Немезис је међу нама

Пише Мара Кнежевић Керн

О неизбежној масовној побуни на глобалном нивоу размишља све већи број западних аутора. Све више је оних који виде могућност да нагомилано незадовољство и глобални гнев усмерен против једне империје у коју више нико нема поверења, ускоро претвори пасивне посматраче у агресивне актере промена: „Дух освете је међу нама и само чека тренутак да објави своје присуство…“

Када је амерички песник Џил Скот Херон рекао да „предстојећа револуција неће бити приказана на ТВ-у“, био је у праву – сви покрети усмерени ка освајању слободе биће забележени на социјалним интернет мрежама, које прати преко 82 одсто светске популације. Ова чињеница доводи до панике манипулаторе јавним мњењем, навикле да уз помоћ медија производе догађаје. Пред нама се одвија „хиперреволуција“, у којој учествујемо сви, сразмерно својим могућностима, доприносећи социјалној трансформацији.

„ЗЕЛЕНО ЈЕ НОВО ЦРВЕНО“

[restrictedarea]

Свесна ове „забрињавајуће“ чињенице Хилари Клинтон се успаничено обратила Конгресу, тражећи издвајање додатних средстава у сврху политичког маркетинга, уз признање да Америка „први пут у историји губи информациони рат на глобалном нивоу“.
Догађаје на Волстриту, изазване колективним пражњењем фрустрација једне изневерене генерације, и појединачне акте саможртвовања праћене хапшењем и тортуром, први пут у новијој историји покреће свест о еколошкој угрожености, а идеологија уступа место екологији – уједињујући левицу и десницу.
Страх од промена које би могли да доведу екоактивисти, угрозивши интересе најутицајнијих корпорација, захватио је и европске медије, па ниједан француски мејнстрим часопис није дао адекватан простор догађају на аеродрому „Роаси Шарл де Гол“, кад је француски еколог Пјер Емануел Нуро, 5. септембра 2012. голорук стао пред авион, раширио руке и мирно стајао све док га полиција није одвукла са писте. Ово је већ пети пут, у року од два месеца, како Нуро протестује против авиокомпанија, чије летелице издувним гасовима загађују ваздух, да би тим поводом покренуо и табу тему: питање појаве хемијских трагова на небу, непознатог састава и порекла, које над Француском полажу летелице чије активности у потпуности измичу пажњи медија. Пјер Емануел се као оснивач Партије отпора – Parti de La Résistance, бори против хипокризије једног друштва, слепог и пасивног када се ради о екологији и климатским променама, али веома „будног“ када се ради о перформансу разуларених Московљанки и „угроженим“ правима сексуалних мањина.
Свесна опасности од пацифистичких акција група и појединаца, америчка држава је синхронизовала законске акте са потребама „угрожених“ корпорација, да би обесхрабрила овакве активности и легализовала терор над грађанима. Аутор књиге  „Зелено је ново црвено“ Вил Потер говори о методама за стављање ван закона екоактивиста и најновијем закону Аг-Гаг, којим се они сврставају у ред пиромана и терориста.
Међу „обележенима“ су се нашли и аутори документарног филма о тортури над животињама у мегафарми „Hallmark Meat Packing Co.“, који приказује сцене бруталног сакаћења животиња, трпања обогаљене стоке виљушкарем у транспортно средство и садистичког иживљавања пред клање… Корпорација се изборила за доношење Аг-Гаг закона, како би се криминализовале делатности екоактивиста и онемогућило објављивање видео снимака на Интернету, у име светиње приватног поседа.
На листи терориста нашао се и Тим де Кристофер, пошто је омео лицитацију за доделу земље нафтним компанијама, лицитирајући и понудивши најповољнију цену иако није имао ни новац, ни намеру да започне са експлоатацијом нафте. Тим је овим чином само желео да скрене пажњу јавности на опасност од еколошке катастрофе, а на суду је изјавио да се ова битка може добити само с људима спремним на велике жртве и мирно отишао на одслужење казне.
Аг-Гаг је довео и до таласа хапшења „анархиста“, у чије станове упадају агенти ФБИ у потрази за „антидржавном“ (антикорпорацијском) и анархистичком литературом, а на мети су и новинари који извештавају о догађајима везаним за еколошке, политички некоректне теме. Вил Потер каже да је због својих чланака и књига и сам постао „сумњиво лице“ на мети Јединице за борбу против тероризма, и власник обимног полицијског досијеа.
Свестан да права историја цивилних побуна и грађанске непослушности у САД-у још није написана, професор историје на Универзитету „Дјук“ Лоренс Гудвин (Lawrence Goodwyn) прионуо је на посао и написао књигу „Кратка историја аграрног револта у Америци“ („The Populist Moment: A Short History of the Agrarian Revolt in America“), дајући основна упутства за формирање „културе покрета“. „Иако ова упутства изгледају једноставна, демократски покрети су ретки у историји зато што је за њихов успех неопходан јасан заједнички проблем, који би катализовао учеснике и инспирисао их да оставе своје различитости по страни.“ У књизи „Популист момент“, Гудвин анализира узроке и последице револта фармера против „crop lien“ система – везаног за узимање усева у залог, праћеног јачањем Удружења пољопривредника, и раним успесима кооперативног покрета, ангажованих на ослобађању фармере од дужничког ропства. Једна од радикалних идеја под називом саб-трежери састојала се у покушају да се формира нека врста пољопривредне банке којом би управљали произвођачи хране. Они су улагали своју имовину, колективно откупљивали усеве и колективно их продавали, а добит равноправно делили. У постојећем односу снага ово није могло да опстане, а данас би ова иницијатива могла бити окарактерисана као акт тероризма против државе.
Прилог ненаписаној историји протеста дао је новинар Дин Хендерсон, пошто је са групом Сведоци за мир 1986. отишао у Никарагву да извести свет о природи Реганове подршке терористима и диктатору Сомози. Вођен јапанском пословицом: „Боље је видети једанпут, него слушати о томе сто пута“, Хендерсон је пошао трагом злочина ЦИА плаћеника и међу побуњеним сељацима у Кооперативи Мирафлорес открио истину о сандинистичком покрету.

„САМО УКЛЕТИ МЕ ВИДЕ“
Сведоци за мир су затекли Кооперативу под опсадом, људи су наоружани одлазили на њиве, а село је било опасано шанчевима како би се одбранили од упада плаћеника. Сељаци су му посведочили да је вођа кажњеничке експедиције био висок белац плаве косе, што говори о умешаности САД-а у масакр над локалним становништвом, а плаћеници су после упада у село одвели сеоског вођу у стовариште, подметнули динамит и уништили сво семе кромпира намењено кооперативама широм Никарагве. Вашингтон је на овај начин желео да сломи отпор узгајивача кромпира, одлучних да се одупру Сомозином отимању обрадиве земље и изгладњивању стотине хиљада сиромашних. Пре него што је 1979. свргнут са власти, Сомоза је поседовао 60 одсто  обрадиве земље.
Хендерсон је по повратку изјавио да безрезервно подржава оружану борбу народа Никарагве, оградивши се од „пасивно агресивних пацифиста“, чија деца нису изложена даноноћној смртној опасности и глади. „Седео сам ноћима са њима, и слушао како са дивљењем изговарају имена Че Геваре, Кваме Нкрумаха, Патриса Лумумбе… и открио међу већином неписмених сељака интелектуалне гиганте у поређењу са такозваним прогресивним Американцима. Ови људи су жртве глобалних богаташа, који у сиротињи виде опасност за одржавање интернационалне империје и својих Чикита ‘банана-република’“.
У својим текстовима Хандерсон указује на повезаност судбине никарагванских сељака са осиромашењем пољопривредника у Јужној Дакоти. „Беда је и пред нашим вратима. У Дакоти се свакодневно повећава број пољопривредних хипотека и лицитација на којима се распродају имања у корист осигуравајућих компанија, банака, ланаца брзе исхране, корпорација које живе од индустријског узгоја стоке и тајкуна чије богатство потиче од складиштења токсичног отпада испод Огалала Сијукс индијанског резервата. Велики бизнис је дошао у Јужну Дакоту из истог разлога као и у Никарагву: јефтина радна снага, ослобађање од пореза и никакве рестрикције везане за заштиту природе. Језеро Манагва је стовариште хемијског отпада захваљујући ‘Dow Chemical’ и ‘Монсанту’, који су свој отпад бацали директно у језеро све док их Сандинисти 1979. нису избацили. Многа језера у Јужној Дакоти су такође загађена, а Клеј Каунти има највећи проценат дечје леукемије у САД-у… Никарагва је богата земља, а глад су изазвали Гринго генерали, уз помоћ контраша чије су активности довеле до уништења фарми и еколошког колапса.“ Значајну улогу у сандинистичком покрету одиграо је песник Ернесто Кардинал, чија је песма „Птице“ инспирисала покрет отпора да у циљеве борбе укључи и еколошки аспекат. После две декаде притисака од стране ЦИА, на изборима је коначно победио сандинистички вођа Данијел Ортега (2007), што доказује да је све могуће кад се народ организовано подигне против зла.
О неизбежној масовној побуни на глобалном нивоу размишља све већи број западних аутора. Један од њих је Чалмерс Џонсон, аутор књиге: „Немезис – богиња освете“. Он наговештава могућност да нагомилано незадовољство и глобални гнев усмерен против једне империје у коју више нико нема поверења, ускоро претвори пасивне посматраче у агресивне актере промена: „Дух освете је међу нама и само чека тренутак да објави своје присуство… Ако упоредимо Немезис са Вагнеровом Брунхилдом, која око себе окупља хероје, а не лицемере и будале, открићемо да се обе објављују на исти начин: ‘Само уклети ме виде’.“

[/restrictedarea]