Почетна / Култура / Медиала 1952-2012: Рудник злата и ђубришта

Медиала 1952-2012: Рудник злата и ђубришта

Пише Дејан Ђорић

Шта је Медиала? Група уметника или покрет? Да ли се уопште медијално стваралаштво може промишљати као сликарство или је  нешто више? Како говорити о принципима када Meдиала истовремено заступа и традиционално и експериментално, настојећи да их превазиђе. Да ли је у питању скуп изузетних личности, које су из катакомби Београда покушале да освоје свет, или група небулозних авангардиста?

 

Леонид Шејка „Аморфна мултипликација”, уље на платну, 1956. година

Године 1953. у београдском „Дому омладине“ који се тада налазио на Обилићевом венцу, на изложбу о Ле Корбизијеу коју су приредили Леонид Шејка и Синиша Вуковић, студенти архитектуре, дошли су Миодраг Дадо Ђурић и Урош Тошковић, студенти београдске Ликовне академије. Тај се сусрет може сматрати првим контактом чланова будуће групе Медиала. Препознали су се као сродни двојица барбарогенија, црногорских дивљака, цртача шамана и двојица учених сликара архитеката, био је то епохални сусрет меда и але, крајњих, али привлачећих супротности. Штури податак из одреднице „Медиала“ на српској верзији „Википедије“ је, међутим, само делимично тачан.

КАДА ЈЕ ЗАЧЕТ ДУХ МЕДИАЛЕ
Према сведочењу Синише Вуковића, они су се знали још од 1951. године, дружили су се са Предрагом Ристићем („Пеђом Исусом“), такође студентом архитектуре, који је у то време имао кућу на дрвету на Ади Циганлији. Виђали су се и са Игором Васиљевим, сјајним српско-руским сликаром, коме је као дечаку суђено за покушај атентата на председника Тита. Заједно су одлазили на пливање и ту се неформално формирао дух Медиале. Теза Синише Вуковића о почецима Медиале око 1951-1952. године једино је прихватљива, јер је историјски исто толико тачна као и податак да је 1958. године на првој изложби у „Дому омладине“ у Београду основана група. Дух Медиале зачет је пре ове изложбе на којој су Леонид Шејка, Миро Главуртић, Оља Ивањицки и Владан Радовановић излагали чинећи првобитно чланство групе. Радовановић се веома брзо одвојио од Медиале, а Синиша Вуковић, Дадо Ђурић и Урош Тошковић су из првобитног језгра прешли у групу са програмски дефинисаним називом. Око ових питања на страницама листа „Политика“ развила се прошле године полемика, уместо да се прослави више од пола века постојања групе расправљало се ко је оснивач. Остаје нејасно зашто је толико Владану Радовановићу, који је из позадине водио ту полемику, важно да се прикаже као један од оснивача Медиале када ју је разочаран њеним деловањем напустио и окренуо се сасвим другачијој, авангардној уметности. Он има лоше мишљење о Синиши Вуковићу, а Милована Видака сматра обичним занатлијом. Синиша Вуковић је у последњем разговору са писцем овог текста рекао: „Зар уопште неко може озбиљно да схвати уметност Владана Радовановића, немојте га молим вас помињати, то је најобичнија којештарија“, слично је мислио и Милован Видак, а тог експериментатора није штедео ни Љуба Поповић у интервјуу за „Печат“. У позадини овог неспоразума и непријатељства се развило оспоравање чињенице да су се четири битна члана Медиале повезала много пре службеног оснивања групе, као и да група постоји шездесет година. Последњих година она доживљава свој музејско-галеријски препород. У „Народном музеју“ у Шапцу одржана је ретроспективна изложба слика Милића од Мачве, за коју је најбоља дела одабрао његов рођак сликар и професор Ненад Станковић. На тај начин обележена је десетогодишњица смрти сликара. У београдској Галерији „Хаос“ приређене су први пут ретроспективе цртежа Дада Ђурића и Леонида Шејке, које су због интересовања публике биле продужене. У Београдској Галерији „Hexalab“ приређене су ретроспективе слика Милована Видака и нових цртежа Мира Главуртића, а недавно је завршена и ретроспективна изложба слика Синише Вуковића у Галерији „РТС“. Сузана Спасић, оснивач „Фонда Оља Ивањицки“, приредила је у Београду и постхумну изложбу уметнице. На велику радост публике и незадовољство непријатеља, Медиала већ сада живи свој други и нови живот.

[restrictedarea]
Милић Станковић „Уклети сликар“, комбинована техника на дасци, 1976. година

ИМЕ ИЛИ ДОДИР СА – ТАЈНОМ
Шта је Медиала? Група уметника или покрет? Да ли се уопште медијално стваралаштво може промишљати као сликарство или је нешто више? Како говорити о принципима када Meдиала истовремено заступа и традиционално и експериментално, настојећи да их превазиђе. Да ли је у питању скуп изузетних личности, које су из катакомби Београда покушале да освоје свет, или група небулозних авангардиста? Писати о Медиали значи дирати у тајну, разоткривати живот, улазити у рудник, вагати злато или смеће, отварати музичку кутију из које, осим цвркута и умилних звукова, допиру и силе зла. Медиала је пре свега чаробњаштво, а њене слике чудо и духовни подвиг. Није само Леонид Шејка био мистик, филозоф, сликар и пророк. Медиала је стални динамизам, „интеракција супротних струја које су допирале до тајних лабораторија Медиале, несумњива је магија екстрема, борба супротности која се култивисала, полови сликарства као естетички и уметнички ехо бинарне структуре света“, пише Миро Главуртић, један од главних теоретичара Медиале. Реч је о ликовној и теоријској илуминацији, преступништву, осветљавању историје двадесетог века „необичном светлошћу на замраченом небу наше модерне уметности“ (М. Главуртић). Њено име је програм, онтолошка синтагма, раскршће светова, визија прошлости и будућности. Састоји се из две речи: као мушкарац и жена, Бог и Ђаво, живот и смрт, Медиалу творе речи „мед“ и „ала“, што је стари израз за чудовиште или змаја. „Мед“ је део игре речи у којој се његово значење слатке материје на српском поклапа са речима латинског порекла (медио, медиовално, медиум, у значењу средишње, медитација, медицина и слично). „Ала“ је палиндром из фонда древних речи српског језика. Спој ових вишезначности ствара нова семантичка поља и омогућава другачије разумевање. Миро Главуртић, који је смислио ту кованицу и силогизам, каже: „Иза једне дијалектике постојала је једна тријалектика. Дијалектика меда и але, меда медитације, духовне медицине, здравог духа у здравом телу и але, прогресивно растуће ентропије, анархије, але хиљадугодишњих митова и езотерије, завршавала се у трећу тачку, тачку синтезе, вечних тријада, у Медиалу, која је синтетички облик тезе меда и антитезе але. У нашим медијалистичким теоријама постојала је тачка Медиале, као тачка сусрета, синтезе и тачка конвергенције. И увек неке светле тачке које сијају као звезде гносеолошких констелација. Тачке недогледа перспективе коју откривамо у нашим сликама. Од тих тачака била је саздана Медиала.“

Љуба Поповић „Свети Себастијан”, 1960-1961. година

КРИСТАЛИЗАЦИЈА У ИСТОРИЈИ ЕВРОПСКЕ КУЛТУРЕ
Она је превасходно духовни покрет који обухвата широко филозофско подручје, а њен програм (ако уопште можемо да употребимо ту реч) заснива се на филозофском погледу на свет. „Медиала је јединствена, аутентична појава чудесне кристализације вредности у историји европске културе ХХ века. Метафора ‚кристализације‘ није тек пуки израз реторичке домишљатости, већ је у питању покушај изражавања једног посебног облика заједнице духовних тензија. Посебна својства заједнице ‚Медиала‘ су битно различита од оних које срећемо код уобичајених конфигурација модерне уметности, као што су ‚групе‘, ‚покрети῾, ‚правци‘ или ‚тенденције῾. Сви ти облици организације имплицитно или експлицитно прихватају, или изражавају концепцију ‚линеарне‘ историје настајања и нестајања, док је ‚Медиала‘ својим највишим узлетима упућена сферама надисторије и апсолуту“, писао је Драгош Калајић, најбољи познавалац Медиале.
Често се у интервјуима, ликовној критици и теорији постављало питање односа надреализма и Медиале. Мада је Главуртић волео да измењује искуства са Марком Ристићем, вођом српског предратног надреализма, утврдио је да је „надреалистички невиђени сусрет супротних и неочекиваних појава као ватре и жирафе, у Медиали био замењен бројнијим и рационалнијим сусретима поларитета читаве једне наше интимне дијалектике, као што су дијалектички парови лијепо-ружно, позитивитет-негативитет, класично-романтично, ред-неред, рационално-ирационално, реално-фантастично, јава-сан, мед и ала“. Калајић је још одређенији: „У погледу формуле ‚надреализам‘, која подразумева уобичајено значење ‚реалности‘, довољно је истаћи следеће: ‚она се може легитимно применити за описивање врховних домета ‚Медиале‘ само под условом ограничења истог појма на опсеге оригиналног, етимолошког, дакле дословног значења. Јер, у односу према модерном покрету који је узурпирао тај појам ‚Медиала‘ је квалитативни антипод. У ствари, модерни ‚надреализам‘ је само и једино једна извитоперена, јалова грана прошловековног, декадентног симболизма, коју су покушавали да оживе калемима психоанализе и псеудоезотерије. Другим речима, ‚надреализам‘ је подреализам, јер је по опажању Шампињола ‚надреализам тежио да побегне од реалности како би стигао не изнад већ испод ње; он је пронашао свој збег у подприродном‘. Дакле, линија веродостојне надреалистичке уметности протеже се на поузданој удаљености од зоне ‚надреализма‘; у овом веку она се протеже од Де Кирика, преко ‚другог‘, неокласичног Далија, до протагониста ‚Медиале‘“.

Оља Ивањицки „Аутопортрет”, уље на платну, 1982. година

УМЕТНОСТ РАВНА ПРОЦЕСУ САЗНАЊА
Мирјана Радојчић је уочила да је Медиала оформила систем убеђења који пледира да је уметност равна процесу сазнања. У том смислу тежило се сталном формулисању ставова, најпре да се образложи назив Медиала, а потом да се испитају основни видови појаве медијалног духа у уметности. Назив Медиала подразумева и сажима читаву једну филозофију. Медиала је, штавише, својом естетском теоријом и стваралаштвом настојала да обнови прошлост, и то многих култура, препознавајући у њима знаке медијалног. Она је за „оно што је вечно, за дубље истине живота“, како је писао Синиша Вуковић, додајући да је Медиала „ознака за препознавање духовних рођака из свих времена и простора“. Миро Главуртић каже: „Кад год смо хтели, могли смо измислити један ‘имагинарни музеј’ медијалистичког духа. Медиала је била константна евокација генија прошлости“. Такође каже: „Медијализам се може наћи свуда и у свим временима. Све историје су ретроградне, па и историја Медиале“. Медијална теорија је terra incognita, имагинарни континент настањен великанима, али и сасвим непознатим ствараоцима. Праотац медијалне породице је Хераклит. Синиша Вуковић види духовну везу Медиале са Бошом, Ван Ајком, Дирером, Леоном Батистом Албертијем, Гетеом, Валеријем, Де Кириком и Максом Ернстом, а Оља Ивањицки бележи да је Медиала била „модерна и обновљена представа коју су већ одиграли истински мистици литературе и алхемије – Гогољ, Бодлер, Уисманс, Достојевски и Рембо“. Миро Главуртић налази елементе медијалног код Фра Анђелика, Пјера дела Франческе, Леонарда, Вермера, Зурбарана, Ел Грека, којима је касније прикључио Жозефа де Местра, Чарлса Форта, Јургиса Балтрушаитиса, Чеслава Милоша и друге. Блиски су му и Парацелзус, Агрипа де Нетесхајм, Базил Валентин, Иван ле Лорејн Олбрајт, које проучава и о којима пише. Био је свестан велике породице хрватских хуманиста, сликара, вајара и филозофа, који су у италијанску ренесансу унели много тога оригиналног. Последњи у том низу је Руђер Бошковић, по коме је Главуртић дао име свом сину.

Синиша Вуковић „Долазак Вермерове млекарице”, уље на платну, 1976. година

…И „КОПИЛЕ ГОГОЉЕВО“
Очигледна је паралела између ренесансе петнаестог и шеснаестог века и модерне, тј. медиалне. За Леонида Шејку битни су Платон, Никола Кузански, Декарт, Лајбниц, Шопенхауер, Валери и Пјер Тејар де Шарден. Проучавао је Милутина Миланковића и Ајнштајна. Под утицајем Хајдегера формирао је своју теорију о предметном у уметности, а књиге грофа Николаја Берђајева „Смисао историје“ и „Ново средњовековље“ су на њега највише утицале. Од Берђајева је преузео идеје о машинском карактеру западне цивилизације, њеном западању у технолошко варварство и о могућој ренесанси. Он и Главуртић веома рано су открили Ренеа Генона, Хајзенберга, Фулканелија, Ежена Канселијеа и Мирчу Елијадеа. Медиалисти су често говорили о Вилијему Блејку, Едгару Алану Поу, Андреу Жиду, Францу Кафки, Башлару и Ешеру. На питање Бранке Богавац: „Да ли је на тебе утицао неки писац?”, Дадо Ђурић је одговорио: „Гогољ. Не да је утицао него сам му копиле. Ја сам копиле Гогољево.“ Мада помиње Фукеа, Мантењу и Шонгауера, Дадо каже: „Сликар који ме је највише опчинио, и у мојим првим сликама може се осетити његов утицај, јесте Виц.“ У питању је заборављени немачко-швајцарски готски мајстор Конрад Виц, у чијој гротескности и оностраној светлости препознајемо зачетке Дадовог сликарства.
Урош Тошковић је својим цртежима и сликама најавио art–brut и нови експресионизам, што је произашло из његовог занимања за Жоржа Руоа. Дадо Ђурић је у модерну уметност унео готско, у облику органског пандемонијума супротног техницизму. Трагом Леонардове теорије, Леонид Шејка је насликао прве енформел слике у Београду, а и у каснијим делима има енформелистичких детаља. Његове акције на ђубришту претходе хепенингу и перформансу, док је са својом објектном уметношћу претеча неодаде, чега је био свестан. Његова „Квазифотографија. Догађај у Лос Анђелесу“ из 1966, једна је од првих хиперреалистичких слика у свету. Тек ће 1969. у хиперреалистичкој скулптури Дјуена Хенсона бити обрађен сличан проблем – саобраћајна несрећа. То су и први назнаке катастрофичног, актуелног правца у данашњој уметности. Правио је књиге-објекте, измишљао направе које раде на кишу и саморазвијајуће мобиле. Имао је прашиномер, предмет који никада није померао, нити чистио. Увео је бесмислене радње којима је наговестио антиуметност. „Музејска поставка“ из 1956. представља га као првог постмодерног уметника. Слика је састављена од цитата, најшире отвара проблематику слике у слици (слика у сликама) и начин коришћења стилова као ликовних елемената. Његове холандске мртве природе сврставају га у ред првих европских представника анахронизма или сликарства меморије. Ране Главуртићеве и Вуковићеве слике уздижу лутку и у први план стављају машинско и роботско. Шејка је 1955. забележио да га карактерише „машински романтизам“. Био је међу првима у такозваној уметности понашања и личних митологија, карактеристичних за уметност краја двадесетог века. У послератну уметност унео је ритуал и магију, али и саборни, синергијски смисао иконе. Миро Главуртић је први после Густава Хартлауба, а пре Артура Шварца, писао о окултној, езотеријској природи уметности, што је постало нов правац у историји уметности од осамдесетих година. Шејка је 1957. покренуо и сам највише ажурирао Уред за регистрацију и класификацију (УРК), сложен уметничко-документациони пројекат у форми књиге. Око 1958. исписивао је слова и бројеве на цртежима, а тек касније је сазнао за летризам и визуелну поезију. Године 1965. забележио је да намерава да се бави кутијарством (box-art), а његова Складишта тридесет година раније најавила су постмодерну естетику прављења збирки и уметности као архиве. Драгош Калајић је с правом закључио: „‘Медиала’ није део модерне уметности, већ је, управо обратно, модерна уметност само један мали део материјала који су изложени процесима превредновања и критичких промишљања у ‘медијалним’ радионицама“. Затим је додао: „Искуство европских школа путева метафизичке реализације човека препознаје у ремек-делима ‘Медиале’, интелектуалне и спиритуалне елементе најплеменитијег квалитета.“

СИНОНИМ ЗА СТАЊЕ ДУХА
Медиализам се може наћи у симболима алхемије, средњовековне езотерије, као и код мистика. Медиала као уметничка концепција доста је смело и можда ризично методски супротстављање духу модернизма. Коста Брадић је о томе изјавио: „Сликарство Запада је преморено и истрошено. Њиме влада случај и произвољност. На малом простору налазишта гура се велики број тражилаца. Разумљива је реакција на то, у смислу обраћања класици.“ Миро Главуртић објашњава: „Модерна уметност је попут лавиринта који води кроз Ђубриште, гробље мртвих стилова, абортираних изама, кроз безбројне дихотомије, раслојавања, кроз парцеле малих открића, ситних духова, изгубљених индивидуалности, кроз раздробљене светове, мозаик развијеног органона, привиде, складишта, кроз град.“ „Данас је можда најтеже дефинисати танани, врло комплексни осећај што га имамо шетајући кроз Музеј 20. века“, сматра Синиша Вуковић, и додаје: „Безброј разнородних и сасвим супротних утисака, безброј дејстава која се час допуњују овде, час тамо потиру, сустижу, супротстављају, умножавају. Посматрано обухватније, уметност је не баш сасвим узалудан напор стварања апсолутних коначности.“ Медиала је најпре могућност да се сагледа и контролише велика река деструкције, али и анализе коју представља модерна уметност. Она не одбацује модернизам, већ га уводи у круг својих вредности, истовремено не припадајући ни прошлости, ни садашњости. Постала је синоним за уметничко опредељење и стање духа. Њен естетски став је ангажован, присутна је тежња за превазилажењем целокупне (пост)модерне уметности. „Медиали је сваки формализам стран и далек, она је и ирационална и рационална, и поетска и мисаона, и реална и надреална, и сува и маштовита, и езотерична и картезијанска, њена амбиција је да сједини човека и време, и да удружи прошлост и будућност“; „Медиала настоји да препозна линије континуитета протегнуте кроз време, оне линије које спајају све слојеве историјског искуства са актуелним искуством“; „Медиална нит се јавља као кохезиона сила историје, она сила која се са променљивом срећом супротставља другом поларитету – процесу атомизације и дезинтеграције“, каже Синиша Вуковић. Медиално дело у себи сажима јединство прошлог, садашњег и будућег. Главуртић је чак размишљао о Архимедиали, Медиали после Медиале, коју би чинили најмлађи поклоници. Закључимо речима Синише Вуковића: „На позорници овог немирног века, растргнутог својим дилемама, пратимо кретање читавих ројева дивергентних сила. То је процес фисије суме човекових потенција. Резултати су врло добро познати: разједињени човек разјединио је своју енергију, рашчланио способности; развијао је једне, а запоставио и потискивао неке друге. То је време експерата и специјалиста… Међутим, бројни фисиони процеси у уметности 20. века, као аутентични гласови једне цивилизације, стварају грађу за будуће фузионе медијалне процесе, за синтетичке подухвате.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *