ђиласовом царству

Пише Миодраг Зарковић

Како је једно „Печатово“ питање, у вези са не баш најјаснијом помоћи коју Комунална полиција као јавна служба пружа приватном предузећу које стоји иза „Бус Плуса“, покренуло ланац нервозних реакција у разним градским службама српске престонице

Закона ћутања, планетарно прослављеног под називом „омерта“ у романима и филмовима о сицилијанској мафији, дотле љубазна службеница Комуналне полиције, сетила се истог часа када јој је глас са ове стране жице, из редакције „Печата“, поменуо магичне речи – „Бус Плус“:
„Знате, ми не можемо да дајемо никакве изјаве у вези са ‘Бус Плусом’. То ћете морати да питате господина Ожеговића из Градског већа“, у даху је изговорила дотична службеница, ни изблиза онолико предусретљива колико је била до тада. Одједном се у њеном гласу могло приметити нешто што је сасвим изокренуло претходно пријатан тон телефонског разговора. Као да јој до разговора више није било уопште стало.
То је, иначе, последње што би особа на њеном положају смела себи да допусти. Јер, она није обична припадница Комуналне полиције, већ службеница Одељења за односе са јавношћу. Њен посао се, укратко речено, састоји управо од тога да на свако новинарско питање, па и најбесмисленије или најбезобразније, мора да пружи какав-такав одговор. Оно што особа задужена за односе са јавношћу, а поготово још запослена у јавној служби као што је Комунална полиција, не сме да уради ни у стању дубоке хипнозе, јесте да знатижељном новинару, када јој постави питање које се тиче баш Комуналне полиције, одговори са: „Ја о томе не знам или не смем да причам, обратите се том и том“.
Што је најгоре, деловало је као да није ни саслушала цело питање. Нашој несуђеној саговорници као да су одиста отказала сва чула, чим је у разговору искрсао „Бус Плус“. Уследио је, стога, покушај појашњења:
„Можда нисте чули добро, али питање се тиче Комуналне полиције, а не ‘Бус Плуса’: због чега комунални полицајци, као припадници јавне службе, стоје уз кондуктере ‘Бус Плуса’, дакле приватног предузећа, и помажу им у обављању њиховог посла? Зар не би требало да Комунална полиција служи грађанима Београда, а не приватном предузећу? То није питање за ‘Бус Плус’, то је питање за Комуналну полицију. Разумете?“
„Жао ми је, али стварно ћете морати да питате господина Жељка Ожеговића из Градског већа. Једино он може да даје изјаве везано за ‘Бус Плус’. Зовите господина Ожеговића“, остао је неумољив глас са друге стране жице, по чијем се тону могло претпоставити да ће следећи одговор вероватно садржати подсећање на Луку Брација и спавање са рибама. Јасно је било да ту више нема простора за разговор и да се збиља морамо обратити Жељку Ожеговићу.

[restrictedarea]

ЋУТАЊЕ ОЖЕГОВИЋА
То је било, међутим, лакше рећи него учинити. У кабинету Жељка Ожеговића – на индијанском: Оног Који Може Да Прича О Бус Плусу – „Печату“ је, љубазно, речено да је Ожеговић на састанку, али да ће се сигурно јавити после састанка, па да оставимо број телефона. (Напомена: у овој фази било је избегнуто позивање било кога, па и Жељка Ожеговића, на мобилни телефон, како би се прошло устаљеним поступком, доступним и „обичним“ грађанима, који не располажу личним бројевима градских отаца).
Састанак се завршио и дан је прошао, а Жељко Ожеговић није се јавио, што можда и није било превелико изненађење. Не лези враже, сутрадан је из његовог правца ипак стигла некаква врста узвратног дејства, у виду позива из самог „Бус Плуса“, тачније, из њиховог Одељења за односе са јавношћу. Што ће рећи, Жељко Ожеговић више није деловао онако застрашујуће као дан раније, када нас је службеница Комуналне полиције панично упућивала на њега и само њега, као јединог у овом делу васионе који сме да се суочи са новинарским питањима; сада се испоставило да је Ожеговић ипак вичнији делегирању других да пружају одговоре, него самосталном обављању дотичног задатка.
Забуне и недоумице су, међутим, наставиле да се нижу. Службеница „Бус Плуса“ је најпре истакла да она није овлашћена да даје никакве изјаве, већ да само може да нам помогне пружањем информација које нас занимају. То је, отприлике, значило да нам Ожеговић јесте унеколико изашао у сусрет, мада неочекиваним заступником, али да ћемо свеједно остати ускраћени за оно што, како су нам рекли у Комуналној полицији, само Ожеговић може да нам пружи, а то је јасна и конкретна изјава о врло конкретном, али савршено нејасном преплитању једне јавне службе са једним приватним предузећем.
Службеница „Бус Плуса“ рекла нам је нешто што се као закључак наметало и само по себи, и што телефонски разговор наведен на почетку овог текста чини још бесмисленијим: за присуство комуналних полицајаца на контролним тачкама на којима кондуктери „Бус Плуса“ заустављају возила и темељно прегледају путнике, јесте одговорна Управа Комуналне полиције. То исто су „Печату“, уосталом, рекли и сами комунални полицајци са којима смо разговарали на терену, на неколико пунктова на којима „Бус Плус“ спроводи такозване ванредне контроле (то је оно када возило бива заустављено и не наставља вожњу све док контролори не прегледају сваког путника). Тешкоћа са којом се контролори „Бус Плуса“ сусрећу у таквим случајевима, тиче се тога да они немају овлашћења да легитимишу путнике ухваћене без карте. Они могу само да затраже од путника да напусти возило, али не и да га истерају напоље ако он сам одбије да изађе. Такође, не могу да захтевају од њега да им покаже личне исправе, па самим тим не могу ни да му напишу казну. За све то неопходна им је помоћ полиције, макар и комуналне. А, пошто сву полицију, па и комуналну, плаћају порески обвезници, долазимо до парадокса: када неколико комуналних полицајаца стоји поред контролора „Бус Плуса“ и омогућава им да спроводе казнене мере, то значи да становници Београда новчано помажу приватно предузеће које стоји иза „Бус Плуса“.

КАД ЈЕ ТЕШКО – РАДУЈКО
Елем, комунални полицајци са терена потврдили су нам да њих распоређује Управа Комуналне полиције, а не „Бус Плус“. То објашњење би, у строго законском смислу, можда и могло да буде довољно, иако је на логичком пољу веома шупље. Присуство комуналних полицајаца на контролним пунктовима – које, иначе, одређује Градско-саобраћајно предузеће, а не „Бус Плус“, како нам је речено у „Бус Плусу“ – заиста боде очи, али натеривањем мака на конац могло би да се оправда у правном смислу: у опис задужења Комуналне полиције спада и надзор јавног саобраћаја, па када већ иста служба одређује и где ће стајати комунални полицајци и где ће стајати контролори „Бус Плуса“, онда поклапање тих локација није нужно и прекршај. При том, Комунална полиција не решава хитне случајеве, за разлику од обичне полиције која најчешће реагује у ситуацијама које захтевају тренутно разрешење. Комунални полицајци, стога, стајањем уз контролоре „Бус Плуса“ не запостављају нужно и своја основна задужења, као што би то био случај да обични полицајци стоје уз контролоре: обичан полицајац је, на пример, обавезан да штити јавни ред и мир, рецимо да реагује у случају туче која је избила на оближњем ћошку; ако би обичан полицајац игнорисао тучу само зато што мора да стоји уз контролоре „Бус Плуса“, то би у најблажем случају представљало несавесно обављање дужности (а у најтежем злоупотребу службеног положаја); са Комуналном полицијом то напросто не стоји тако, зато што они нису надлежни за такве невоље.
Све ово, међутим, не значи да је помоћ коју комунални полицајци пружају контролорима „Бус Плуса“ неспорна. То што је строго законски „покривена“, не значи да је и часна. Напротив, у моралном и етичком смислу је крајње проблематична, зато што никакво законско покриће не може да сакрије чињеницу да се средствима сакупљеним од грађана Београда помаже једно приватно предузеће. Оправдано је наведену сарадњу сматрати злоупотребом Комуналне полиције, само што је та злоупотреба очигледно наређена са највиших градских инстанци, тамо где ју је много лакше сакрити, тј. правничким заврзламама забашурити и прерушити у нешто што може да заличи на легалну работу. Упетљаност тих инстанци, по свој прилици, превазилази и пуки значај „Бус Плуса“, судећи по томе да је Бранко Радујко председник Управног одбора Градско-саобраћајног предузећа.
Радујко је, наиме, нека врста француског кључа Демократске странке: он належе на сваки шраф који прети да попусти. Тако је Радујко за вакта Бориса Тадића био генерални директор „Телекома“, најуноснијег јавног предузећа које је, између осталих сврха, прошлом режиму служило и за држање медија под чврстом руком (чему сведоче подаци о рекламама које је „Телеком“ платио у гласилима изразито наклоњеним Демократској странци). Наизглед пристајући да дели судбину са Тадићем, Радујко је недавно поднео оставку у „Телекому“, али се сазнаје да ће волшебно „васкрснути“ у „НИС“-у, чије је власништво подељено између руског „Гаспрома“ и државе Србије, а у међувремену је постао и председник УО Градско-саобраћајног предузећа Београда – што, ако читате између редова, значи да је човек вероватно веома вешт у неостављању трагова за собом, а самим тим и да у ГСП-у постоји потреба за управо таквим кадром.

НЕПРЕКИНУТА НИТ МАЛВЕРЗАЦИЈА
Забашуривање и прерушавање политичко-економских „несташлука“ у српској престоници вероватно није претерано тешка мисија, нарочито ако имате градску власт какву Београд има већ 12 година, са Демократском странком као окосницом. Администрација Драгана Ђиласа, садашњег градоначелника српске престонице, јесте начелно стара само четири године, колико је прошло од како је Ђилас у мучном обрту, у време када се није превише обазирао на „исказану вољу грађана“, разбуцао већ потписани коалициони споразум супарничких странака и угнездио се у фотељи у којој ће, како ће се испоставити, ојачати толико да може да удари и на свог политичког покровитеља Бориса Тадића. Чак и тај његов муњевит политички успон показује да су Ђиласа у граду Београду дочекали разиграни и уиграни механизми, кудикамо дуговечнији од једног олимпијског циклуса. Преостали од ранијих градских силника – сетимо се само „градског менаџера“ Бојана Станојевића, једног од дрскијих функционера у ововековној Србији – ти механизми спремно су се ставили на располагање „одсечном“ и „преком“ Ђиласу (сам себе тако описује). Зато случај службенице Комуналне полиције, чија је паника описана на почетку овог чланка, уопште није необичан. Београд је заиста већ више од деценије у канџама једне те исте политичке организације, која на том, градском нивоу, користи све могуће и немогуће сплетове околности како би спроводила своју самовољу и задовољавала страначке, никад скромне новчане апетите. Запосленима по јавним службама градски властодршци и не могу деловати другачије него као свемоћне, са свих страна заштићене кабадахије, које су на положају одвајкада и које ће на положајима остати довека.
Стога, када неко позове Комуналну полицију и постави питање због чега њени припадници помажу приватном предузећу, уместо да су на располагању искључиво грађанима Београда – који и плаћају Комуналну полицију! – службеница може само да знатижељника панично упути као вишим слојевима. У овом случају, ка Ожеговићу, човеку који се, пре него што је ушао у Градско веће, годинама калио на месту председника Општине Нови Београд, тако да његова реч, односно наређење да се сва питања у вези са „Бус Плусом“ усмеравају ка њему, има необичну „тежину“ и не оставља подређенима превише маневарског простора.
Политичка сила, међутим, није нужно повезана са виспреношћу. Зато Ожеговић и може да не схвата колико његова нервоза, очигледно пренета и на подређене му службе, речито сведочи о оправданости многобројних сумњи везаних за „Бус Плус“. Да се надлежности градских властодржаца не преплићу са приватним предузећем „Апекс“, које руководи системом „Бус Плуса“, не би сви новинарски путеви водили ка Ожеговићу, нити би Ожеговић избегавао новинаре са потенцијално незгодним питањима и тиме само подгревао подозривост у погледу „Бус Плуса“.

КОМУНАЛЦИ БОГА НЕ МОЛЕ
Протеклих дана, нервоза је само додатно нарасла, што кристално чисто показује и снимак (мада мутан, ипак је гледљив), начињен мобилним телефоном у једном аутобусу у београдском насељу Крњача. На снимку, окаченом на „Ју тјубу“, виде се два комунална полицајца како употребљавају прекомерну силу према студенту који је ухваћен без карте, али одбија да напусти возило. Мада је одбијао послушност и самим тим кршио закон који је Комунална полиција овлашћена да спроводи, студент се није понашао изазивачки, али је ипак претучен – и то врло жестоко – иако он сам није физички никога угрожавао.
Чим се прочуо овај инцидент, појавила се изјава пребијеног студента Дражена Цимбаљевића (иначе, црногорски држављанин) дата „Новом магазину“, у којој најављује да ће покренути тужбу против комуналних полицајаца, нарочито оног који га је и изударао. Док се вест о пребијању ширила, а снимак кружио Интернетом, догодило се и немогуће – огласио се Жељко Ожеговић.
„Град Београд ће у сваком случају инсистирати да се утврде све околности на линији на којој се догађај десио, који су комунални полицајци у питању, и наравно да ће се испитати да ли је све било у складу са законом“, прозборио је изненада причљиви Ожеговић.
У тренутку закључења овог броја „Печата“, није било познато како ће се ствари даље развијати у вези са инцидентом у Крњачи, па ни да ли ће Ожеговић можда благоизволети да изјави још нешто, а камоли ко ће кога да тужи. Као што је Цимбаљевић и дан после песничења остао при тврдњи да ће покренути судски поступак против полицајаца који су га тукли, тако је и Комунална полиција најавила да ће тужити Цимбаљевића – то, барем, вели сам Цимбаљевић, који, да метеж буде још занимљивији, студира баш права, а његова сазнања потврђује и „Б92“. Са друге стране, иста „Б92“ на свом сајту, у тексту који се бави дотичним инцидентом, наводи да су се њеном интернет издању „кроз коментаре јавили путници који су били сведоци“ целог догађаја. „Наводе да спорни путник није имао карту, да је провоцирао и контролоре и комуналне полицајце, што по њиховим речима никако не умањује брутално понашање комуналног полицајца“, стоји на сајту „Б92“, познатом, је ли, по „одмереним“ и „увиђавним“ посетиоцима коментаторима, тако да је у најмању руку необично што се њихова сведочења упућена Интернетом узимају за озбиљно.
Све, дакле, упућује на то да ће догађај прерасти у још један од инцидената у којима се не зна ко све пије, али се зато савршено зна ко плаћа: грађани Београда. Песничење студента Цимбаљевића и журба којом су на то реаговали надлежни, исти они који су претходно данима избегавали „Печат“, такође говоре о томе да је „сарадња“ Комуналне полиције и „Бус Плуса“ некаква ђаволска погодба, коју, што је најгоре од свега, и трпе и издржавају Београђани. Као истом закључку, у крајњем случају, упућује и кампања којом је пропраћено увођење система „Бус Плус“ у београдски јавни саобраћај: путници престоничких аутобуса, тролејбуса и трамваја већ месецима са плаката постављених по унутрашњости возила, могу да прочитају разна, врло неукусна упозорења, па и претње на свој рачун. Тако, примера ради, један од плаката крупним словима поставља питање „Чекате дуго?“, док је одмах испод понуђено објашњење, типа: због оних који се шверцују, биће смањен број возила на одређеним линијама. Слични наслови, у којима се појашњава да ће градске власти одлуке о томе колико возила саобраћа на којој линији доносити на основу „Бус Плусових“ података о наплати, могли су се месецима уназад приметити и у новинама. Нејасно је само шта се очекује од становништва: да линчује оне који се шверцују? Да их потказује надлежнима? Да им капије обележава жутим тракама?
Док у остатку Србије људи живе у уверењу да Београд ужива на њихов рачун, истина је можда посве другачија – изузев малог круга повлашћених, Београђани су, у ових 12 година вајне „демократије“, поднели прилично велике жртве. Све ово око „Бус Плуса“ само указује на то да се такво, једва издрживо стање у престоници, већ четири године окованој новим нараштајем „жутих“ насилника, неће променити само од себе.

 

_______________

Усмеривач сам, тим се дичим

Несхваћене размере самовоље градских властодржаца видљиве су и на примеру такозваних усмеривача, тј. особа задужених да путницима намећу сумануте прописе о томе на које се врата улази у возило, а на која излази из истог. Прописи су ступили на снагу средином лета и тада је ГСП ангажовао „усмериваче“, махом своје кадрове (возаче, али не једино њих) да путнике, који улазе у возило на врата намењена излазу, преусмеравају ка вратима намењеним улазу, и обрнуто. Ем је сам пропис бесмислен преко граница дрскости – да не помињемо да је и нефункционалан, јер су мудраци одредили премало врата за улаз, а превише за излаз, што, иначе, многи коментаришу као још једно наношење на воденицу „Бус Плуса“ (пошто је улазак путника у возила значајно успорен, сада је олакшана чувена замисао градоначелника Ђиласа да сви путници виде ко приноси „Бус Плус“ картицу читачу, а ко се шверцује) – ем још и кошта!

[/restrictedarea]