Почетна / Регион / Медијски камелеони

Медијски камелеони

Пише Светлана Васовић Мекина

Српска јавност је све чешће жртва „виртуалне стварности“, у коју је увлаче поједини београдски медији. Паралелну стварност граде не само новинарске куће блиске Тадићевој и Ђиласовој Демократској странки, него и оне које некритички преносе информације из страних новина, при чему домаћој публици сервирају једну страну медаље и буквално фабрикују, измишљају поједине вести. Погледајмо три бизарна примера из окружења, на пример из Словеније и Хрватске

У једном од београдских бесплатних дневника, недавно је на насловници осванула вест да „Рођени Београђанин у 80. години рони на 80 метара дубине“. Да се таква вест појавила на насловној страни „24ур“ (што је словеначки пандан српског издања речене новине), несумњиво би изазвала велико занимање јавности. Јер на фотографији, опремљеној најавом да се ради о „рођеном Београђанину“, у ронилачком оделу позира Словенац Божо Димник, у Словенији познат као велики и одани пријатељ Хрватске, иначе дугогодишњи председник Друштва словеначко-хрватског пријатељства. Димник је у Хрватској уважаван као особа која је последњем „југословенском“ председнику Стипи Месићу, уочи распада СФРЈ, захваљујући својим везама организовао тајне сусрете не само са Геншером, где су ковали планове како расточити некадашњу Југославију, него и са тадашњим поглаваром Ватикана. Према сопственим сведочењима, Димник је Месићу организовао, уз посредовање Ренза Пецотића из Хрватске, и сусрете са мистериозним бизнисменом Фаустом, који је издејствовао да трговци оружјем и шверцери, речју трговци смрћу – врате Хрватској 9.600.000 долара, колико је превише платила за тајне набавке ракета „стингер“.

СРПСКА ЛЕГЕНДА О ДИМНИКУ
„У Банским дворима (председничка палата у Загребу) ме је дочекао Фаусто. Он је био спреман да свестрано помогне Хрватској. Месић нам се жалио да је Хрватска платила десет милиона долара за набавку ракета ‘стингер’, а онда су остали и без ракета и без новца. Када је то чуо, Фаусто се насмејао, јер је знао да је тржишна цена ракета 25.000 долара, а они су платили 12.000 долара. Две недеље касније успео је Хрватима да врати 9.600.000 долара,“, хвалио се Димник у „Слободној Далмацији“, 1993. године, описујући једну од својих „медијаторских“ акција у вези са питањем набавки оружја за Хрватску. У истом даху је (у истом интервјуу) осудио чињеницу да су „Срби имали веома делотворну мрежу својих људи“. Присећајући се почетака ратних сукоба у Словенији (јуна 1991), а потом и у Хрватској, објаснио је свој став према Србима следећим речима: „Када нас је Београд изненада напао, све је било против нас. Али тада се догодило нешто неочекивано и за Београд и за свијет: прорадила је свијест сваког Словенца и Хрвата у свијету. Исељеништво устане на ноге, као један!“
Занимљиво је да Димника „Слободна Далмација“ није представила као „рођеног Београђанина“, већ као „Словенца“, а као место Димниковог рођења наведена је „Љубљана, 1932. године“. Ни трага, ни гласа од „Београда“, а још мање „краљевског двора“, који су, путем једног „бесплатника“, сервирани српској публици готово 20 година касније. Штавише, Димник се својим наводно „београдским коренима“ није дичио ни у једном од разговора које је дао за бројне словеначке и хрватске медије. Нигде није поменут као „Београђанин“. Зашто смо, онда, пре двадесетак дана, у Београду „таргетовани“ сасвим другачијом причом, окренутом наглавце?
Зато што су аутори „прилагодили“ чињенице тако да се могу лансирати на српском тржишту. Па у поднаслову текста пише да је „Др Божо Димник рођен на двору краља Александра, где му је отац службовао“. На то се надовезује вест да је подухват спуштања у дубине мора, у тако позној доби, па још на рођендан, предузео у циљу спасавања Јадрана. Шири текст је потом под насловом „Београђанин који жели да спасе Јадранско море“ штампан у рубрици „Актуелно“, па је српска публика накљукана и следећом најавом: „Када је пре четири године обећао да ће на свој осамдесети рођендан заронити на дубину од 80 метара, Словенац Божо Димник (80), који је детињство провео у Београду играјући се са принчевима на двору краља Александра, надао се да се тог обећања нико неће сетити“. На том месту није згорег нагласити да су се само неколико дана уочи публиковања реченог текста у српском медијском простору, у Љубљани по ТВ вестима, као и по штампи, једнако као и у хрватским медијима, низали извештаји о Димниковом подвигу у Јадрану, у троуглу између Раба, Пага и Лошиња. Али ниједном од словеначких, а ни хрватских медија није се поткрало да Димника прогласи „Београђанином“, што је, ничим изазвана, учинила београдска штампа, прионувши послу да Димнику плакне каријеру и прогласи га „Београђанином“, и све то упркос томе што Димник себе тако не представља (напротив, у Хрватској је још пре 20 година тврдио да је рођен у Љубљани), те сам признаје да је у последњих 20 година свега једном био у српској престоници. Штавише, у Димниковој отаџбини није забележена изјава на основу које би се могло посумњати да су му Београд или Србија, уопште – при срцу.
Тако је усред Београда рођена и читалачкој публици продата нова легенда о Димнику, човеку који се као дечак „играо са принчевима на двору краља Александра“.

