Почетна / Колумне / Биће скоро пропаст света

Биће скоро пропаст света

Пише: Милован Данојлић

Ово,  весело-мрачно предсказање, дао нам је, седамдесетих година прошлог века, Александар Петровић. Свет се, прилично изнакажен, ипак одржао, док је познати редитељ, очајан због друштвених прилика и погођен породичним губитком, вратио сва три државна признања (Седмојулску, Октобарску и Награду АВНОЈ-а), да потом,  не напунивши шездесет пету годину, умре. Црно пророчанство његовог циганског оркестра, које нисмо узимали преозбиљно, данас у хору понављају политичке вође, праћене гласовима економиста,  војних стручњака и астролога. Астролози су предвидели  и датум катастрофе: 21.12.2012. Толика концентрација  две основне бројке  довољна је опомена за празноверне и сугестибилне.

*

          Векови, понекад, самим својим током, упадају у опасне бројчане замке. Можемо замислити како су се осећали  сујеверни људи уочи 6. јуна 666. И Апокалипса Светог Јована Богослова  пуна је тајанствених бројки. Тринаеста глава завршава  се мистичним версетима:

17. Да нико не може ни купити ни продати, осим ако има жиг, или име   

                          звијери, или број имена њезина;

 

18. Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звијери: јер

                          је број човјеков и број њезин  шест стотина и шездесет и шест.

 

Мој пријатељ Михаило „Ера“, водоинсталатер, донедавно је имао мобилни телефон  са три шестице заредом. Неко  му га је украо и он је, чини ми се, лопову био захвалан.

[restrictedarea]

*

          Код Мишела Нострадамуса (1503-1566), састављача зборника пророчанстава „Столећа“, има много двосмислености, од лексике до синтаксе. За период од 1999. до 2026. он је дао  овакву прогнозу:

L’antechrist trois  bien tost annichilez,

Vingt et sept ans sang durera la guerre;

                   Les heretiques morts, captifs exilez,

                   Sang corps humain  eau rougie grelez terre,

 

што се даде овако препевати:

Антихриста Трећег долази раздобље,

                   Два’ест седам лета рат ће да се води:

                   Покољ јеретика  и прогнано робље,

                   Глиб, грȁд, леш до леша у крвавој води.

 

На нама је да утврдимо ко је Антихрист, ко су јеретици, ко прогнано робље. Иначе, досадашњи развој догађаја представљен је прилично верно. Даљи ток повести зависиће од тога да ли ће Усрећитељица Човечанства, предвођена добитником Нобелове награде за мир, ударити на Иран. Ако се дрзне на то, сви ће  се заливи, од Персијског  до Суецког, и Гибралтара, испунити крвљу.

*

          По природи сам оптимиста, боље рећи, не волим да замишљам  кобне исходе, а знам: оно што је најгоре  има најбоље изгледе да се оствари. Ниједно ми се лепо очекивање, у  последња четврт века, није испунило. Кад ме  је, средином  седамдесетих, Ежен Јонеско упитао шта ће бити са Југославијом после Титове смрти, одговорио сам, пун самопоуздања: „Ништа неће бити! Знате, Југословени су се  у Другом светском рату  толико исклали да су, за стотину година унапред, потрошили енергију зла.“

Било је пријатно пролећно предвечерје, седели смо у салону пишчевог стана  на Монпарнасу. Јонеско је климао главом, свидело му се  моје тумачење, али се  видело да га не прихвата. Познавао је Балкан боље од мене.

Умро је 1994, кад и  Александар Петровић, у јеку крвавог расплета наше драме.

*

          Сад, кад се сетим  оног поподнева, хвата ме стид, не толико  због погрешне политичке  процене, колико због  једне несмотрености  која је покварила расположење мог и иначе меланхоличног  домаћина. Његова супруга,  мила и ситна жена, понуди нас пићем, како је ред. „Јесте ли за нешто жестоко или освежавајуће?“ Био сам  у једној од  повремених апстинентских фаза; оне код мене не трају дуже од три-четири  седмице, али се зато одликују идејном непопустљивошћу. „Не пијем алкохол“, избацих, као из топа. (Тек сам био започео с уздржавањем, па сам се строго држао завета). Рекавши то, приметих сенку растужености на лицу великог комедиографа. Надао се, очигледно, да ће с гостом попити чашу вискија, што му је брижна и одана супруга,  кад год је  могла, ускраћивала. Колико се он  сневеселио, толико се она обрадовала, па нас, брже-боље, послужи  одличним соком од шумских бобица.

Лошу процену будућности југословенске државе одавно сам себи опростио, а због непромишљеног  учешћа у сузбијању пишчевог алкохолизма и данас се кајем.

*

          Мудри људи су страховали од најгорег, а ја сам судио идући за жељама које се  не обазиру на стварност. У јесен  1991. обрех се у Сарајеву. Сања, рођена Сарајка, уверавала ме је да ће Босна убрзо експлодирати. То ми је изгледало невероватно. На растанку, обећах јој да ћу се, кроз који месец, доселити у главни  град БиХ. Била је у другом стању, смерао сам да заједно подижемо дете. Срећом, била је видовитија од мене; њен је опрез изоштравао нови живот који је носила у себи. Уграбила је један од последњих авиона за Београд, да у Паризу   отпочнемо заједнички живот.

*

          До последњег часа сам одбацивао помисао да ће доћи до бомбардовања  Србије. То не може бити, викао сам, као да ћу дреком надјачати очигледне припреме за агресију. Напад на земљу  која ничим не угрожава најјачу силу планете личио ми је на смак света. Па, оно и јесте био крај једног света, прекид  тока ствари заснованог на  поштовању међународног  права. Укинута је важност  многих уговора, свечаних повеља и конвенција. Отворена је нова ера, обележена уништавањем Ирака, Афганистана, Либије и, сада, Сирије. Наступила је владавина једне једине светске силе, и трајаће све док гробар светског поретка сам себе не свали у понор.

*

          Нисам се, очито, прославио својим предвиђањима. Зло света је надјачало моју моћ антиципације, довело у  сумњу моју интелигенцију, моју способност разумевања и прихватања стварности. Нек му буде… Упркос свему, нисам одустао од убеђења да је живот неуништив, и да о његовом крају не одлучује човек. Да је зависило од неких људи, животу би се одавно затро сваки траг на земљи. Било је покушаја да се приреди смак света, и још ће их бити, без коначног и непоправљивог резултата. Пропадање живота је вечити процес, али је вечно и обнављање његове свете клице.

Куга, колера, глад и ратна стања,

                             Рак, Сида, цунами, краве горопадне

                             – Залуд! Свет пропада од свога постања,

                             И никад коначно да пропадне!

 

*

          Садашња светска криза (привредна, политичка, финансијска, друштвена, духовна) својеврсна је проба смака света, Апокалипса у малом. Кризе, као стања структуралног поремећаја у одређеним областима  и делатностима, не доносе, неизбежно, смртан исход. Оне обележавају тачку прелома, оцртавају прекретницу, иза које настаје слом или препород. А ми, данас, не верујемо у препород. Зашто? Зато што је либерални капитализам превише уверен у незаменљивост свог модела да би ишта, у свом поретку вредности, у начину пословања, пристао да промени. Пет је година како тапка у месту, очекујући да се машинерија сама од себе откочи и настави по старом. Радије ће црћи у мукама, и натерати читаве народе на цркавање, него што ће се одрећи благодати конкуренције и дивота слободног тржишта.

*

          Слом, предвиђен за предвечерје католичког Божића, вероватно ће изостати. Планета ће одахнути. Не због разрешења  које ће јој, у тражењу излаза из Кризе, понудити мудри државници, него зато што ће се живот, поново, наставити. Није искључено да ће властодршци такав исход приписати себи у заслугу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. hvala na prevodu… Valja se, ipak, drzati poruke Solunjanima ( I Sol.) – da prorocanstva ne treba prezirati ?! A umesto o ‘smaku sveta’ – vise voditi racuna o nasoj, licnoj koncini ?! Kazu duhovni starci, da se takvo smirenje moze postici, ako svakoga jutra, razmislimo bar na tren, da nam je taj dan – poslednji u zivotu ?! A pokajanje – nikada ne odlagati, jer je ono „sutra“ jedno od najvecih djavoljih lukavstava ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *