Матија Бећковић: Траже крштеницу Цркви

Пише Матија Бећковић

Један од главних разлога страдања цркве је у томе што је црква једна једина и што нас учи једно једино – да смо сви једно и од једнога. Да би се сакрила и оповргла та истина, шта све није измишљено и каква све чуда почињена…

 

Славни Великогоспојински саборе!

[restrictedarea]

Мале су ми речи да се надовежу на ону која је седамсто шездесет пута изговарана уз ову чашу, на овом месту и на овај дан. Мале су и недостојне и зато што су преци-предговорници боље говорили и славословили него што смо ми и запамтили.
Славимо 760 рођендан и крсно име манастира Морача, брдске престонице и епископске столице, која је за последњих шесдесет година доживела и оно што није у претходних седам векова, а у протеклој деценији чула понешто што је веровала да неће чути никад.
Ако је највеће чудо у свемиру само постојање свемира, највеће чудо у Ровцима и две Мораче је само постојање манастира Морача.
Мада се, према запису на манастирском зиду овде дешавала „сила бруке“, у овом часу све надмашује податак да Немањићка лавра у Морачи има више година него што Ровца и Морача имају становника.
Ако их буде све мање што манастир буде старији, може их и надживети, сем ако пре тога не прегну да га потопе. Краљ Стефан Немањић и Никша, сестрић Немањин, нису на такав исход помишљали док су ову светињу градили, кад се сига из Тушине прославила мимо све црногорско камење.
То нас нагони да кажемо – Боље и бесудна него безљудна земља!
Бог је од почетка имао своје људе у овим горама, а има их и данас. Најмање што им дугујемо  је да  бар беке споменемо на данашњи дан. Луку Равњанина, Јефтимија с Лијешња, Михаила из Миоске, калуђере Филотија Ракочевића и Максима Радовића, Симеона Јанкетића из Ђуђевине, Никодима Драговића из Горње Мораче, Теодосија Јовановића из Осредака, Димитрија Радојевића из Јасенове, Михаила Дожића из Врујаца, Никифора Симоновића из Јасенове… Да никад не заборавимо блажене успомене, дику Српске православне цркве, патријарха Гаврила Дожића, једину крунисану главу неке цркве која је чамила у нацистичким ланцима и садашњег митрополита Амфилохија Радовића, кога каменују у антифашистичкој борби коју у наше дане Црна Гора води под вођством Секуле Дрљевића.
Краљ Стефан, син Вуканов, унук Немањин, спустио је овде на земљу сву хришћанску васељену, подижући лавру у славу Богомајке и као своје покојиште. Над њим је одсликао Немању и Светог Саву, наоколо иконописао родослов и свеца заштитника рода, изнад врата у камену уклесао личну карту манастира и његовог народа. Упркос свему томе међу његовим  потомцима се после толико векова нађе и оних којих има и оних који још не знају како се зову, којим језиком говоре, којим писмом пишу, којој цркви припадају, па чак и свом краљу траже пријаву боравка, а свом манастиру грађевинску дозволу.
Победници увек пишу историју, али ће бити најгоре ако се на крају испостави да нема ни победника, ни историје.
Причају да се неки орни, млади милицајац ових година у Ровцима расправљао са својом мајком да ли је он њен или она његова, па је у недостатку доказа прекратио расправу и од мајке затражио личну карту – како би се уверио има ли она ишта написмено као званични доказ да постоји, има ли игде уписано стално место боравка.
Не следи ли овај пример и новорођена држава, захтевом да се код ње региструје и код ње извади крштеницу њена мајка. Без те пријаве црква више неће бити црква, нити ћемо имати право да у њу улазимо  и у њој  Богу молимо.
Један од главних разлога страдања цркве је у томе што је црква једна једина и што нас учи једно једино – да смо сви једно и од једнога. Да би се сакрила и оповргла та истина, шта све није измишљено и каква све чуда почињена. Да се не би рекло отац, мајка, брат, сестра, стриц, кум, комшија, замењена су им та и наденута друга имена, па се сада зову – бели, зелени, црни, црвени, источни, западни, напредни, назадни… Подељени тврде да су цели, преполовљени пола себе не признају, разорени са раздором се мире. Уверени да је истина на једној страни, хоће победу, без обзира на истину и правду. Тако су највеће раздаљине пукле у нама и међу нама.

Браћо и сестре,

Поред Успења Свете Богородице, крсне славе манастира Морача, коју сви славимо на  Госпојинском сабору – Доњоморачани већином славе Светог Архангела Михаила,чувара вере православне, „војводу целе војске анђелске“, бестелесне силе небеске, а Ровчани листом Светог Луку. И то морачког Светог Луку, најоригиналније иконе у српском иконопису, која је на својевременој изложби  уметности Јужних Словена узета за њен заштитни знак. Оног Луку, који је први сликао Богородицу, и то по живом моделу. Чини нам се да његово присуство у овим горама још није довољно испитано, без обзира на толике Луке и Луке по Ровцима и Морачи, јединог гуслара у српској иконографији насликаног баш на његовом животопису, и планину Лукавицу, коју је краљ Стефан Првовенчани не случајно завештао манастиру Жичи.
Опомињући се младих дана допустите да на крају овог слова изговорим и своју песму.

Реч Матије Бећковића у манастиру Морачи, на Госпођин дан, 2012. године

_______

Свети Лука

„Купећи дрењине и џање
Трњине и шипураке
Приобувао сам трање
И пристизао ђаке

И ваздан обиграво
Безљуђе и Свевиђе
А пред ноћ очајаво
Да неко не наиђе

А кад бих примркнуо
Стваљен од сваког звука
Да не бих прецркнуо
Бане и Свети Лука

Гони пред собом вола
И носи о врату јање
И Дела апостола
И прибор за цртање

У страху и сатрепету
Не знах откуд се знамо
Ни по којему свету
Заједно корачамо

Ни ко је у првомрачју
У стопу с основцима
Бос по црном драчју
Ишао по Ровцима

Срећна слава!“

[/restrictedarea]