Криза евра: Супер Марио и наивни банкстери

Пише Момир Булатовић

Своју моћ банкари заснивају и на чињеници да велики број људи теме из њиховог пословања сматра компликованим или страшно досадним. Нажалост, по свом утицају на живот и судбину обичних људи, оне су међу најважнијим, па би им ваљало посветити пуну пажњу. Тако се не само боље упознаје Европска унија, него се схвата и улога огранака тих истих банака које нас годинама „усрећују“ на овим просторима. Зашто би се и даље њихово енормно и незаслужено богатство заснивало на нечијем незнању, небризи и мирењу?

Утицајна америчка агенција „Стратфор“ (Global Intelligence) је недавно објавила анализу европске кризе у 2012. години. У њој се подсјећа да је, крајем претходне године, она доживјела врхунац и све су прилике биле да је евро, као један од најважнијих успјеха ЕУ, неће преживјети. Дужничка криза је кулминирала у бројним кључним државама Уније, чиме се показало да она није везана само уз њене периферне чланице. Уз то, трошкови нових задуживања, без којих је било немогуће сервисирати доспјеле обавезе по кредитима, односно одложити банкрот у бројним државама чланицама ЕУ, прешли су границу управљивости. Наиме, и теорија и пракса доказују да када камата на куповину државних обвезница премаши износ од шест одсто годишње, дугови се више не могу вратити и банкрот постаје само питање времена.

ПОЛИТИЧКА ВОЉА
Крајем претходне године, наставља се у овом документу, није постојала политичка воља да се евро спасава на цијелом подручју ЕУ. Распламсале су се расправе (које су и данас далеко од тога да су умирене) о томе кога би требало избацити из еврозоне и како Европска унија, у ствари, мора да има више колона (да се не каже – класа) држава.
На све учесталије притиске да „Европска централна банка“ (ЕЦБ) постане гарант посљедњег уточишта (крајњи купац) за државне обвезнице свих чланица ЕУ, њен први човјек, Марио Драги је 8. децембра те године изјавио да ЕЦБ не може да помогне. „Ми имамо Уговор (Устав ЕУ), а члан 123. забрањује финансирање влада“, била је његова коначна одбрана. Упркос томе, тај исти човјек је у име исте институције, већ сутрадан (9. децембра) објавио план неограниченог снабдијевања јефтиним (свјеже штампаним) новцем свих европских банака, које би, онда, откупљивале државне обвезнице издате од влада погођених кризом, чиме би се трошкови додатног задуживања смањили.
Тако је формиран Европски стабилизациони механизам, праћен Фискалним пактом ЕУ. Већ првог дана је повучено 490 милијарди евра, а процес се више није заустављао. Све правне недоумице које су произлазиле из ових политичких одлука, недавно је разријешио Уставни суд Њемачке. Његов став је да у формирању стабилизационог механизма и фискалног пакта нема сукоба са уставом ни Њемачке, ни Европске уније. Евроентузијасти су добили нов подстрек, а укупна еврокриза је, како закључује „Стратфор“, током 2012. године ушла у доминантну политичку фазу.

МАРИЈЕВА БАЗУКА
Све је ово више разлог за бригу, него за весеље. Старији памте како смо ми прошли на овим просторима, када смо економске проблеме покушавали да ријешимо самоуправним споразумијевањем и друштвеним договарањем. Или када смо вјеровали да кадрови рјешавају све. Политички приступ јесте увијек незаобилазан, али само уколико се креће по терену реалности и усклађује са чињеницама.
Како је, дакле, могуће да једна те иста ствар данас буде неуставна, а сутра не? Посебно у свијетлу чињенице да је то потврђено пресудом тако ауторитативне институције као што је Уставни суд Њемачке. Одговор је једноставан – то је могуће, јер уопште није у питању  једна те иста ствар. Давање новца владама не дозвољава Устав ЕУ, али давање новца банкама које ће га дати владама тај Устав не брани, па је, дакле, дозвољено. (На овом мјесту је нужна молба уваженом читаоцу да се, због оваквих небулоза, не љути на аутора, јер он само преноси ставове еврозваничника).  Марио Драги је, коначно, могао мирно да опаше своју монетарну базуку и непојмљивом снагом гађа по новчаним проблемима еврозоне. Инвеститори, тржишта и берзе су, већ на само најаву оволике количине јефтиног кеша, реаговали у стилу Павловљевих паса. Берзантски индекси у Америци и Европи су (накратко) поскочили, а повећао се и интерес за куповину државних обвезница Италије и Шпаније, будући да је овом одлуком ризик везан уз њих био фактички непостојећи.
Посебно је био интересантан дио Драгијеве најаве да ће ЕЦБ (која заједно са Комисијом ЕУ и ММФ-ом чини чувену „Тројку“) задржати ексклузивну одлуку гдје ће се ангажовати, у којем обиму и када ће престати са куповином проблематичних државних обвезница. То је, даље, значило да се ништа од овога не односи на државне папире Грчке, Португалије и Ирске, јер се они, због своје невриједности не котирају на берзи. И коначно, то доводи до тога да само страшна „Тројка“ има право да одлучује када ће, како и до када спасавати неку посрнулу чланицу ЕУ. Ред за спасавање је све дужи, услови све оштрији, а проблеми се годинама не смањују, тако да ће, безмало сви, доћи пред страшну „Тројку“. Толико о слободи и равноправности унутар европске породице нација.

Марио Драги, председник Европске централне банке

РИЈЕЧИ ДРУМОМ…
Будући да се морају поштовати одредбе Мастришког уговора, државне обвезнице се не смију куповати на примарном тржишту (односно директно од владе која их издаје). Тако се новац неограничено даје банкама да их оне купе на секундарном тржишту, то јест од оних који су их већ купили. По правилу, то су те исте банке или њихови инвестициони фондови, односно, и продавци и купци вриједносних папира су исти, из исте бранше и сличног кова. Невоља са њима је што воле себе и свој новац, и то више од свих осталих ствари и циљева на свијету.
Игранка тече на сљедећи начин. Када ЕЦБ упумпа у европски финансијски систем десетине и стотине милијарди евра, она мора да створи механизам за повлачење вишка новца из оптицаја. У супротном, инфлација би била неминовна и брзорастућа. Стога, истовремено са механизмом за стварање новог новца, мора да се изгради инструмент за повлачење вишка из оптицаја. А, ту музику банкстери највише воле. Они, као прво, позајме новац код ЕЦБ са циљем да купе спорне државне обвезнице. Али, будући да је то (од тог тренутка) њихов новац, са којим могу да раде шта желе, оне не морају (и неће) да га троше на куповину проблематичних вриједности. Оне ће, као други корак, тај исти новац пријавити ЕЦБ као вишак и депоновати га код ње. Смисао ове трансакције је у томе што ЕЦБ даје значајно већу каматну стопу на средства која се код ње депонују, него ли је наплаћује на сопствене позајмице. Разумије се да читав овај процес има стручно и звучно име. Оно гласи – „санитизација“ (поништавање у рачуноводственом смислу), а уведено је са вјероватним циљем да се сакрије суштина безобразлука и преваре коју представља.
Новац, на тај начин, стално иде укруг, као торнадо или као тоалет папир, зависно од перспективе, како успјешно примјећују неки инвестициони аналитичари (попут Keith Fitz-Gerarda). Да је овако и никако другачије, доказује вријеме у којем се остварује план откупа државних обвезница јефтиним новцем ЕЦБ. Износ дуга се повећава, његова структура је све неповољнија, а камата, као цијена куповине државних вриједносница, стално расте. Са становишта кризе у еврозони, ниједан суштински искорак није направљен иако се Маријева базука не хлади.

СРЕЋНИ БАНКАРИ
Обичним и моралним људима је тешко и да повјерују да овако нешто постоји. Да им нека (државна) установа да свој новац по камати од један одсто годишње, па онда тај исти новац узме на чување и плаћа по, на примјер, четири одсто. Ако су у питању десетине милијарди евра, зарада од три одсто је новац који је тешко и избројати, а добијен је без и једне грашке зноја. Ти исти људи би се задовољили  неочекиваном и огромном зарадом, и препустили се уживању, па док траје, траје. Да, али банкстери нису обични, а посебно не морални људи. Оволики поклон је тек прави изазов за њих.
За новац који су депоновали код ЕЦБ они су добили потврду, будући да је он „њихов“. Тада ће одлучити да над њим изврше „левериџ“. У питању је једноставна  одлука да се новац помножи са бројем који банка хоће. Донедавно је било уобичајено да се ради о једном од бројева у низу између 30 и стотину. Нови подаци говоре да су тренутно банкари (ваљда због кризе) скромнији и да се левериџ најчешће врти око броја десет.
Са тако утврђеним износом банке се појављују на тржишту. На основу тог новца оне претендују да испуне услове довољности свог капитала. То значи да одговоре обавезама контролора који провјеравају „здравље“ њихових биланса. Услови су, могуће управо због кризе, мало пооштрени, па се од банака захтјева да имају минимално девет одсто сопствених средстава у односу на дате кредите или гаранције. Да преведемо, ако је нека банка дала сто милиона кредита, морало би да има расположивих сопствених средстава у износу од девет милиона којима ће гарантовати своје евентуалне обавезе. Ако би неко, здраворазумски упитао како се са девет милиона може гарантовати стотину, неће добити одговор. Свијет финансија је одавно далеко од разума и било које логике. Умјесто одговора, информација да, упркос свим овим гимнастикама и виртуелном новцу, банке не могу да достигну ни ових девет одсто.
Сасвим узгред, иако није нимало неважно, требало би примијетити да је ову невољу европских банака које су имаоци огромног броја безвриједних папира  искористио руски и кинески капитал. Они су у тихој и нетранспарентној, али и незаустављивој експанзији. Иако је све у домену пословне тајне, у цеховским круговима се зна да је руски капитал већ ушао у велики број европских банака, негдје као већински, али претежно као значајан акционар. На овим просторима, ваљда због географске удаљености и укупне економске моћи, Кинези препуштају лидерску улогу Русима, али их слиједе са сопственим учешћем које је мање, но и даље значајно. Неки амерички аналитичари процјењују да је преко шест стотина милијарди евра кинеског капитала, током ове године, пласирано у европске банке. Иако је Кина, да подсјетимо, уљудно одбила позив да учествује у Европском стабилизационом фонду, ипак је, вођена својим интересима, дала допринос опстанку евра.

ТУЖНА ЕВРОПА
Иако су подаци о којима се говори у овом тексту истинити, провјерљиви и видљиви, о њима се мало и нерадо говори. Европски политичари шире оптимизам, али траже нова жртвовања и оправдавају строгоћу штедње. Говоре о европским вриједностима које морају бити очуване, а мире се са крађом перспективе својих младих генерација.
Чини се да је најтужнија посљедице еврокризе њен прелазак у овакву политичку фазу. Једина њена извјесна посљедица биће сукобљавање и подјела европских народа и држава. Европска политичка елита је или незнавена, или корумпирана. Она ћути о стварним узроцима кризе и тиме показује да не жели да јој се супротстави.
Ово је финансијска криза. Она је настала и може бити прекинута само у свијету финансија. Њени први узрочници су незајажљиви банкари са гангстерским понашањем. Умјесто да они буду натјерани да врате отето и одговарају за почињено, стављени су у центар пажње и државне бриге. Европске државе су се помириле да нису способне да исплаћују пензије или одржавају социјалне и образовне системе, али да морају да плаћају лихварске и преварантске камате. Механизам који оличава „Супер“ Марио Драги, представља колосалан промашај, толико велики да многи сматрају да је у питању смишљена превара. Давање банкарима толико права и такве могућности за лов у мутноме, једнако је повјеравању лисици да чува кокошињац, уз наду да ће кокице напредовати.
Своју моћ банкари заснивају и на чињеници да велики број људи теме из њиховог пословања сматра компликованим или, у најмању руку, страшно досадним. Нажалост, по свом утицају на живот и судбину обичних људи, оне су међу најважнијим, па би им ваљало посветити пуну пажњу. Тако се не само боље упознаје Европска унија (да би се више вољела и што прије јој се пришло), него се схвата и улога огранака тих истих банака које нас годинама „усрећују“ на овим просторима. Зашто би се и даље њихово енормно и незаслужено богатство заснивало на нечијем незнању, небризи и мирењу?

4 коментара

  1. Ovakve bi tekstove trebalo stampati u vidu letaka i bacati iz aviona , da bi se ovaj narod “prosvetlio” i doznao ko mu u stvari “kroji” sudbinu i gde ga “EUsrecitelji” guraju…

  2. U istoriji je bilo mnogo kriza. Sve su one bile i prosle, jer nisu bile u interesu drzava i naroda. To je bilo vreme kada su na nepozeljne pojave u drustvu delovali mnogi drustveni cinioci. Sada, u vreme “liberalnog kapitalizma”, narocito u finansijskoj oblasti, velikim delom sveta upravlja zapadni udruzeni korporacijski kapital. Njegov interes je bio da zaduzivanjem podjarmi veliki broj drzava, a sada taj opljackani novac, preko svojih banaka, ponovo nudi zaduzenima da se “oslobode” svog duga. Mozda je cudno, ali kriza pogadja stanovnistvo Planete, a ovaj kapital crpe novi profit. Osim toga, dalje finansijsko porobljavanje prinudno uteruje drzave i nacije u globalisticki tor. Tada ce se ropstvo sasvim utemeljiti.

  3. Finansijska kriza je svjesno i planirano izazvana, zbog nove raspodjele moći i uticaja. Nastala je privremenim povlačenjem kapitala najvećih bankstera, koji pod svoje imaju i najveće centralne banke (emisiona funkcija) ali i korumpirane vlade, gdje god im je to potrebno.

    Kinezi i Rusi kao alternativa samo recikliraju prihode od prodaja na inotržištima i ne treba se zanositi da će im banksteri stari 300 godina dozvoliti da olako novcem, koji oni kreiraju a Kinezi i Rusi plaćaju radom odnosno svojim prirodnim bogatstvima, tako olako ustupe najmoćnije porobljivačko oružje.

  4. Rokfeler je nema par godina priznao, da su pogresili sto su uveli novu tehnologiju internet kao sredstvo za globalizaciju u korist korporativnog kapitala,pozurili su.Nisu racunali da ce se informacije koje su im trebale za njihovo brzo reagovanje okrenuti protiv njihovih interesa. Zato je nastao haos u globalnoj fin i ek sferi, koji su brze bolje proglasili sv, krizom. To nije kriza koja pogadja samo drzave i narode, Ona jos vise pogadja svetske kapitaliste,zato laziraju berze, beze u zlato i ratove ne bi li spasili sta se spasiti da.Jer da su samo u krizi drzave i narodi koje su zeljeli opljackati i porobit, ni po jada, ali u glib upadaju i oni. To stanje nece jos dugo potrajati jer je neodrzivo i kraj 2012g je dno dna.Ova igra je zavrsena na stetu kapitalizma, jer narod postaje svestan i ne pristaje na takav oblik vladanja svojih demokratski izabranih vlada, u sluzbi zapadnog kapitala. Dobar primer je J. Amerika koja se dobro izmice njihovoj kontroli.”Stratvor” to u analizi i govori , sve se preliva sa jedne na drugu stranu sveta i izmice kontroli onih koji su zamislili taj scenerio.Biti ce tesko ali manipulanti nisu i nece uspeti da porobe svu enrgiju i pamet sveta na planeti.Zahvaljujuci internetu sve informacije su postale javne i lako dostupne, povratka nema, ma koliko se oni upinjali u svom naumu i uz pomoc medija, internet sve to zaobilazi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *