Миро Главуртић: Тајни уговор са Београдом (део први)

Разговарао Дејан Ђорић

Како то српска престоница „и даље функционира тако да је у њој лакше успјети него пропасти, док се у Загребу не мораш мислити о пропасти“, објашњава наш саговорник, коме уз име стоје одређења: велики цртач, романописац, ренесансни човек широких знања и интересовања, као и напомена да је, уз Леонида Шејку и Синишу Вуковића, најважнији теоретичар култне уметничке групе Медиала

Миро Главуртић је рођен у Котору 1932. године у православно-католичкој породици. Дошао је у Београд 1953. године и одмах ушао у посвећени круг уметника и интелектуалаца. Дипломирао је хортикултуру и радио на Шумарском факултету. Један је од четири излагача на првој, легендарној изложби 1958. године у Београду, када је настала Медиала. Име које програмски отвара њене трезоре дао је Главуртић. Уз Леонида Шејку и Синишу Вуковића најважнији теоретичар групе, постао је значајан цртач, песник, романописац, ренесансни човек широких знања и интересовања. Брзо је овладао француским језиком и формирао библиотеку чудесних књига. Био је познати трговац уметничким делима и главни снабдевач српских књижара католичким издањима. Прославио се као антимодерниста, противник масонерије и антикомуниста, због чега као главна жртва „црног таласа“ годинама није могао да објављује. Познавалац је езотерије светског формата, али за разлику од других окултно изучава да би што боље сведочио о божанском. Његово изјашњавање је потпуно хришћанско. Увиђајући у историји, науци и духовности оно чега други нису свесни, за разлику од других имагинативаца не машта, већ се бави опасним интуицијама, откривајући теорију завере на свим нивоима. Основао је више часописа („Медиала“, „Овдје“, „Запис“, „Ново дело“, „Стилос“), покренуо је антологију издања о мистичким феноменима („Велики знак“) и библиотеку „Духовност“ о великим мистицима наше епохе. Објавио је роман „Псине“, студије „Сатана“ и „Пакао“, збирке приповедака „Глад“ и поезије „Звекир“ и драму „Гозба“. Године 2002. објавио је „Квадратуру круга“ са 34 геометријске конструкције. Математичком се проблематиком бавио последњих петнаест година, предложивши досад најбоље решење квадратуре круга које је, представљено на конгресу математичара у Новом Саду, изазвало опште признање. На „Ломоносову“ постоји интересовање за његову теорију. Познато је да математички кадар само на том Универзитету од Стаљинових времена до данас вреди колико цео амерички.
Главуртић, кога многи иначе представљају и као „једног од последњих генијалних људи рођених у двадесетом веку“, велики је истраживач синхроницитета и мистичких односа. Са њим су повезане разне контроверзе, неспоразуми и оспоравања, почев од тога да га нема у два издања „Ко је ко у Србији“, па до прогона који је као католик доживео у Београду током последњег балканског рата, не прошавши ништа боље ни у Хрватској. Отац двоје деце, Руђера и Кристине, ужива неподељено породично поштовање и уважавање ужег круга медијалних пријатеља. Интервју који објављујемо (разговор вођен током и после његовог недавног боравка у Београду) вероватно је најзначајнији међу његовим малобројним изјавама за медије. Миро Главуртић само за читаоце „Печата“ скида вео са неких тајни, откривајући друге. Требало би га читати на његов начин – између редова.

[restrictedarea]

Миро, хвала вам што сте пристали да говорите за најчитанији српски недељник.  Старе ране очигледно су залечене, ево вас после петнаест година у Београду.  Кажете да  у Загребу ни са ким не контактирате и да су ни мање, ни више баш вас прогласили агентом Удбе. Одговорили сте им да Хрватском и данас владају комунисти. Одржана је промоција ваше нове књиге поезије „Ромски цар“, дали сте дужи интервју за „Политику“ и веома је успела изложба ваших цртежа, слика и објеката у јуну, у београдској Галерији „Hexalab“, са промоцијом концепта решења квадратуре круга, чиме се бавите последње две деценије. Београд још увек чува дух који је довео до појаве Мира Главуртића. Да ли је за вас као за Шејку, Драгоша Калајића и Драгана Мојовића Београд и сада центар света, „Бог град“, како каже Коста Бунушевац?
Не знам, да ли сам направио неки тајни уговор са Београдом или са Дунавом, или са кошавом, али функционира та веза, та интеракција, до дана-данашњег, па ме и одржала на ногама и у „Hexalabu“, али нека тајна воља је била против нас свих, како је рекао Зорге у часу стријељања, па сам и то осјетио, и сада, и већ сам мислио да нећу преживјети; стара болест се вратила и пао сам у кревет. Нисам могао говорити. Нисам био концентриран. Опет сам био раздражљив. У неким сусретима са новинарима више је говорила моја болест, и паника, него ја. Ако умрем у Београду, то је ОК. Боље него да умрем у Венецији. Али, легенда ће рећи: Убиле су га тајне силе! А нисам хтио ту славу. Колико год био усред фантастичног реализма или у једном бизарном свијету Медиале, хтио сам починути у миру. Смирити се. Измаћи хајкама. Овако сам дефинирао легенду, која ми се пришила на измучени живот: Свака чињеница потопљена у море лажи, губи од своје тежине онолико колико је тешка њоме истиснута – легенда.
Другим ријечима, да сам живио уредан грађански живот, који би ми прибавио и неке награде и признања, не би било легенде, која у Београду тако лако узрасте у украсну биљку, али некада и у карнивору. А тајни биографи, хакери, даме чапкуни, убацују вам у Биографију, у „Ромском цару“, да „сваке године у септембру боравим у Казабланци“. А ја је никада нисам видио. У неким примјерцима књиге исправљао сам, руком,  ту „легендарну чињеницу“, али сам одустао.
Можда сам написао читав циклус пјесмама посвећен Београду, и још више посвећен тајном завичају или хајкама. Отуда и стих: „Срамнога ли сраза биографи моји / мој се животопис мог живота боји“.
Београд и даље функционира тако да је у њему лакше успјети, него пропасти. У Загребу се не мораш мислити о пропасти. У Београду могу направити и прве кораке у промовирању концепта – света геометрија, и доказати тачност својих конструкција. Ако се све не оконча у Москви, онда ће се брзо објавити у Београду. Радије бих о тим проблемима говорио касније, егзактно.
У Загребу сам често чуо овакав комплимент: „Знате, он је у Београду био легенда; био је академик; заједно с Чосићем писао је Меморандум“. Па се то, онда, понавља, из овог или оног разлога. Баш као што се понавља, у Београду, да сам Србин, па сам издао српство. А то је било лако провјерити и Калајићу. Тада су се бар бројила крвна зрнца, умјесто зрнаца пијеска. А бројит ће се више, како се Армагедон буде приближавао.

Мали киборг, 1956.

Овде вам је наклоњена и позиција и опозиција, мада се те улоге често мењају. У Галерију „Hexalab“ дошла је београдска елита да вас чује и поздрави, изложбу је отворио академик Љуба Поповић. Да ли сте задовољни или се ка вама још пружају дуге сенке таме? Да ли је Главуртић највећи мученик новије европске културе, несхваћен и прогањан, уклети песник? Напустили сте Београд под притиском и претњама. Иза тога су стајали припадници младе српске деснице, за коју сте у „Монитору“ писали да су „зла деца добрих родитеља“. На отварању изложбе сте рекли да се ваши ученици окрећу против учитеља да би га уништили. Поједине од њих је изузетно ценио ваш пријатељ Александар Лончар. У тим круговима се поставило питање зашто нисте остали у Београду и постали узор католичке, западне духовности, пример верске толеранције, чистоте и непоколебљивости. Да ли вам се чини да сте пропустили ту сјајну прилику?
Истину за вољу, Александар Лончар, мој пријатељ, изузетно је презирао неке од њих. Можда управо исте те за које кажете да је – цијенио. То су те непрецизности, које кад се поставе на разину неке константе, витештва, части, интелектуалне слободе, достојанства, а опет се ради о потапању чињеница у „море лажи“, да би се истиснула било каква легенда, онда се једва може објаснити како су ме то медијалисти најлакше издали, подразумијевајући ту и витеза соларног реда, који је био систематичан у мом оцрњивању.
Захваљујући таквима, Београд не би никада био град толеранције. Био би град мржње. Као и Загреб. У мојим загребачким визурама настојао сам, ту недавно, објаснити хрватско псеудовитештво, темпларе пожешке дивизије, који оргијају по каптолским црквама; витези Светог Лазара Јерусалемског запосјели су светиште Госпе реметске; хрватски змајеви столују у кули изнад славне Госпе каменитих врата. То је инверзија иконографије Дјевице која сатире главу змије.
Псеудотемпларски мит, који израста као тумор, траје колико и посљедња банкарска ујдурма против Цркве и царства. Нитко није прихватио моје тумачење неотемпларства, у „Сатани“, прије свега. Тумачити настанак слободног зидарства темпларством, као данас овдје, не бих никоме препоручио, јер је смијешно, барем онолико као и ново витештво. А ипак та витешка карикатура траје широм свијета. Па када један норвешки масон и темплар, добро наоружан, крене у рат, да се обрачуна са иновјерцима и уљезима, он то ради са много система. И са добром политичком подлогом. Луд је колико је лудо ово витештво. Или ово вријеме и његове утопије. Иза њега стоји модерна политичка платформа. Али, људи имају кратко памћење. Шредер је први најавио крај мултикултуралности и мултиетничности. Био сам у Холандији. Једне ноћи изгорјело је  13 џамија. Њемачка канцеларка касније напала је странце. Чинило ми се да ју је запосјео дух Хитлера. Али, госпођа Зага (Голубовић – прим. Д. Ђ.) ће рећи да је тај дух запосјео Томислава Николића. Што јој Миломир (Марић – прим. Д. Ђ.) сигурно неће дати за право. А ни ја. Меркелица је дала свој прилог нетолеранцији. И Армагедону, који нам се припрема. Енглески премијер је наставио истим тоном и аргументацијом. И државници Аустралије. Само што није подигао крсташки барјак. А сензибилирани мекопутни норвешки витез „тужна лика“, сликан у витешким одорама, као и темплари данас и овдје, али и са масонским инсигнијама, оде у бој, за народ свој, вјерујући да ће за њим одмах полетјети сви хришћански витезови. И они са Опатовине, из пожешке дивизије, и ови који припадају Шкотском ритуалу, и они око Клинтона и Клинтонице, а само је Косовски добротвор припадао темпларским младим осветницима, Молајевом братству, које је бројило три милиона младих Американаца. Мало је преуранио. Тужитељ, међутим, инсистира да је Норвешки витез луд; иза њега није никаква организирана сила. „Темплара нема!“ узвикује судија. Само неки Срби; Легија.
Они који су написали најбоље студије о витештву, знају да оно можда траје у неким смјелим формама окупљања и дјеловања; међу скаутима. Можда су то ватрогасци који гину у њујоршким „близанцима“. Или на Корнатима, гдје је нетко посијао смртоносно оружје. Ако хоћете бити витези, идите у ватрогасце. Као Благоје. Али, тешко је замислити Калајића као ватрогасца, нажалост.
Имали смо многе конфликте. Посљедњи пут у Ваљеву, на вечери која је била посвећена мени поводом моје изложбе. Дошао је овјенчан славом. Тога дана је написао панегирик новом вођи. Био је узбуђен. Подсјећао га је на Мусолинија. Био сам необуздан. Знао сам камо то води. Али, тко те пита. Послије провале бијеса, са својом обитељи отиђосмо из хотела, главом  без обзира. Нисмо стигли до Београда; сан нас ухвати негдје на путу. То је увертира нашег прогонства.
Још нисмо ушли у Армагедон. Али, ради се на томе. Сви раде, осим мене. Па ипак, никада ме Меркелица не би могла водити у рат против Турака, Арапа и Цигана. И особито не против Срба и хришћана. А ни Санадер и његови малтешки витезови не би ме никада могли  повести у рат против Словенаца или против ислама.

Постоје познаваоци езотерије који вашу књигу „Сатана“ не могу да узму у руке, толико их одбија. Непријатељи су хтели да је обезвреде тврдећи да је научно непроверљива, без навођења извора. Нису разумели да Миро Главуртић није још један у низу академских досадњаковића, већ прави мистик, учитељ, познавалац окултизма светског формата. Само будале могу од вас да траже фусноте у стилу оних који зависе од факултетског реизбора. „Сатана“ је скандалозна књига, саблазнила је цео интелектуални свет Југославије. Дежурни партијаши је уопште нису разумели, што вас је делимично спасло прогона. Није могла да се отпише као дисидентска, јер је аутор католик и текст није директно подривао социјалистичку стварност. Да ли је било реакција на њу и како сада гледате на своју капиталну књигу? После „Сатане“ објавили сте „Пакао“ и књигу о тароту. Мало је познато да сте уз Живорада Михајловића Славинског и Милета Дупора пионир обнове српске окултне сцене, њен првоборац и родоначелник. Да ли вам прија та улога?
Те књиге су ми прибавиле нове непријатеље. Нисам написао књигу о тароту. Убацивао сам политичке поруке у мојим ликовним тумачењима; у једној мојој  карти пада масонски храм. Надам се да нисам на истој страни са Славинским и Дупором. Та улога ми се не би свидјела. Говорити о езотерији и магији није исто, као припадати тим учењима и заступати их. И у једним озбиљним дневним новинама јавила се груба грешка, без зле намјере, да сам – сатаниста. Зато што сам писао о појавама новог сатанизма. Осим незлонамјерних грешака има и оних које долазе из велике семантичке смутње.
Књиге „Сатана“ и „Пакао“ биле су мој одговор једном времену које је негирало темељне постулате духовне борбе. Теолози су негирали истине вјере. Хришћани су били изгубљени у свијету. Духовног рата није било, као ни гријеха. Ријеч и књига могу измијенити поредак ствари.
Вас, међутим, непријатељи не могу да отпишу и занемаре као сатанисту високог стила, јер сте ви пре свега ултракатолик, као и Салвадор Дали о коме сте писали. Како је живети између „белих и црних дана“, меда и але, како сте крстили групу Медиала, у „магији екстрема“, вашем сјајном одређењу естетског полазишта групе и покрета?
Мислим да су ме онда боље разумјели него данас. Можда је Дали дао велики прилог обнови духовности у сакралном сликарству; био је пропагандиста контрареволуције и контрареформе. Знам што је говорио. И знао сам тумачити његове слике.
Тек касније ће ми натоварити сваког врага, па и сатанизам. Један политички католицизам, на свечаном скупу њихове кохорте, у Сплиту прогласио ме удбашем у служби српске агресије. А и то су били људи који су ме познавали. Славни пјесник, када ме видио, на Тргу бана Јелачића узвикнуо је: „Гдје си Србине!“ До данас се у Загребу говори да сам вадио пиштољ у редакцији једног часописа. Срећом да га нисам узео у руке од регрутских дана. Тада су се, у Загребу, особито радовали Србима, али и мени. Дакле, мед и ала. Колико год се трудио бити католиком, то ми ништа није значило у Хрватској. Пјесникиња Kлариса само је констатирала: „Дошли сте међу своје, али вас нису прихватили!“ А Рикардо, кога су већ прогласили Џемс Бондом Opus Deia, рекао ми је: „Тамо ћеш имати само друкчије непријатеље“.

Драгош Калајић, који вас је најбоље познавао и највише ценио, тврдио је да сте ви као уметник најбољи када се бавите тамном страном, а када пређете на анђеоско резултат је траљав. Да ли је могуће бавити се ирационалним са беле, светле стране? Из квадрата на вашим новим цртежима блиста светлост, међутим, Љуба говори о црном квадрату.
Калајић ме боље познавао него што је то признавао; па и када је писао о мени, то је више била његова контраверза, него моја. Изрекао је и највеће похвале о мени. А тај „телефонски разговор“, који спомиње у својем избору „београдских легенди“, писаном за „Профил“, „када сам ја цврчао“, био је више од обичних пријетњи. Што год ви мислили о тим телефонима, отада сам посве друкчији. То је био црни дан и црни квадрат. Најтеже моје искуство. Мирко Ђорђевић је коментирао тај текст када ми га је донио: „Зашто вас тај човјек мрзи?“ Мислим да је више мрзио Исуса Криста. Изрекао је најстрашније бласфемије. Хтио је надмашити Јулијана Отпадника, који је примио Луциферову свјетлост, Луцифера, коју је врач Максимин Ефешки први пут назвао „Великим Оријентом“. Јулијан је подигао реплику Храма. Што желе и данашњи храмовници и зидари.
Не могу ни о коме судити. Борио се ријечју и дјелом против банкарске олигархије, а стао у службу банкарског Голема. Сви су се брзо израубовали. Када га је друг, витез и темплар, из Александрова Колегија, сусрео негдје на дну Вишеградске, при Савској, он је ваљда излазио из Жељезничке болнице; био је изобличен, није могао стајати на ногама. Рекао је: „Убијају ме, на ВМА!“
Нисам га мрзио. Пожелио сам га видјети прије смрти. Бог ми је свједок. А и Исидора Бјелица. Одговорио ми је: „Нека дође, али нека тражи од мене опроштење!“ Нисам  знао да ли би му то могло помоћи. Што се мене тиче, могао је рачунати на опроштење.
Много ме питате! Не могу вам мање одговорити. О црном и бијелом квадрату могао бих вам много говорити. Ако Бог да, говорит ћу о њима ђацима из Математичке гимназије, који су дошли да посјете моју изложбу. И њихов професор ме позвао. Али сам оболио.
Матила Гика, у „Филозофији и мистици броја“, говори о „математичком чудовишту“, бијелом квадрату, кроз коју пролази Пеанова крива; „у граничном случају Пеанова крива изгледа једноставно, као црни квадрат“. И неки моји бијели квадрати почињали су с бијелим квадратима, а завршавали с црним. Чудовиште алкемије је нигредо, фаза у прављењу злата. У мистичном расту, то је црна ноћ душе. Дали је говорио да је цртао док лист није постао црн. А онда је почео брисати цртеж. И то је једна „магија екстрема“. Црни и бијели квадрати Маљевића су мистични феномен, с тим што је он мислио летјети хармонијом геометрије, у особитим летјелицама. У мом случају, Руђер је био геније хармоније. Па смо и могли одлепршати из краљевства надреалистичког Минотаура, „у служби Револуције“.

Пре две деценије сте ми поверили да када сте интензивно сконцентрисани на неку тему, добијате пакете књига из иностранства од непознатих пошиљалаца о проблематици која вас занима. Да ли ће се икада разумети чудесност која вас окружује, коју живите, црпећи снагу из несазнатљивог?
Сигуран сам да је било нешто друкчије и то са књигама. Али сам их добивао. Рекао бих да су то биле те случајности, о којима је говорио Шејка, и о чему смо инсистирали у УРК-и (Уред за регистрацију и класификацију, дневник Медиале – прим. Д. Ђ.). Шејка је у једној руској СФ причи наишао на јунака усред неке чудне поплаве случајности. У собу му је улијетала кугласта муња, кад је год хтио имати свјетлост у соби, док ради. У коначници, нашој или у коначници времена, кад се сударимо са „зидом времена“, бит ће заиста обиље тих случајности. За сада могу казати да се геометријске тајне, свете геометрије, могу одједном ријешити. Тако је и било. У Чекичевом потоку, када сам рјешавао дупликацију коцке, у љубазном дому Марине Дитрих, ја и Руђер смо схватили да сам се мало разметао са својим временом: дупликација, квадратура и кубатура лопте, један је једини проблем. И проблематичне античке Сфинге, које постављају математичке проблеме, то су од самог почетка знале. Вријеме или Есхатон се убрзавају. Шејка је хтио знати како ће се то збити на концу времена, па сам тумачио књигу.
Када је Давид (Филип Давид – прим. Д. Ђ.) покренуо едицију, у којој су изашли Чарлс Форт и Лавкрафт, написао сам поговор Фортове књиге. „Фортеана“ је била свуда око нас. По њему су дали име једном новом свијету, у којем смо живјели, а нисмо га знали. Чудесно царство немогућих могућности. Оне расту са Есхатоном. Множе се. Онда анђео Апокалипсе, који једе књигу или онај којем мач излази из уста, узвикује: „Нема више времена!“ Који је то тренутак? Овај, данас. Библија се не чита. Или се чита да би се изобличила. Традиција је: чувати текст. Почнимо од текста. Зашто једе књигу; тко се то мачује с мачем који држи у  устима? На сусретима Уерке, говорио сам: Има их који читају књиге. Јер је Крлежа рекао „Нитко не чита текста“. Ја сам, као противрјечио: Чита Мартин Гарднер и Жак Бержије. „И ти читаш!“ узвикивао је чапкун Маркус. О каквом то времену говори Апокалипса? Сва својства тог времена желио сам изучавати у алтернативним школама. Ево ти, Марићу (Миломир Марић – прим. Д. Ђ.), јединица, па ћеш ми доћи у септембру. А у септембру сам, заиста мислио, не ићи у Казабланку, него доћи у „Hexalab“.

У наредном броју о порукама писаца антиутопија „који су рекли све“, паклу политичког терора,  руским мистицима, новом светском таласу фантастике…

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Cestitke na intervju Glavurticu, Djoricu i Pecatu. Jedva cekam drugi deo. Miro briljantan kao i uvek, mnogo je pseudoviteza sa pseudoideologijama zagospodarilo nasim zivotima, od svega toga postajemo robovi i sluge a da nismo ni svesni, krajnje je vreme da stavimo prst na celo i zapitamo se kako izbeci Armagedon i da ne zalutamo na pogresnu stranu. Miro jos jednom svaka cast.

  2. Avatar

    Koristimo i ovu priliku da se zahvalimo gdinu Miri Glavurticu na ukazanoj casti da promovisemo njegov koncept “Kvadratura kruga” u nasoj galeriji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *