Милешева: Сведок прошлог и весник будућег времена

Пише Зорица Зец

Под сводовима манастира Милешеве, велике светиње српског народа, ремек-дела уметности и духовности, од 6. до 8. септембра одржан је Међународни научни скуп „Осам векова Милешеве“

Манастир Милешева који је вековима носио име Светога Саве Српског духовни је и културни стожер српског народа. Благословом епископа милешевског господина Филарета и уз сагласност Светог архијерејског синода СПЦ-а и Његове светости патријарха српског господина Иринеја, у манастиру Милешева одржан је први Међународни научни скуп. У сусрет великој годишњици – сведочанству постојања српског народа и српске цркве – осам векова Милешеве – скуп је окупио  историчаре уметности, богослове, археологе, етнологе, историчаре, професоре и истраживаче из Србије, Русије, Италије, Грчке, Бугарске, Румуније, Хрватске и Црне Горе. У седам часова, 6. септембра, светом литургијом, призивом Светога духа и молитвом за отаџбину, српски род, као и све учеснике, најављен је почетак  овог научног сабрања.

ФРЕСКЕ СА ОЖИЉЦИМА

[restrictedarea]

Присутне учеснике Међународног скупа поздравио је архимандрит Нектарије: „Манастир Милешева вековима оличава хармонију и јединство духовне и световне власти, духовне и научне мисли. Видите ове израњаване фреске са толико ожиљака. Милешева је велика галерија изузетно вредних фресака које су бисер средњовековне уметности. Бели Анђео плени својом лепотом.
Свети владика Николај Велимировић је говорио да је гледање Белог Анђела равно молитви. Све што је Ђото, најпознатији италијански сликар насликао не може се упоредити са лепотом Белог Анђела. Милешева отуда није само сведок прошлог времена него и весник времена будућег, путоказ како једино можемо истрајати у вери, новим снагама и прегнућима на културном уједињењу српског народа.
„…Радују се бесмртне душе светога краља Владислава, ктитора овога светога храма и његовог стрица Светога Саве, и душе свих из светородне лозе Немањића. Радујемо се и ми што данас под овим раскошним небом и дверима ове богомоље исписујемо скори почетак деветог века трајања ове неугасле светиње српскога рода“, рекао је по завршетку свете литургије у цркви епископ милешевски. Епископ милешевски је на време започео припреме за ову велику годишњицу манастира Милешеве 2019. године.
Овим међународним научним скупом наставља се мисија Епархије милешевске, али и СПЦ-а, мисија очувања  нашег духовног наслеђа, утврђења у вери  и сведочанство о трајању српског народа. Овом приликом подсетићемо да у истој години када манастир Милешева  обележава осам векова свог постојања, и Српска православна црква прославља осам векова своје аутокефалности.
Епископ милешевски је са свештенослужитељима своје епархије, сестринством манастира, али и са свим људима добре воље из Пријепоља и околних места, као домаћин бринуо о сваком детаљу и о свим учесницима скупа. На Радио „Милешеви“ научни радници из иностранства имали су прилику да представе и своју земљу и своје научне радове који ће бити објављени у Зборнику поводом обележавања  осам векова манастира Милешеве. Својим присуством и разговорима са учесницима, скуп су испратили епископ бачки господин Иринеј, епископ дабробосански господин Николај и епископ врањски господин Пахомије.
У пет пленарних седница учесници су представљали  кратке сижее својих радова (од пристиглих 80 радова – 47), даља истраживања о Милешеви, мање позната или потпуно нова сазнања, значај Милешеве у оквиру СПЦ-а, српске државе и Европе… Окупљени научни радници су се највише задржавали на  полазном становишту – Светитељу Сави, чијим је животом  и радом  одређена наша прошлост, садашњост и будућност.

ПУТ, ИСТИНА, ЖИВОТ
Све што је у Милешеви ових дана речено, написано, и што ће бити учињено је тема свакога од нас.
Све су наше године – Светосавске године. Светосавље, пут, истина и живот српског народа. Сама Милешева је топос који у себи крије идејну и покретачку снагу. „У културном програму и раду патријарха Варнаве, дошло је до њеног истицања: у култу Светог Саве, популарисању ‘Светосавља’, организовањем честих ходочашћа у манастиру, одржавањем бројних братских  састанака свештенства и богослова у Милешеви, истицањем Светог Саве као претка свих Срба…“, изјавио је Радован Пилиповић, директор Патријаршијског архива (Манастир Милешева у културној политици патријарха Варнаве Росића 1930-1937). Мало је оних који не знају за патријарха Варнаву Росића, више је оних који га прећуткују. Док је српски живот у његово  време тако изгледао и спроводио се, један други патријарх српски је  рекао оно што у великој мери и данас важи: „Брод наше цркве и црквено-народне аутономије наше, ево скоро већ четрдесет година лута  по пучини нашег неспоразума и неслоге. Да је тај брод био тврђи и од најтврђег челика, па би се и онда бијући се о толико стење и камење оштетио и повредио… Сав свет око нас иде напред, не чека нас Србе, док се ми договоримо о томе како ћемо и ми свестрано напредовати“ (патријарх  Лукијан Богдановић). Отуда се посебно занимљивим чини реферат проф. историје Радоша Љушића „СПЦ као интегративни и дезинтегративни фактор српске нације“, из којег издвајамо запажање: „Срби се према другим народима никада не показују јединственим, чак ни Срби православни. Колико смо тек далеко од тога да се јединственим представе Срби све три вере!“
Оно што је за хришћане Христов гроб, то је за Србе манастир Милешева. Епископ милешевски је овим речима најбоље представио манастир Милешеву. Заиста, ако нисте видели  манастир Милешеву, ништа нисте видели. Ако нисте били у манастиру Милешеви, нигде нисте били.
Аксинија Џурова (Институт за словенско византијска проучавања „Проф. Иван Дујчев“, Бугарска) је пре четрдесет година први пут била у Милешеви. „Од тада носим у срцу лепоту и љубав према овом манастиру посебно. Ученик сам проф. Ђурића и Радојчића (Историја уметности, Београд) и моја специјализација у Србији, која има изузетно образовање и школе, одредила је мој животни пут. Наш  Институт је једна од ретких установа која није прекидала односе и у ратним годинама и лоше време везано за Србију. Све време смо одржавали везе, сарађивали заједно. Данас се радујем што ће 2016. бити завршни скуп о словенско византијским истраживањима управо у Србији. Сматрали смо да би тај конгрес требало да буде у земљи на чијој је територији била Византија.“

ОСВРНИ СЕ, ВИДЕЋЕШ ЛЕПОТУ
За „Печат“ Роса Д Амико (Завод за заштиту покретних културних добара, Болоња, Италија) изјавила је: „Када су нас медији у Италији пре двадесет година извештавали да сте ви један варварски народ који једе децу и да немате ништа вредно, желела сам тада, а чиним и данас да те лоше слике о вама нестану, јер нису истините. Заволела сам Србију због свега што има, што је дала у култури, уметности, посебно сам је заволела због људи. Моје колеге  из Новог Сада, Панчева, Београда учиниле су све да могу да учествујем у истраживањима и имамо много заједничких ствари и пројеката.“
Алексеј Пентковски, Московска православна духовна академија – Сергијев Посад, Русија, у једној реченици сабрао је утиске свих учесника: „Где год да се осврнем око себе видим лепоту.“
На овом научном скупу све се једнако делило: знање, истраживање, договарало се о будућем раду и заједничким корацима, могућностима истраживања у архивима других земаља.
Посебно ћемо поменути  Елену Кудравцеву (Институт за руску историју Руске академије наука). Према њеним речима, руски архиви располажу са много  грађе која ће се обрађивати. Посебно, сем црквених односа између Русије и Србије, занимљиви су политички односи између ове две земље  током  осамнаестог и деветнаестог века. Елена  Кудравцева је имала великог удела у објављеном делу „Москва-Србија и Русија-Београд“, двотомно дело докумената са бројним подацима  о политици на Балкану.
Алексеј Пентковски предаје историју византијског богослужења и историју богослужења словенских цркава. Из његовог излагања смо сазнали о тајни брака у српским рукописним требницима 14. века, који су претходили штампаном издању овог обреда у Милешевском требнику 16. века. О овоме је излагао и протојереј ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић.
Жана Левшина („Руска национална библиотека“, Санкт Петерсбург, Русија) је изложила сазнања о рукописној и штампаној традицији зборника служби српских светитеља.
Проф. др Марко Јачов из Италије дошао је до занимљивих података у Тајном ватиканском архиву, Архиву конгрегације за пропаганду вере и у „Ватиканској апостолској библиотеци“.
Дипломатска активност манастира Милешеве и братије манастира  изузетно је важна, јер је чинила све да олакша српском патријарху одржавање његове канонске јурисдикције над свим православним Србима без обзира на државне границе ондашњих сила које су их делиле.
У списима се јасно налазе описи манастира Милешеве:
Први опис из 1580. године:
„…Идемо уз један поток звани Милешева, прелазимо преко слабо обрађене земље и стижемо у манастир калуђера Св. Саве.“
„…Видели смо само руке, прекрштене једна преко друге, али не и цело тело, јер је било покривено. Они преподобни калуђери рекоше да би се људи, видевши му лице, толико уплашили, да не би могли више живети. Цркву прелепо одржавају и у њој они високопреподобни игумани дивно богослуже на црквенословенском језику…“
По другом опису из 1580, путописац пише:
„Имао сам највећу утеху да у Србији, за време мог путовања, видим у једном манастиру црних монаха, илирског језика и грчког обреда тело Св. Саве игумана…“

КОД СВЕТОГ САВЕ ПО ПОМОЋ
Најзначајнији и најугледнији манастир Полимља и код православаца и код муслимана је манастир Милешева. Сараценски султан у Дамаску је поклонио Сави икону Мајке Божје Тројеручице коју је он оставио у Хиландару, а египатски султан је Сави даровао нешто непознато (до тада) на Балкану: балзамово уље, датуле (хурме), шећер од трске, неке индијске лековите траве и разноврсне скупоцене мирисе.
О овоме између осталог говори рад Салиха Селимовића (Кладница, Сјеница) који сведочи о култу Св. Саве код  муслимана:
„Муслимани овог подручја (Полимља) су помагали и штитили манастир Милешеву као нешто своје, без обзира на промену вере. Без обзира на то што су тадашњи домаћи муслимани променили веру, указивали су и даље велико поштовање   култу Светога Саве, првом свецу СПЦ, можда је боље рећи народном свецу…“
У народу се и даље чува култ Светог Саве и дубоко поштовање:„У селу Горњи Страњани, Општина Пријепоље, налази се Савина вода и Савин камен или Савин сто. Та вода избија из Савиног камена. Поред Савине воде је једна велика камена плоча, на којој се одлично види удубљење слично коњској копити. И муслимани верују да је то копита коња који је јахао Светитељ Сава. Тој води и тој плочи прилаже са страхопоштовањем и хришћани и муслимани. Ни данас се у тој води не пере веш и не поји стока. Према народном веровању Св. Сава је својим штапом прекрстио тај камен, из којег је потекла „проврела“ бистра и веома хладна вода. Муслиманке које не могу да затрудне и данас иду на ту Савину воду да се напију, верујући да ће затруднети.“
Осам векова манастира Милешеве  читавом свету сведоче кроз какве је све тешкоће пролазио српски народ, сам манастир, али и како смо из њега израстали духовно, културно, историјски… О томе говоре драгоцени  радови  др Предрага Пузовића (декан Богословског факултета у Београду), „Милешева у историјској свести српског народа у 19. веку“ проф. др Славенка Терзића, „Манастир Милешева и култ Светог Саве“ – Богољуб Бато Пушица, „Свети Сава у бугарској историографији“ – проф. др Радивоје Радић.
Драгиша Милосављевић („Народни музеј“, Ужице) је између осталог у свом раду  „Милешева и Европа“ изнео и једно занимљиве запажање, да од како се зна за Белог анђела, у новије време као да се више чује о Белом анђелу, него о свим осталим значајностима и вредностима које носи још увек недовољно истражена Милешева.
Да завршимо стиховима Светислава Мандића из песме „Анђео из Милешеве“, које је једне вечери говорила  Кристина Петровић, ученик трећег разреда Пријепољске гимназије:
„Гледао сам барокне фасаде на Булевару Светог Михајла,
Лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији,
И свуда  шапутах самом себи
Да си ми ти једина истина
И да ја, заиста, по једном великом кругу, доходим твојој лепоти.“

[/restrictedarea]