ОНА КАЦИНОВА СТВАР

[restrictedarea]

Сличних камелеонских прича по српским медијима има прегршт, а подсетимо се још две.
У издањима истог издавача је пре годину дана извештавано о оставци министарке унутрашњих послова Словеније Катарине Кресал. Тада су читаоци у Србији могли да прочитају да је словеначка министарка полиције дала оставку због „скандала са малверзацијама, кокаином и оргијама“. Вест није могла бити више удаљена од истине, али то уредништво није спречило да се позове на (неименоване, јасно) словеначке медије који „преносе бројне скандале из њеног приватног живота, а посебно истичу да се њен дечко повезује са трансвеститским доктором који је организовао ланац псеће проституције и аферу ‘Булмастиф’“. Од свега записаног, сроченог да код читаоца заголица машту, истина је једино да је Катарина Кресал дала оставку због извештаја Рачунског суда (суда који у Словенији брине о правилној потрошњи буџетског новца) и Антикорупционе комисије. Приде је и партнер (сада већ бивше) министарке, ни крив ни дужан произведен у „дечка“, иако се ради о средовечном и угледном љубљанском адвокату Миру Сеници (1958). И све остало, штампано под помпезним насловима и уз навођење разноразних перверзија – плод је бујне маште аутора вести. Да ли је потребно додати да ни „ланац псеће проституције“ у Словенији – никада није био откривен?
Добар пример наопаког представљања и извештавања у Србији представља и Јелко Кацин, европски посланик, извештач за Србију, иначе „пореклом“ из исте партије којој је припадала и Катарина Кресал. Безмало не прође дан, а да се Кацин не огласи у вези неке теме у Србији, при чему често помиње колико је важно „транспарентно“ деловање. Лично се, међутим, у каријери држао дијаметрално супротних принципа, али то се у Србији готово и не зна. Тако је на питање љубљанског „Дневника“ (а поводом његове улоге у ратним сукобима са ЈНА, јуна и јула 1991. године у Словенији, када је био министар информисања у првој словеначкој влади), дакле: да ли у рату истина увек умре (погине) прва и да ли би данас могао да каже да је током рата у Словенији 1991. године говорио само истину када је локалну и светску јавност алармирао поводом употребе касетних бомби од стране ЈНА и тврдио да је то ратни злочин (иако је НАТО касетне бомбе и касније употребљавао), Кацин је признао следеће: „Наравно да је у то време у наступима била наша, а пре свега моја пропаганда. Радило се о томе да наше противнике – агресоре – дискредитујемо и гурнемо преко ивице. То је била истовремено психолошка битка за наклоност светског јавног мњења, била је то битка за наше признање, за препознавање улоге Давида и Голијата. То не кријем и то признајем.“
