Почетна / Други пишу / Љиљана Смајловић: Српски кронизам

Љиљана Смајловић: Српски кронизам

Јесте ли чули за кронизам? То је енглеска реч са грчким кореном (цхрониос, дугог трајања) која у политичком вокабулару означава то када политичари поверавају важне јавне функције политичким пријатељима и њиховим супружницима и штићеницима. Или, у српском случају, гимназијским друговима, а отуда и кованице „буразерски“ или „пајташки“ капитализам, под којим се подразумева систем у ком успех у послу зависи од блискости пословних људи и државних службеника.

Википедија као пример кронизма у Америци наводи случај Роберта Мекнамаре, ког је Џон Кенеди именовао за министра војног иако за тај положај није имао никакве квалификације, баш као ни за претходно му понуђени положај министра финансија. Резултати Мекнамариног рада су добро познати: човек је остао запамћен као „архитекта“ катастрофалног америчког рата у Вијетнаму.

Кронизам је добра осматрачница за аферу „Политика“, која управо потреса српску политичку сцену. Ове смо недеље сазнали да су нас Демократска странка и њен тајкун Мирослав Богићевић пре два месеца дрско лагали када су тврдили да немају никакве везе са тајанственом продајом београдске „Политике“.

Богићевић је власник „Фармакома“ и један од оних пословних људи са везама у врху политичке власти, чији су се приходи и добит за време те власти вишеструко увећали. Пре два месеца тврдио је да „уопште не зна одакле неком идеја“ да га помиње у контексту вести да је фантомска фирма из Москве, коју су његови службеници у јануару са 250 евра основали, купила удео немачког ВАЦ-а (у висини од педесет одсто власништва) над компанијом „Политика новине и магазини“. У истом је даху, додуше, тврдио да му подмећу само зато што је „леп и паметан“, па је можда подсвесно и тада желео да нам да до знања да (ни о „Политици“) не говори истину.

Према речима Александра Вучића, Богићевић сада тврди да га је Демократска странка „натерала“ да купи „Политику“. То може да буде тачно, а и не мора, но свакако је јасно да је Демократска странка лагала када је пре два месеца тврдила да нема појма ко стоји иза мистериозног купца „Политике“, односно московске „Ист медиа групе“.

Списак оних који не говоре истину о „Политици“, а добри су пријатељи бивше власти, мало је дужи. Тако дојучерашња председница Управног одбора „Политике“ АД (мајке фирме „Политика новине и магазини“) и заступница државног капитала у најстаријем листу на Балкану, Соња Лихт, тврди да „о продаји удела ВАЦ-а у Политици зна колико и други грађани Србије“, иако је операција преузимања ВАЦ-овог удела почела још у јануару ове године, када је ВАЦ уступио своја потраживања од „Политике“ (у вредности од 12 милиона евра) још једној тајанственој, овог пута кипарској фирми.

Све је ово било могуће зато што се госпођа Лихт, чији је посао био да се стара о државној имовини у „Политици“, правила да нема појма о томе ко коме шта продаје, иако је уредно, у име „Политике“ АД, примила ВАЦ-ову понуду на основу права прече куповине. То право ушло је у уговор о продаји педесет одсто „Политике“ ВАЦ-у, јер се на тај начин држава, још у време Зорана Ђинђића, осигурала да може да утиче на судбину листа који представља важну српску националну институцију, уколико ВАЦ једног дана пожели да прода свој удео. Пошто је заступник државног капитала пустио да у тишини истекне рок за одговор на понуду по праву прече куповине, ВАЦ је могао да прода лист коме је хтео. Све је, дабоме, остало у кругу „кронија“, мале групе изабраних пријатеља ДС-а и Бориса Тадића који су имали увид у привилеговане пословне информације.

И половина „Политике“ је тако завршила у рукама Мирослава Богићевића, успешног бизнисмена, који је пре пет и више година неуспешно покушао да купи НИН, а сада крије своје власништво у малом политичком часопису који се две године продаје на београдским киосцима под називом „Нови магазин“ и који се номинално налази у власништву бивше председнице Независног удружења новинара Србије Надежде Гаће. Еуфемистички речено, Демократска странка нема разлога да буде незадовољна уређивачком политиком овог гласила.

Ваљда је сада јасније зашто нема политичке корупције без „кронија“, добрих пајташа људи на власти који ће изигравати независне интелектуалце и тобож штитити јавни интерес док помажу малу клику на власти. Та врста корупције се још назива и „институционалном“, јер се разликује од мита и других облика стицања личне користи. Таква корупција подрива поверење грађана у установе система.

Али ако у управне одборе важних јавних установа постављате људе од поверења, који ће фаворизовати само једну политичку партију, а не јавни интерес, онда вам је корупција заправо и била главни циљ. Целу годину пре продаје „Политике“ власт је замајавала читаву малу чету новинара и других посленика јавне речи прављењем медијске стратегије за Србију по мери Европске уније. У тој медијској стратегији писало је да је транспарентност власништва један од главних циљева реформе медијског система, а тај нам циљ измиче равно десет година. Наравно да нам измиче, када се држава дању изјашњава за транспарентност, а по ноћи интензивно ради да сакрије и власништво медија и своје отиске прстију на уговорима офшор и других, фантомских компанија којим се стичу удео и утицај над медијима.

Не ради се ту само о томе да Соња Лихт није радила оно што је проповедала, кад је реч о добром управљању и европским стандардима. Ради се о томе да Србија нема шансе у борби против корупције све док нема слободне медије, независне изворе и разнолике гласове на јавној сцени. И тако све укруг.

А последња линија одбране те тобож проевропске и демократске власти, и њој блиских новинара, данас гласи да не виде у чему је ту кривично дело! Све је то, наравно, било могуће и зато што су на то жмурели и Брисел и западни амбасадори, па и експерти који су писали медијске стратегије.

Нова власт у Србији тврди да ће се сада све променити набоље. Не смемо им веровати на реч. Али једно је сигурно, ако не буду умели боље од ових, ако само наместе своје „кроније“, онда су само хтели да наставе са пљачком.

Извор: http://www.nezavisne.com

Један коментар

  1. Gdjo Smajilovic, ne krivite previse S.Liht, ona je to sto jeste i ogroman broj Srba dobro shvata sta su njeni zadaci i ko ih joj postavlja.Problem je na potpuno drugoj strani i o njemu ne pise niko ili gotovo niko.Kad drzavne institucije npr. predsednik ili vlada kao sto je u ovom slucaju bilo,za zastitnika drzavnih interesa u Politici postave nekoga ko je direktno angazovan da rusi Srbiju to sluti kraju Srbije, gdjo Smajilovic.Zamislite,Boris poverava Lihtovoj parce Srbije.Zamislite nemorala,toliko nezaposlenih ekonomista,anzenjera i jos nekih a on odluci da preangazovanoj Sonji poveri na cuvanje drzavnu imovinu.Moze li to biti slucajno,ne moze Ljiljo nego su na istoj strani.I jos nesto zamislite tandem Bujosevic Liht.Od tad na citam Politiku.gadi mi se.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *