Нова офанзива „Четвртог Рајха“

Пише Јаша Алмули

За последњих сто година Немачка је четири пута жестоко навалила на Србију

Пошто је српска војска 1914. године поразила аустријско-угарске нападаче и одбацила их преко Дрине, Немци су послали своју војску на Србију и освојили је. Српска војска се тада није ни предала, нити се распала, већ је заједно са краљем Петром кренула тешким путем преко Албаније у Грчку, где се опоравила и 1918. победоносно, уз борбу,  вратила у своју земљу.
Наредни, још тежи налет на Србију извршио је Хитлер 1941, када је немачка авијација побила на десетине хиљада Београђана, а немачка окупациона сила  стрељала Србе – и то у свирепој размери: сто Срба за једног Немца – и побила српске Јевреје.
Немачки црни облак надвио се на нашу заједничку земљу Југославију када је 1991, после пропасти СССР-а, остала једина социјалистичка земље у Европи, и то велика и независна. Немачка се тада упела да постигне признање  независности Словеније и Хрватске, које су у своме егоизму лакомислено веровале да ће им тако бити боље.

РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ
Сведочанство о разорној акцији Немачке, која је комадањем Југославије српски живаљ ван Србије изложила злостављању  и прогонству, пружио је Ибер Ведрин, саветник тадашњег француског председника Франсоа Митерана и затим министар спољних послова Француске.
У књизи под насловом „Les Monds de Francois Mitteran“ („Светови Франсоа Митерана“) он је приказао како је председник немачке владе Хелмут Кол уценио Митерана, тражећи од њега да се сложи са признањем отцепљења Хрватске и Словеније. То се дешавало 1991. године, када је на конференцији у холандском граду Мастрихту Европски савет припремао нацрт Уговора о Европској унији (ЕУ) који је ступио на снагу 1993. и довео до стварања наднационалних установа – Европске комисије, Европског парламента и Европског суда правде.

[restrictedarea]

Митеранов саветник Ведрин пише да се између немачког канцелара и француског председника одиграло следеће:
„Кол је уцењивао Митерана: распад Југославије или торпедовање споразума
у Мастрихту и евра. Кол је уверавао француског председника да је под страшним  притиском  католичке цркве и деснице које  захтевају  независност Словеније и Хрватске. ‘Ако то не постигнем, бићу оборен’, тврдио је Кол. Ролан
Дима, министар иностраних послова је открио: ‘Митеран је коначно одлучио
да не би требало жртвовати јединство Европе и грађење Уније ради очувања расклиматане Југославије“. Кол је пожурио у немачки парламент Бундестаг да узвикне: ‘Објављујем вам победу’. Ведрин је на то додао: „Југославија се распала,  и рат је почео.“
То што је Митерану стварање европских установа било важније од очувања Југославије, не значи да је нашу земљу олако жртвовао и да Србију није волео. Ведрин је записао:
„Митерану су  приговарали да се сврстао на ‘српску  страну’ када је почела  југословенска  драма. Митеран је бесно  одговорио: ‘Волим Србе, па шта… Срби, једини који су се супротставили  нацистичким дивизијама и који су се сами ослободили’“.
Митеран није желео уједињење две Немачке и ради спречавања самосталног деловања уједињене Немачке тежио је њеном укључењу у европске установе и стварање заједничке валуте евра. Није слутио да те установе неће зауздати Немачку и да ће она њима завладати. И Велика Британије је зазирала од уједињења две Немачке. Кажу да је прихватила независности Хрватске и Словеније тек када је у Мастриху њен премијер Мејџор од немачког министра спољних послова Ханс Дитрих Геншера добио пристанак на изузеће Британије од социјалних прописа ЕУ. Као и раније, у Мастриху велике силе служиле су се нама као са монетом за поткусуривање.

ЕВРОПСКА КРИЗА
Са својих 17 федералних држава, Немачка је једна од највећих држава у Европи, не рачунајући Русију. Простире се на 357.000 квадратних километара, и има 81.8 милиона становника, по чему је најбројнија у ЕУ. Иако су је после Хитлеровог Трећег Рајха победничке силе поделиле на Источну (ДДР) и Западну (СРН), Немачка се брзо опоравила. Западна Немачка је била међу оснивачима Европске заједнице (1957), претече Европске уније (1993). Сада је Немачка (поново уједињена 1990. године) водећа економска и политичка сила у Европи. Она је четврта земља у свету по величини годишње вредности робе и услуга које произведе. Трећа је у свету по величини извоза, а такође и увоза. Има вишак од сто милијарди долара у размени са светом. Није начинила грешку као тачеровска Британија, већ је очувала индустрију. Њени су људи способни, вредни и уредни, њена наука и техника напредују, финансијска криза 2008. година је није захватила, те је заузела водећи положај у Европи.
То је постало очигледно током  садашње економске кризе која дрма западним светом и дужничких проблема у Европи.
Са својим релативно малим јавним дугом и великим финансијским средствима, Немачка је постала главни чинилац у сређивању стања презадужених земаља еврозоне.
Ево шта је угледни амерички лист „Њујорк тајмс“ писао крајем прошле године:
„Док се Европа бори да поврати поверење у своје финансије, свет чека да немачки канцелар Ангела Меркел изврши један фундаментални избор. Она, више него било који други европски политичар, имаће или да пружи вођство за спасавање евра или да призна да за то нема политичке воље.“
Од Немачке се очекивало да спречи банкротство Грчке и њено напуштање евра. Амерички функционери су изражавали бојазан да ако Меркелова не буде деловала  одлучније, кредитирање од стране банка може да буде замрзнуто, што би довело до још једног великог финансијског пада на обема странама Атлантског океана.
Немачки став је био и остао сложен. Тој земљи је много стало да се европска заједница и заједничка валута очувају, јер то омогућује Немачкој да слободно извози по целој Европи и да нигде не плаћа царину. Она је због тога  спремна да пружи финансијска средства за спасавање презадужених земаља, али до извесне границе, и под тачно одређеним условима.
Немачки Уставни суд је ових дана донео одлуку да земља може да допринесе до 190 милијарди евра у Фонд за спасавање дужника, с тим да би Парламент требало да одобри додатна средства ако то буде потребно. И друго, још важније, на иницијативу Немачке, државе еврозоне закључиле су Уговор о фискалној унији. По том уговору све државе чланице морају у своје уставе да уведу дужничке кочнице. Те кочнице за дугове би дугорочно требало да доведу до уравнотеженијих буџета. Предвиђена је контрола државних буџета. Прекршиоци би сносили санкције.
Фискални пакт предвиђа аутоматске казне за високе дефиците у државним буџетима. Оптужбе да другима жели да наметне своју вољу као највећа земља еврозоне, Ангела Меркел одбацује. Међутим, чињеница је да је овим уговором Немачка постигла стварање Европе, у којој је, поврх укинутих економских граница и заједничке валуте, сада уведен велики степен заједничке економске политике. Успех тог подухвата није сигуран. Немачка дужничку кризу чланица ЕУ жели да сузбије кресањем државних трошкова, смањењем низа погодности које су обични људи имали. Остале владе су на то пристале, али  хоће ли такву политику кресања, штедње и одрицања, народ у свим земља хтети да подноси и да ли та политика уопште води ка решењу дужничке кризе? Постоје економисти, јавна гласила и политичари који се залажу за примену кензијаских метода државних улагања да би се запослили многи без посла, покренула већа производња, стекли већи порески приходи и са њима способност отплате дугова. Присталице метода прослављеног енглеског економисте Мајнарда Кајнса, којима се послужио председник Рузвелт у Америци да би сузбио кризу тридесетих година,  критикују  методе којим Немачка и конзервативне владе у Европи примењују у садашњој дужничкој кризи.
Већ цитирани „Њујорк тајмс“ је у септембру прошле године писао:
„Инвеститори су све више скептични у погледу воље Европе да стабилизује уздрмана тржишта кредита и деоница. Такође се никако не види  јасан план  подстицања економског раста, потребног да би се започело отплаћивање дугова који расту. Уместо тога, тешко задужене земље попуштају и усвајају још више медицину  оскудице  од које ће се још више разболети.“

НАПАДИ НА СРБИЈУ
И у овако узаврелој и неизвесној ситуацији у Европи, Немачка је нашла време и енергију да у последње време обаспе Србију тешким нападима и подвргне притисцима да призна независност Косова, напусти Србе који живе на њеном северу и прихвати мирно, без отпора оно што се о Србима ружно каже. Само током два дана, 12. и 13. септембра ове године, чули смо за три таква напада, који су оставили утисак да је из Немачке отворена баражна ватра на нашу земљу.
Прво смо 12. септембра чули Рупрехта Поленца, председника Спољнополитичког одбора немачког Парламента који је рекао:
„У одређеном тренутку, током преговора о приступању Европској унији, неће моћи да се избегне да Србија  не прихвати и не призна независност Косова, и то битно пре ступања у ЕУ“.
Идућег дана (13. септембар) прочитали смо да је Андреас Шокенхоф, шеф посланичке групе Меркелове Хришћанско демократске станке (ЦДУ) у немачком Парламенту, дошао у Београд и изнео јавно седам услова за отпочињање преговора о ступању Србије у ЕУ. Један услов је да Србија са Косовом потпише обавезујући споразум о добросуседским односима. Надаље се тражи укидање паралелних установа на северу Косова и престанак њиховог финансирања.
Посебно увредљив услов је да Србија не сме да исправља оно што сматра лажно, као геноцид у Сребреници.
Најпогубнија је тих дана била изјава Мартина Шулца, председника Европског парламента који је изјавио да је неопходно међусобно признање Београда и Приштине, и препоручио Србији да то не игнорише забадајући главу у песак.
Немачка је нагло повећала притисак на Србију уценивши почетак преговора о уласку у  ЕУ напуштањем Косова. Показало се да је шема Бориса Тадића „И Косово и Европа“ била лажна илузија. Док се други сада много не чују, главна сила у ЕУ тражи да Србија заборави на Косово и Метохију, колевку српске државности, вере и културе, и напусти њене Србе. Немачка жели да завлада целим Балканом и зато настоји да сломи Србију.
Но, наша земља не сме да испусти из руку тапију о Косову и Метохији. Свашта се може десити и променити у будућности. И то чак блиској. Евро и са њим Меркелова Европа могу да нестану. Америка, која је од Србије одузела Косово  може да поклекне под теретом дугова и узавре због неједнакости својих грађана. Да ли су садашњи властодршци Немачке заборавили да је Кајзер Вилхелм, који је 1915. године послао  војску на Србију, изгубио царство, и да је вођа нацистичког Трећег Рајха попио отров и наложио да се његов леш полије бензином и спали? Србија је мала, али није изгубљена. Њени изгледи могу бити велики ако се њени грађани сложе да се међусобно не краду и не деле, већ заједно подижу земљу, и ако реши да се приближи свим пријатељима које може да има у свету.

[/restrictedarea]