Кацин је, дакле, према сопственим речима, износио тешке неистине на рачун ЈНА, коју су у Словенији „осамосвојитељи“ (они који су се борили за отцепљење Словеније од Југославије), међу које спада и сам, називали и србочетничком војском, како 1991. године, тако и дан-данас. Кацину се јуна 2005. године, у поменутом интервјуу за локалне новине, а поводом обележавања ослобађања Словеније из „југословенског јарма“, није чинило спорним што је износио неистине, иако је знао да је ЈНА касетне бомбе користила само у сукобима са јединицама словеначке Територијалне одбране, на чијем челу је тада био Јанез Јанша, дакле у борбама у којима је то било дозвољено. НАТО је, на пример, касетне бомбе употребљавао 1999. године у пределима где су живели цивили, у градовима широм Србије, што није било допуштено према међународном праву. И што Кацин, данас толико привржен „транспарентности“ и истини – никада није осудио. Ту се намеће и следеће питање – ако је Кацин једном већ отворено признао да је лагао зато да би вршио пропаганду због „виших националних (словеначких) циљева“, колико има искрености, а колико неистина и пропаганде у његовим потоњим и актуелним изјавама у Србији и у ЕУ поводом Србије, овога пута можда због много „виших“, односно „европских“ циљева? И када то он, ако узмемо у обзир горенаведену изјаву – заправо говори истину, а када не? Због којих „виших циљева“ је спреман (у вези статуса Србије, признања Косова, Босне, „стабилности Европе“, проширења ЕУ, „мира на Балкану“ и осталих…) поново да слаже, како би неке, себи мрске, политичке снаге поново „гурнуо преко ивице“ и зато тврдио нешто, што је можда поново „наша и пре свега моја пропаганда“, како је у словеначкој јавности описао своје деловање јуна и јула 1991, током борби са ЈНА у Словенији.
Може ли ико, ко је отворено и јавно признао да је зарад „виших циљева“ лагао, а уз то је годинама често и неуморно демонстрирао нетрпељив однос према Србима и Србији, сада или икада – да „објективно“ извештава о Србији? Све су то питања која нам нуде готове одговоре, али она Кацину од стране српских новинара, који са њим често разговарају за београдске медије представљајући га чак као „пријатеља Србије“ – никада нису била проблематизована.
Кацин је свој однос према Србији, као „словеначком клијенту“, најбоље демонстрирао пре неколико година у ставу изреченом тадашњој дописници „Политике“ из Словеније, на маргинама конференције о ратним злочинима. Изјавио је тада да је аутизам Србије једнак ономе, као када би муж, да напакости жени, „одсекао себи ону ствар“. Кацин је ту без зазора употребио реч, која почиње првим словом његовог презимена, како би подвукао свој став да ће Србија „кастрирати“ своје шансе за будућност у ЕУ, уколико буде инсистирала на међународном праву и одбрани своје територије, ставу да је Косово део Србије. Западни новинари умеју да изазову и подсете своје политичаре на то када су учинили нешто недостојно или посрнули у каријери, али не и новинари мејнстрим медија у Београду, у којима је Кацин радо виђен гост, увек дочекан са широким осмехом и куртоазним питањима.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Da li je normalno da nama uvek neko bude kriv.Da li je on kriv što naši političari lažu, kradu, osiromašili su narod.Zašto tražimo novac od EU ako su oni krivi za sve…..




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *