Почетна / Друштво / Никлом против Србије

Никлом против Србије

пише: Светислав Тијанић

Бројне светске компаније, уз прикривену подршку појединих надлежних функционера, покушавају да се ушуњају у Србију и започну истраживање и експлоатацију никла. Хоћемо ли успети да се одупремо овој потенцијалној еколошкој бомби?

Други пут у последњих седам година западна Србија подигнута је на узбуну, како би се заштитила од могуће еколошке катастрофе несагледивих размера. Светски моћници, јединствена је оцена, преко домаћих олигарха поново покушавају да искористе смену власти у нашој земљи и да се докопају концесија за истраживање, а затим и експлоатацију руде никла на подручју Мокре Горе. Сигнал је, за неверицу, стигао од др Милана Бачевића, актуелног министра природних ресурса, рударства и просторног планирања, који је најавио где би требало да се одвијају истраживања резерви руде никла, што би могло да буде и увод у почетак његове експлоатације.

Није у питању само Мокра Гора која је, са „Шарганском осмицом“ и Мећавником, тренутно најатрактивнији туристички бренд Србије, и планином Таром са шумским благом непроцењиве вредности (годишњи прираст је око 100.000 кубика), и у светским размерама јединственом флором и фауном. На мети су, све у свему, три локалитета, може се слободно рећи, од националног значаја: Врњачка бања, најпосећеније бањско лечилиште у Србији, Топола, највеће виногорје и најплоднији воћарски крај у држави, и уз то место где су кости и богомоље српске династије Карађорђевић, и на крају Мокра Гора на падинама Таре, заједно са суседним Златибором (најкраћим путем удаљен 20 километара), такође водећим туристичким брендом Србије. А спомињу се и Трстеник, уз Врњачку бању, и Аранђеловац, уз Тополу, где су, како је нажалост констатовано, „истражни радови у току“. За сада се не зна ко стоји иза ове приче, изузев што је Златко Радосављевић, донедавни државни секретар у Министарству рударства, констатовао да је експлоатација никла у Мокрој Гори развојна шанса Србије, и да су за истраживање тог подручја заинтересоване велике светске компаније.

ЕКОЛОШКА БОМБА Али да се вратимо ономе што се догађало на подручју западне Србије пре седам година, и што се догађа данас. Средином протекле деценије, на вест о давању концесије и почетку истраживања у Мокрој Гори, поред грађана ужичког краја предвођених Емиром Кустурицом, изјаснила се и САНУ оценом да би рудник никла представљао праву еколошку бомбу не само за Мокру Гору, већ и за Тару, суседни Златибор, Ужице, за које испод тарског и шарганског масива стиже вода за пиће, па и Општину Вишеград у Републици Српској која – захваљујући градњи Андрићграда, личности нобеловца Ива Андрића и чувеној ћуприји Мехмед-паше Соколовића на Дрини – постаје водећи туристички бренд у Републици Српској. Под притиском јавности (медији су тада одиграли веома значајну, патриотску улогу), Министарство рударства и енергетике повукло је решење о почетку истраживања, издато домаћој фирми „Динара никл“ коју је у Србији основао енглески концерн „Јуропиан никл“.

Тада су јавности предочене фотографије рудника никла у свету, које упадљиво подсећају на мотиве с Месеца, јер где се копа никл трава не ниче, а упозорено је и да у кругу од 100 километара од места експлоатације, где се сумпорном киселином одваја руда никла од јаловине, људи масовно обољевају од канцера. Никл је, наиме, сврстан у 1А групу канцерогених материја.

Од истраживања се тада одустало, и сви су веровали да је Мокра Гора заувек одбрањена. Али показало се да није. Нису мировали ни странци, заинтересовани да прљаве технологије изместе у сиромашне земље међу које убрајају и Србију, а нису мировали ни домаћи тајкуни. Свестан да је враг однео шалу, Емир Кустурица, наш истакнути редитељ и градоначелник Мећавника у Мокрој Гори, обратио се ових дана отвореним писмом министру Бачевићу, наводећи између осталог „да луксуз копања никла могу себи да приуште велике земље, жртвујући одређене територије, али никако Србија“. Евентуално обнављање идеје о експлоатацији никла у Мокрој Гори, оштро је упозорио Кустурица, указало би на одсуство одговорности и на поражавајући однос државе према природној баштини, као што је Парк природе „Шарган-Мокра Гора“, коју је држава сама заштитила као подручје од изузетног националног значаја.

Кустурица је министру Бачевићу написао: „Потпуно разумем финансијску кризу и економски очај и политичко наслеђе што је запало вама и вашој партији, али ево начина на који се мисли на будућност: за ових седам година цена никла је порасла за 5.000 долара, са 12.000 на 17.000 по тони, и разумљиво је поновно интересовање за српски никл. Али, ако је Србија за седам година неексплоатисања никла зарадила 5.000 долара по тони, колико ће зарадити за своја поколења ако никл сачува наредних 70 година? То би био не само домаћински однос, попут оног који сељак има према својој шуми, па је не сече него чува да обезбеди живот далеким потомцима, већ би у међувремену, за тих 70 година, дошло и до технолошког процеса који неће из руде издвајати никл, а из људског тела здравље. Зато, сачекајмо потпуно сигурну технологију, на чему ће нам наши потомци бити захвални. У противном, данас ће неко имати новац, неко неће имати ни новац, ни здравље, а потомака, могуће, неће ни бити.“

[restrictedarea]

ТУРИСТИЧКИ МАМЦИ Стручњаци из САНУ својевремено су упозорили да би евентуално отварање рудника никла у Мокрој Гори потпуно угасило живот у западној Србији која, на плану туризма, остварује најбоље резултате у држави. Златибор је годинама најпосећенија српска планина, на коју све чешће долазе и странци, са преко милион ноћења годишње. Мећавник са скијалиштем „Ивер“ на Тари, где се већ организују међународна и државна првенства у скијању, посети више од 100.000 гостију годишње, а толико туриста се и превезе  „Шарганском осмицом“, јединственом музејско-туристичком пругом уског колосека за чије вожње странци месецима чекају на ред. Мокра Гора је од прошле године повезана пругом уског колосека са Андрићевим Вишеградом, и тако је за посетиоце „откривен“ и бисер средњовековног српског градитељства, манастир Добрун (возови на релацији Мокра Гора – Добрун – Вишеград саобраћају сваког викенда). У плану је и отварање „златног туристичког прстена“ у оквиру којег ће поред Мокре Горе, Добруна и Вишеграда, туристима бити на располагању и кањон Дрине, Перућац, Тара и Бајина Башта.

Када је, 1978. године, укинута пруга уског колосека Ужице – Вишеград, наводно као нерентабилна, жене у Мокрој Гори и околним селима уз пругу убрадиле су црне мараме у знак жалости, јер им је воз био једина веза са светом. Та села су намах опустела, и живот је скоро замро. Мукотрпно, захваљујући пре свега невероватном ентузијазму појединаца, предвођених Мокрогорцем Радованом Глибетићем, пре деценију и по основан је Одбор за обнову „Шарганске осмице“, и почела је градња чувене пружне трасе уског колосека преко Шаргана, где она на овом планинском масиву прави „осмицу“ како би савладала огроман успон. И живот се вратио у Мокру Гору, забелели су се пластеници, избехарали воћњаци и напуниле се учионице сеоске школе. Почели су да пристижу и бројни страни туристи, а међу првима и најбројнијима пре 13 година били су Јапанци. Током снимања свог играног филма „Живот је чудо“ баш на „Шарганској осмици“, који за тему на неки начин има обнову порушене пруге између две државе, Емир Кустурица је одлучио да своје породично гнездо свије баш ту, на брду Мећавник у Мокрој Гори. А после 36 година, 22. септембра 2011, почео је редован саобраћај и на прузи Мокра Гора – Вишеград.

У саставу „Шарганске осмице“ су и лековити извори и воде јединствене PH вредности у кориту реке Камишине, баш уз саме потенцијалне рудокопе. Уз изворе је и црква и железнички музеј, а саграђена је и црква-капела посвећена сенима руских ратних заробљеника, њих око 200, које је 1916. године Аустроугарска присилила да голим рукама и оскудним алатом копају тунел кроз брдо Будим на Шаргану, који се после извесног времена обрушио и затрпао читаву смену.

Коначно, мамац за туристе постао је и дрвени град-хотел Мећавник, који је домаћин престижном Међународном филмском фестивалу „Кустендорф“, широко признатој Мокрогорској школи менаџмента, најпознатијим светским именима из реда филма, од Никите Михалкова надаље, пажљиво одабираним ликовним изложбама, концертима и бројним другим садржајима.

ГРУПА ЗА МОРАТОРИЈУМ Све је то, дакле, угрожено идејом о истраживању, а затим и експлоатацији руде никла. Зато је средином протекле седмице на Мећавнику одлучено да се формира група или одбор, свеједно, за мораторијум у истраживању, ископавању и експлоатацији руде никла у Мокрој Гори и широм Србије. На челу групе, извесно је, биће Емир Кустурица, док су остали чланови из Тополе, Аранђеловца, Врњачке бање, градова и општина којима прети исти сценарио, универзитетски професори и угледни појединци. Ипак, на добро посећеној конференцији за новинаре на којој је најављено оснивање групе, „лопта је донекле спуштена“, јер се, како се могло чути, верује да ова влада „сигурно неће поновити грешке својих претходника“ и да „не би требало све свалити на леђа нове власти“. У сваком случају, добро је што се чуло доста тога битног, у стилу Кустуричине оштре изјаве да је „утопија и апсолутно недозвољиво да неко купи Србију за милијарду, две или три“.

Божидар Александровић, власник винарије „Александровић“ из Тополе, није крио да страхује од оних који би ипак могли да раскрчме Србију: „Бушотине за експлоатацију никла требало би да се раде на 72 хектара најбољих шумадијских винограда, и зато је велико узнемирење међу становницима села између Тополе и Аранђеловца. Не могу да схватим да је могуће да се на том терену раде истраживања руде, и да неко помишља да у будућности ту буде било какав рудник. Пре седам-осам година винари Тополе покренули су иницијативу под слоганом ‘Шумадија, српска Тоскана’. Сваком је своје село најлепше, али мислим да то посебно важи за овај потез омеђен планинама Рудником, Букуљом и Венчацем, где се налази Аранђеловац и Буковичка бања. Топола и Опленац, где је сконцентрисана новија српска историја, четири владара сахрањена су у прелепој цркви на Опленцу у парку од 160 хектара, где се производи воће највишег квалитета и извози у Русију и западне земље. То је оно што је драгуљ Шумадије. То је драгуљ Србије. Опленац годишње посети 200 до 300 хиљада људи. Развија се и винарски туризам. Данас Тополу и Аранђеловац, Буковичку бању и Орашац, посећује 500 до 600 хиљада људи годишње и врло смо близу да у наредних неколико година та бројка пређе милион туриста. Вина са Опленца можете да пијете и у Москви, и у Санкт Петербургу, и у Чикагу и у Лондону. Јабуке, брескве и шљиве из овог краја можете наћи на свим европским тржницама. Према томе, то је будућност Србије. А овде се прича о некој цифри од 1,2 милијарде евра које би инвеститор уложио у руднике никла. Тврдим да за пет година на том простору роди воћа, винограда, млечних производа и поврћа у много већој вредности од те. То рађа сваке године, и то је оно што ми морамо да сачувамо. Поготово што је мало шта остало на површини Србије што у последњих 20 година није продато, па би сада да продају и оно што је под земљом како би докрајчили Србију. Морамо да је сачувамо, да сачувамо наше воћњаке и винограде, наше шуме, да сачувамо Мокру Гору, Врњачку бању и Трстеник. Власт мора ово да заустави, па да се ми бавимо производњом хране, а професор Кустурица да снима своје филмове.“

Милан Стаматовић, председник Општине Чајетина, упитао је коме је пало на памет да планира да најлепше и најнасељеније делове Србије – Тополу, Врњачку бању, Мокру Гору, Златибор, Тару и Златар – затрује прљавом технологијом, и скренуо пажњу на пустош коју су на Златибору протеклих деценија оставили рудници магнезита, због чега је Кустурица и закључио: „Вриједи ли Србија више од једне милијарде? Наравно да вриједи. Вриједи ли Србију упропастити за једну милијарду, двије, три или не знам колико? Наравно да не вриједи. Србија кошта много више. Како ико у Србији може да помисли да Топола, центар најљепшег што Србија може да понуди и онога са чим Србија може да преживи, како неко може да помисли да тамо копа руду? Нажалост, тамо су истраживања у току, али да разјаснимо: дозвола није издата од ове власти, она је издата из министарства Оливера Дулића. Зато ми све ово предузимамо ради неке будуће власти, а ево и задатка за потпредседника владе и министра војног господина Вучића, да испита случај државног секретара Златка Радосављевића који је дао концесију на Тополу и издао лиценцу ‘Србија никлу’, и да провјери да ли је он евентуално у ‘Србија никлу’. Пошто је престао да обавља државну функцију он је прешао у борд директора ‘Србија никла’. Има ли бољи узорак лаког и брзог стицања новца него када неко са места где су му надохват руке карте о истраживањима и право да издаје концесије, оде с њима код будућег истраживача.  Прича о том државном секретару може да буде и крај нашег дијалога са државом у овом случају, а уместо отварања рудника изложићу контрапредлог: да се од Куршумлије до Пожеге, видео сам тај терен из хеликоптера, засади милион хектара воћа. Питам се зашто је тај део Србије потпуно занемарен, и по којој логици би та наша најплоднија земља требало да буде претворена у руднике…“

ГЕОЛОГИЈА СРПСКОГ НИКЛА Проф. др Драган Миловановић са Рударско-геолошког факултета у Београду оцењује да лежишта руде из које се одваја никл у Мокрој Гори и суседном Вардишту у Републици Српској немају велику вредност у економском смислу, што, како је рекао, значи да би требало много реагенаса да би се вадио никл. Управо то је и оно најопасније, јер је  тај поступак врло штетан за околину. „Мислим да нико разуман не би то предузео, али с обзиром на то да се на овом подручју боре компаније из Русије, Америке и Европе, а ево сада долазе и из Јужне Америке, све је могуће. То су све међународне компаније и морамо да будемо пажљиви, да будемо опрезни како би смо заштитили и нас и овај простор“.

Према подацима „Геосонде-ИМС“, око 52 одсто геолошких резерви руде никла и кобалта у Србији налазе се на подручју Косова и Метохије, у лежиштима Чикатово и Главица у Дреничком реону. На подручју Мокре Горе у западној Србији има око милијарду тона руде. Од тога би могло бити експлоатисано око 300 милиона тона, што, заједно са резервама веома скупоцене платине, вреди око 7,5 милијарди долара. Досадашња геолошка истраживања показала су присуство руде из које се добија никл на подручју Липовца и Коларевића код Аранђеловца, на територији Општине Топола и на локалитету „Руђинце-Велуће“ на територији општина Врњачка бања и Трстеник, у околини Ражане, у Општини Косјерић и на подручју Општине Љиг. После оштрих мокрогорских противљења, која је пре седам година подржала и Српска академија наука и уметности, и повлачења одобрења од стране Министарства рударства и енергетике Србије о истраживању руде никла на том подручју, наступило је затишје и уследио прекид истраживања на истражном пољу Липовац на којем је дозволу до тада имала „Динара никл“.

Међутим, волшебно, половином априла прошле године на локалитету Липовац одобрено је истраживање „Србији никл“, очито наследнику „Динаре никл“, и оно може да траје до 26. априла 2014. године. Истовремено, „Србија никл“ је 11. новембра 2011. добила право истраживања на локалитету „Руђинци-Велуће“ на територијама општина Врњачка бања и Трстеник, и оно важи до краја ове године. Хоће ли се та истраживања наставити или зауставити после ових најновијих реакција јавности, видећемо, али је сасвим извесно да ће се овај јединствени фронт за одбрану Србије врло брзо проширити на читаву државу, али и на дијаспору.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *