Почетна / Интервју / Луис Брито Гарсија: Спречимо да нас леш капитализма здроби!

Луис Брито Гарсија: Спречимо да нас леш капитализма здроби!


Разговарала Мара Kнежевић Керн

Свако друштво је интегрисано око класних игара, чије се варијације зову историјом. У капитализму је добитак изведен из губитка оног другог. У овој фази капитализма то правило постаје неодрживо, зато што у овој фази игре губе сви. Због тога би требало  створити нова правила игре: сви за једног, један за све… То ће бити оно што називамо царством слободе

Луис Брито Гарсија (1940, Каракас), угледни венецуелански писац, доктор права и политички аналитичар, добитник је бројних књижевних награда за приповетке и романе. За збирку прича „Рајатабла“ добио је (1970. године) престижну награду „Casa de las Americas“. За ово дело Едуардо Галеано тврди да се „истиче због бриљантне наративне технике, ефикасног стила, одважности циљева, вештог прожимања идеја и анегдота, пенетрирајуће луцидности, моћне маште, капацитета синтезе, а пре свега због успешног начина на који просипа киселину у лице једној ултрамодерној цивилизацији“. Исто међународно признање добија 1979. за роман „Абрапалабра“, који критичар Салвадор Гармендија сматра „књижевним подвигом“.У новембру 2010. уручена му је награда  „Алба“ за животно дело у области културе, категорија књижевне уметности.

Као новинар и есејиста, Гарсија објављује опсежна истраживања о политичком говору, као и о поткултурама, међу којима се истичу  књиге „La máscara del poder“ („Маска власти“) и „El poder sin la máscara („Власт без маске“), прва из 1989, а друга из 1990. године.

За „Печат“, Гарсија  говори о неким од најактуелнијих политичких и економских питања савременог света, а посебно – његове земље и латиноамеричког континента.

 Спадате у генерацију венецуеланских уметника која је прошла трауматичан период – од пада војне диктатуре Маркоса Переза 1958, праћене оружаним борбама 1960, па све до немилих догађаја везаних за Чавезов контроверзан револуционарни пут. Шта данас Чавез представља за Венецуелу?
Чавез је дошао на власт на изборима, после моћног социјалног превирања, а при том није имао иза себе партију, у уобичајеном смислу речи, нити је имао моћне спонзоре, а медији су листом били против њега. Његова победа је донела веома значајну нову динамику односа у Латинској Америци, а у прилог му је ишло то што се држава потпуно одвојила од народа, касније то се догодило и са партијама. Чавез је умео да се приближи народу и да говори језиком који они разумеју. Његова појава је улила нови оптимизам и он је задобио поверење потлачених маса… Имам обичај да кажем да је фебруара 1989. започео Четврти светски рат, као наставак трећег – хладног рата. Ово је рат против неолиберализма, и његов почетак сам симболично сместио у Каракас.

На каквим темељима је постављена Боливарска Република Венецуела?
 Нема изградње без темеља, а наш солидан темељ је венецуелански социјализам.То је политичка култура наслеђена од домородачких народа, у којој се одвија спонтана сарадња међу људима базирана на егалитаризму и антиауторитаризму… А ово што се данас дешава је казино социјализам. Својевремено сам се активно залагао за затварање казина, сматрам да су они најмалигнији део капитализма зато што омогућавају прање прљавог новца. Кад кажем казино социјализам, мислим на то да социјализам не иде са приватном акумулацијом, једнакост са корупцијом, нови човек са непотизмом, антиимперијализам са дрогом… Сматрам да полиција не може да надгледа све у сваком тренутку, потребан је морални препород. Сваку револуцију је припремила просвећена авангарда, па и нашу. Културна герила прати оружану борбу и одржава контакт са друштвеним покретима, а боливарски процес је рођен из тог непрестаног проповедања. Симон Родригез је рекао: „Или ћемо измислити, или погрешити“ и „Свака револуција је једно предивно ново искуство, и изнад свега захтева много маште.“

Капитализам је у кризи, а левица више није авангардна. Да ли је у тим условима светска револуција могућа?
 Током развоја неолиберализма, партије и интелектуалци – који су у прошлости били револуционарни – напустили су борбу, што је довело до незамисливих потреса. Неопходна је реконструкција старих револуционарних пројеката и радикалних странака, што представља једину препреку која нас дели од светске револуције. Сматрам да се акумулација објективних услова претвара у револуцију само уколико збир квантитативних промена доведе до квалитативне трансформације.

Мали народи имају шансу за сопствену револуцију само у условима када велики започну узјамно да ратују. Тако је било и са нашом револуцијом… а и са вашом, колико сам упознат. А што се тиче Америке, тамо не долази до револуције зато што су одржали лимит до којег су обични људи спремни да подносе деградацију својих могућности… Већина латиноамеричких земаља је изабрала владу левице, а тамо где је на власти десница долази до масовних немира. Али од незадовољства до револуције дуг је пут. Требало би га скратити.

[restrictedarea]

Заговарате писање заједничке историје латиноамеричког континента. Зар вам се не чини да је то немогућа мисија?
 Наша историја је слична, зато што смо били под истим завојевачима, а листа жртвованих бораца за слободу нашег континента је дуга и свака земља има свог хероја. Набројаћу само неке: Бењамин Зеледон, Франциско Мадеро, Емилијано Запата, Панчо Виља, Цезар Аугусто Сандино, Хулио Антонио Мела, Че Гевара, Салвадор Аљенде, Освалдо Летелијер, Арнулфо Ромеро… Зар не мислите да је то довољно за заједничку историју? Додајмо томе три хиљаде Чилеанаца, 8.690 Аргентинаца и преко десет хиљада Венецуеланаца. Па ко зна колико Перуанаца, Колумбијаца, Гватемалаца убијених по налогу Вашингтона… Ова кланица је попримила транснационалне размере са операцијом „Кондор“, то је била алијанса диктатура које жртвују дипломатију зарад злочина. Тако су еквадорски председник Ролдос и Панамац Омар Торијос погинули у необјашњивом паду авиона. Против Фидела је било више од 900 покушаја атентата, а ни броја се не зна оних против Чавеза. Политика и мафија су удружене и не бирају средства, нити налогодавце. Али ови злочини попримају интерпланетарне размере: од Патриса Лумумбе до вашег председника Милошевића, који је умро мистериозном смрћу усред суђења, организованог од стране оних који су вам уништили земљу. А уништавили су је само да бисте им служили као војна база, из које ће окупирати друге земље. И тако се приватизација живота завршава приватизацијом смрти. То је затворен круг: неформалне полиције тврде да служе формалне државе, претварајући их у сопствене инструменте моћи.Убице купљене од стране полиције купују политичаре, постављајући убиства као врхунски закон, а паравојска постаје право лице империје. Али они не убијају само људе, они уништавају културно наслеђе и колективно памћење поробљених народа и читавог човечанства. Уништили су Вавилонску библиотеку, археолошко благо Бенгазија… Убиство је њихова политика, религија, економија, дипломатија, култура…

 Један ваш есеј носи наслов „Латинска Америка и Кариби нису ничије задње двориште“. Колико је то „двориште“ на које су се намерили?
 Ми смо заједница од 33 државе и савез 540 милиона људи, са најзначајнијим природним ресурсима на свету, а при том имамо само два online casino доминантна језика и минималне културолошке разлике. Све околности иду у прилог развијању братских односа, без туторства САД-а. Управо заједно радимо на комплетном прегледу стања на плану екологије, у циљу очувања биодиверзитета и одређивања лимита за експлоатацију сировина. Планирамо пројекте за изградњу још једног канала за повезивање океана, и на интегрисању великих река у једну централну  артерију… Због експлоатације нафте смо још увек еколошка тамна тачка, али ту нафту користе сви.

 Америка не бира средства да поврати доминацију у Латинској Америци. Сем ФТАА (Free Trade Area of the Americas), ту је и интерамерички Суд за људска права?
Обе институције су основане у циљу наметања неолиберарне политике и стављања земље у завистан положај. Како економски (ФТАА), тако и у циљу политичке дисквалификације. Суд за људска права је инстутуција у потпуности подређена америчким интересима, финансирана од Америке више од 50 одсто. Они штите људска права само ако се ради о кршењу права од стране државе. Уколико се ради о компанијама, банкама или земљопоседницима, они стоје скрштених руку. Њих не брину права на земљу, воду, образовање, здравље, културу, информације… све оно што живот чини достојанственим и могућим. Ове институције првенствено бране интересе крупног капитала, и никада се нису огласили поводом Сомозине диктатуре, али је током деценија Боливарске Републике поднето 66 тужби против Венецуеле. Када је председник Чавез киднапован од стране фашистичке пучистичке клике, није било никакве реакције. Нису реаговали ни кад су пучисти угрозили живот председника Рафаела Корее, али су од њега тражили да се извини монополистима из Сектора за комуникације, зато што је против њих покренуо поступак… Венецуела је стављена у ред са Колумбијом, Хондурасом и Хитијем, као земља која „ствара услове за озбиљно кршење људских права“… А при том Обама, поводом геноцида у Либији, отворено каже да је то за Америку „модел међународних односа“. Нажалост, у томе му помажу УН – оне су постале најобичнија банда хегемона.

У којој мери је Венецуела независна од увоза хране?
Нажалост, лоша политика у прошлости учинила је да је Венецуела прилично зависна од увоза, нарочито од увоза хране. С обзиром на то да смо богата земља, то није проблем, али се проблем јавља када је у питању кивалитет увезене хране… Али све је то пред нама, сви ти нагомилани проблеми које би требало разрешити на најбезболнији начин, како унутар земље у којој се преплићу два система, тако и у односу на друге латиноамеричке земље. Неке од њих су под јаким утицајем Америке и с њом имају снажне трговинске везе; оне би могле бити Тројански коњ наше економије… Чавез је одбио да потпише међутрговински уговор АЛЦА. Замислите, у том уговору је стајала клаузула да „није дозвољено предузимати мере заштите природе“. Следећи важан задатак је обезбеђивање суверенитета исхране.

 Чему нас учи историја, када је у питању опстанак великих империја?
Римска империја је пала кад њихова војска више није била састављена од грађана већ од плаћеника. Ово искуство може бити значајно за Америку, као највећу колонијалну силу, али то не значи да ће се она добровољно одрећи своје хегемоније. Управо у клими банкрота државе и пролетаризације средње класе долази до насилног покушаја поновног освајања изгубљених позиција – сличан процес се одвијао током рађања европског фашизма… У светлу Марксове теорије да „владајућа класа доминира не само над средствима за материјалну производњу, већ поседује и интелектуалну производњу“. С обзиром на то да капитализам настоји да монополизује све функције човека, преузимајући и његове мисли, задатак пред нама није нимало једноставан.

Може ли Венецуела да изађе из капитализма мирним путем?
Пожељно је да се то обави мирним путем, али не би требало сметнути с ума да владајућа класа не жели добровољно да напусти своје привилегије. А кад се у то умеша страни фактор, долази до двоструког конфликта – унутрашњег и спољашњег. Ми се трудимо да наша револуција тече мирним путем, кроз трансформацију својинских односа и заштиту најширих слојева друштва. Капитализам је у кризи, а наш циљ је да спречимо да нас леш капитализма здроби.

У књизи „Социјализам трећег миленијума“ разматрате могућност успостављања социјализма, користећи кризу капитализма.
Верујем да је Homo sapiens превазишао фазу предатора и да у новом миленијуму неће моћи да пљачка некажњено. Свако друштво је интегрисано око класних игара, чије варијације се зову историја. У капитализму је добитак изведен из губитка оног другог. Али у овој фази капитализма то правило постаје неодрживо, зато што у овој фази игре губе сви. Због тога би требало створити нова правила игре: сви за једног, један за све… То ће бити оно што називамо царство слободе. Кропоткин је говорио да „капитализам у којем се одвија рат свих против свих, није универзалан вечни закон. То је заправо аномалија“. То стање нажалост траје већ седам векова и тешко је збацити то бреме. Песник Енрико Бернардо каже да је „нови живот могућ само ако орежемо старе гране“.

Већина Венецуеланаца је католичке вероисповести, што олакшава процес консолидације заједнице. У којој мери црква уттиче на политичке одлуке верника?
У Венецуели је већина становништва католичке вероисповести, али они немају однос према цркви као што је то случај у Италији и Шпанији. Наше католичанство је оплемењено бројним другим религијама, и људи га доживљавају пре свега као нешто интимно. Не иду често у цркву, па свештенство нема утицаја који има папа у другим земљама. А наша црква је, нажалост, против председника Чавеза, они су организовали Бискупску конференцију против њега.  Против њега је и преко 90 одсто медија, они служе корпоративним интересима и налази се у приватним рукама. То се показало и за време пуча, кад су испољили сву бестијалност, лажући и ширећи дезинформације, што се на крају окренуло против њих. Народ је изашао на улицу и видео шта је истина, а шта лаж… „Викиликс“ је објавио разговоре опозиционара из редова разних НВО, они су долазили у Америчку амбасаду и мољакали за доларе… Преко 100 ТВ станица је било укључено у акцију дезинформисања – био је то информациони блек аут… А Чавез им је све опростио.

Шта вас је навело да преиспитујете догму о неспојивости хришћанства и социјализма?
Венцуела је пример да верници подржавају концепт социјалне државе, која се ослобађа робовласничких наслага. Само је црква остала на догматским позицијама. Кренуо сам кроз Библију да покажем за какве се вредности залагао Христ. Он је по професији био столар, као и његов отац, а не великопоседник или неко ко живи од туђег рада. Сав приход од проповеди делили су на једнаке делове, а своје прво чудо је извео на свадби умножавајући храну и равноправно је делећи. Он је презирао богатство и акумулацију капитала, о чему сведоче речи: „Каква корист да човек добије цео свет, ако изгуби душу.“ Његов однос према банкама и зеленашким каматама је општепознат, као и према трговцима. Говорио је да „богат човек тешко улази у царско небеско“, а против хијерархије су познате речи: „Ко би први нека буде последњи и свима слуга“… Могу с поносом да кажем да је управо такав човек поставио темеље Боливарске Републике: Симон Родригез Боливар је био филозоф космополита, али није имао ни кућу, ни земљу, ни породицу… Имао је само идеале. Уз Боливара, за италијанске и америчке револуционаре најинспиративнији лик је Ђузепе Гарибалди. Пророк и ратник, са републиканским идејама, и иницијатор социјалних и економских реформи. Волтер је рекао да „оружани пророци пре дођу до победе него неноружани“, али је зато ту био ненаоружан Грамши да их идентификује… Гарибалди је водио рат за независност Уругваја и три рата у Италији. Учествовао је у ослобађању Грчке, Мађарске… привукавши сељаке пољопривредним реформама. Ми смо сви њихови наследници.

Истраживања пред изборе показују да око 55 одсто гласача подржава Хуга Чавеза, око 30 одсто је против, а остали су неопредељени. Којем слоју они припадају?
Нисам сигуран. Можда представљају средњу класу… Знате, код нас је то, понекад, прилично ирационално опредељивање. Ми смо страсан народ и страсно смо за или против Чавеза, нема средине. Она већина је стабилна, то су људи који живе од свог рада и видели су предности социјалне државе, а видели су и орвелијански сценарио током пуча, којим су покушали да свргну легитимног председника. Верујем да ће они одлучити исход.

Статистички подаци независних извора говоре у прилог политици председника Чавеза, што се види из вашег извештаја: „Према Индексу о срећи на планети (Happy Planet Index), Венецуела 2010. године у категорији благостања бележи оцену 7,5 од 10, чиме се изједначила са Швајцарском, а једва за једну децималу се налази иза Норвешке, али заузела је позицију испред САД-а, које су забележиле 7,16.“ Зар било ко има дилеме око тога коме ће указати поверење да води земљу?
Као и обично, Америка не седи скрштених руку. Она је овакве резултате дочекала изјавом да је могуће да ће пред изборе доћи до „непредвиђених догађаја“… Можда је експлозија нафтне бушотине тај „непредвиђен догађај“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Naslov sve govori.Ko može da shvati.Shvatiće.Kapitalizam NEMOŽE REŠITI OVU KRIZU.Ali može uništiti sve što je do sada stvoreno zarad svog opstanka.Treba dosta mudrosti,obzirom da se TRULREŽ ,ljudska trulež,proširila široko van EU.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *