Почетна / Друштво / Косово и Метохија: Нормализовање ненормалног

Косово и Метохија: Нормализовање ненормалног

Пише проф. др Ратко Марковић

Заједничко обележје свих бриселских договора је да се њима употпуњује државност Косова и уређује и сређује држава Косово. Између Србије и Косова успоставља се државна граница са свим пратећим обележјима (царина, полиција). Сређује се вођење матичних књига, катастра и признавање универзитетских диплома Косова. Утврђује се начин регионалног представљања Косова на регионалним састанцима. Србија тим договорима ништа не добија. Она само даје

Светски моћници (Америка и ЕУ) замислили су да се стварање самосталне државе Косово од дела српске територије и дела српског народа одвија у две етапе.
Прва је физичко заузимање територије српске Аутономне покрајине Косово и Метохија и њено издвајање из политичког и правног поретка државе Србије. Тај посао је успешно обавио НАТО, оружаном агресијом на Србију. После те агресије, Србија више није била држава на Косову и Метохији, иако је та покрајина остала у саставу Србије. До коначног решења положаја Косова успостављене су привремене институције које су преузеле део задатака које обавља држава.
А онда су те институције прогласиле Косово независном државом. Како је цела операција изведена на преласку једног века у други када је свет већ увелико правно уређен и када се, бар у Европи, голим насиљем не може остварити ништа што би имало трајнију правну вредност (право не може настати из неправа), Косово и Метохију је требало правно и политички освојити. Тај задатак требало је остварити у другој етапи похода на Косово. Замисао је да га обави сама Србија. То од ње траже, ослањајући се на спољну политику Владе Србије, исти они који су физички заузели Косово. У првој етапи, они су понизили Србију, у другој траже од Србије да понизи саму себе.
Друга етапа отпочела је када су председник Републике и Влада Србије прогласили да политика уласка Србије у ЕУ „нема алтернативу“.
Суштину те политике је једноставно изразио председник Европског савета Херман ван Ромпеј рекавши недавно да земље на Западном Балкану имају само једну жељу – да једног дана постану чланице ЕУ и део европске породице. Управо вештим маневрисањем ЕУ  на свакој „препони“ ка коначном чланству у ЕУ – испостављањем одговарајућег захтева који би Србија требало да испуни – корак по корак се иде ка политичком и правном остварењу независне државе Косово. Што је Србија ближа ЕУ, Косово је даље од ње. Србија би требало да испуни захтев који се није тражио ни од једне чланице ЕУ која има националне мањине – да призна сецесију своје покрајине коју је прогласила национална мањина у њој.

ПРАВНО ПРОКРИЈУМЧАРЕНА РОБА
Имати „само једну жељу“ значи подредити све њеном испуњењу. Србија се баш тако и понашала. Септембра 2010. године се срамно повила под притисцима из ЕУ и сопствени предлог резолуције Генералне скупштине УН преформулисала заједно са ЕУ. У резолуцији предвиђа се успостављање дијалога између Београда и Приштине, уз посредовање ЕУ. Послушнички испуњујући преузете обавезе из резолуције, Србија је у – дијалогу са привременим институцијама у Приштини, познатом као дијалог Београда и Приштине – потписала у Бриселу неколико договора, без којих није могла добити кандидатуру за чланство у ЕУ. Пошто је тај задатак обавила, уследила је нова препрека – датум за отпочињање претприступних преговора и нова прилика за примицање Косова независности. За бриселски дијалог с привременим институцијама у Приштини требало је имати много опрезности и знања. Србија није имала ни једно, ни друго.

За шефа преговарачког тима Владе Србије одређен је Борко Стефановић, из Министарства спољних послова. Ако је Косово и Метохија саставни део територије Републике Србије, као што стоји у Уставу Србије, а не иностранство, онда питања те аутономне покрајине нису у делокругу Министарства спољних (иностраних) послова, одређеном у Закону о министарствима. Та питања су могла бити у делокругу данашњег Министарства за државну управу и локалну самоуправу. Ко је шефу преговарачког тима Србије дао овлашћење да преговара са Приштином и да ли га је он, с обзиром на свој статус у Министарству, уопште могао добити? И даље, може ли онај ко има нормативно овлашћење (Министарство) делегирати то овлашћење појединцима? Акти које доносе такви субјекти сматрају се узурпацијом нормативне власти и стога непостојећим.
Да би се договори постигнути у преговорима могли спровести, потребно је оденути их у одговарајућу правну форму. Од седам исхода преговора, само један носи назив „договори“ („Договори о регионалном представљању и сарадњи“). У њему се каже да је последњи круг дијалога Београд – Приштина у Бриселу произвео споразум (agreement) следеће садржине: „Договори (arrangements) о регионалном представљању и сарадњи“. Сви остали су насловљени по предмету о којем садрже одредбе. Каква је правна природа постигнутих договора? Они, то је извесно, нису закључени по поступку закључивања међународних уговора. Њих нису закључила два пуноправна субјекта међународног права. А и да јесу, морали би се у Скупштини потврдити и „бити у складу са Уставом“ (члан 16. Устава). Управо се све то хтело свесно избећи. Јер, сматрати их међународним уговорима значило би сматрати Косово субјектом међународног права, сматрати га државом, дакле простором ван састава територије Србије. Да ли онда ови договори могу правно обавезивати државу? У правној држави то би било искључено. Како је по Уставу Србије „владавина права основна претпоставка Устава“, то је Влада Србије један део тих договора спровела тим уредбама (у њима се то нигде не каже), донесеним углавном на телефонским седницама. По Уставу Србије, Влада може доносити уредбе, али само ради извршавања закона (члан 123), а уредба, као и сви закони и подзаконски акти у Србији, мора бити у сагласности са Уставом (уредба као подзаконски акт мора још бити у сагласности и са законом). Оцену уставности и законитости уредбе врши Уставни суд (члан 167. Устава). Наведени формални захтеви нису били поштовани, тако да су сви договори Београда с Приштином правно прокријумчарена роба. Садржински, њима се постепено легализује отцепљење Косова и Метохије од Републике Србије. Али, циљ оправдава средства, поготово кад Србија „има само једну жељу“.

ДОГОВОР(Е)НО ЦЕПАЊЕ СРБИЈЕ
Садржина свих договора до њиховог закључивања није била регулисана правом, што значи да је њима извршено тзв. изворно правно нормирање, а то је привилегија искључиво законодавца, то јест Скупштине Србије, а не Владе Србије. Тако, договор „Слобода кретања“ говори о становницима „две стране“ и слободи путовања „у оквиру или преко територије друге стране“. „Стране ће примењивати систем личних карата за прекогранична/прекоадминистративна путовања становника друге стране“. Овим се јединствена државна територија цепа надвоје. На једној постоје „власти у Београду“, на другој „власти на Косову“. Свака је највиша на својој територији. Реч „власт“ употребљена је да би се избегла  употреба речи „држава“. Те две власти су стране које утврђују правила о осигурању возила „са обе стране границе/административне линије, коришћењу возачких дозвола, важењу регистарских таблица на возилима, коришћењу привремених регистарских таблица“.
С овим договором у вези је документ „Договорени закључци у вези са IBM“. „IBM“ је скраћеница за „интегрисано управљање границом“. „Интегрисано“ би требало да значи „јединствено“. Мимикрије ради, изнад тог израза стајаће знак за фусноту која гласи: „Једна страна види линију као границу (border). Друга страна види линију као административну линију (administrative boundarу).“ Реч је о заједнички одређеним „прелазима“ (crossing points) „на којима ће службеници сваке стране обављати одговарајуће контроле“, уз „уједначено присуство свих релевантних органа обе стране, као што су царина, полиција итд“. Изузетно и ограничено само на тим подручјима „стране неће истицати симболе своје јурисдикције“. На прелазима наведеним у документу присуствоваће и службеници ЕУЛЕКС-a, у складу са својим мандатом, док им он буде трајао. Ради спровођења „аранжмана“ образоваће се трипартитна група којом председава ЕУ.
На претходни документ ослања се кратки (од свега три реченице) документ „Царински печат“. Стране прихватају косовски печат с натписом „Kosovo Customs“ (Косовска царина), а сва пратећа документација и комуникација требало би да одрази његову употребу.
Нешто дужи (четири става) документ, опет с циљем потврђивања равноправности и једнакоправности „две стране“, носи назив „Матичне књиге“. Он би требало да допринесе успостављању „у потпуности матичне службе на Косову“. Њиме се образује трипартитна комисија представника „обе стране“ и ЕУЛЕКС-a, који јој председава како би се утврдиле „празнине у несталим оригиналима матичних књига из периода пре 1999. године“ и направиле њихове копије, које ће оверавати ЕУЛЕКС, а исто тако и обрадити оверене копије.
Следећи документ носи наслов „Катастарска евиденција“ и корак је даље ка признавању државности Косова. Под видом „успостављања потпуно поузданог катастра на Косову“, Србија се обавезује да специјалном представнику ЕУ достави „скениране копије оригиналне катастарске евиденције из периода пре 1999. године, уклоњене са Косова“. Ако посебна техничка агенција коју образује ЕУ установи да копије оригиналне катастарске евиденције из периода пре 1999. године (обухватају се катастарске евиденције приватне својине, приватне и пословне имовине, и приватне црквене имовине) нису истоветне са реконструисаним катастром Косова, решавање тог спора поверава се судском механизму на Косову, који обухвата два степена. Први степен чини Комисија састављена од међународних стручњака и стручњака за катастар и имовину са Косова. Већину стручњака ће именовати специјални представник ЕУ, „узимајући у обзир интересе свих заинтересованих заједница“. У њој нема места за представника друге стране – Србије. Другостепена, жалбена инстанца је Врховни суд Косова. Тај суд доноси одлуку у већу у којем  међународне судије имају већину. Одлуке су коначне и извршне, без могућности било којег оспоравања. Одлуке у вези са катастарском евиденцијом спроводи Катастарска агенција Косова уношењем неопходних промена у косовски катастар. Стављањем потписа представника Србије на овај договор Србија је признала јурисдикцију (највишу судску власт) суда самопроглашене државе Косово на својој територији над својим грађанима.
Документом „Прихватање универзитетских диплома“ прихватају се као своје „универзитетске дипломе сваке од стране како би их друга користила у сврху наставка образовања и/или запошљавања у јавном сектору“. Утврђен је и поступак „прихватања квалификације стечене на основу дипломе“.
Последњи документ су поменути „Договори о представљању и сарадњи“. У њему се утврђује да је Косово* (са звездицом) једини назив за страну у оквиру регионалне сарадње. Звездица је знак за фусноту, која гласи: „Овај назив је без прејудицирања статуса и у складу је са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Мишљењем Међународног суда правде о декларацији о независности Косова“. У „Договорима…“ се не каже где се фуснота пише. Косово на свим регионалним састанцима учествује за свој рачун и говори за себе. На тим састанцима домаћини се „подстичу да избегавају приказивање националних симбола, сем сопствених и ЕУ“.
Заједничко обележје свих ових договора је да се њима употпуњује државност Косова и уређује и сређује држава Косово. Између Србије и Косова успоставља се државна граница са свим пратећим обележјима (царина, полиција). Сређује се вођење матичних књига, катастра и признавање универзитетских диплома Косова. Утврђује се начин регионалног представљања Косова на регионалним састанцима. Србија тим договорима ништа не добија. Она само даје.
По перфидности и мефистофелској срачунатости да једну страну насамари, а другу награди, издвајају се прва три договора, фактички о државној граници, а у српској верзији, опсењивања простоте ради, названој „административна линија“. Откад се тако зове линија која се може прећи само на означеним тачкама, уз обавезно легитимисање, полицијску и царинску контролу? Овај cunning plan је пример маестралне лукавости. Прва његова сврха је да се за територију Косова и Метохије (утврђену у Закону о територијалној организацији Републике Србије) смањи државна територија Републике Србије и тиме државна граница помери у дубину њене територије. Друга његова сврха је да се затворе сви алтернативни прелази са Косова и Метохије у Србију и обрнуто, како би се грађани који су косовски Срби натерали да пролазе кроз полицијску и царинску контролу. Ко нема личну карту „државе Косово“ мора при пролазу кроз званични прелаз да попуни формулар о боравку и да га при дну потпише. На том формулару су одељци који казују да улазите у другу државу са државним печатом на којем стоји натпис „Република Косово“ – на српском, албанском и енглеском језику. Свако ко стави потпис на тај формулар признао је да је Косово држава. Да се добију аутомобилске таблице и саобраћајна дозвола на Косову мора се имати лична карта Косова, а да се она добије потребно је претходно извадити уверење о држављанству Косова. Кад већина косовских Срба, због егзистенцијалне потребе на овај начин буде признала државу Косово, логички ће уследити питање: Кад Срби са Косова признају да је Косово држава, како му то својство може оспоравати Србија? Ако пак не узму држављанство Косова, Срби имају алтернативу – или да остану у косовском гету, или да, кад Косово већ није Србија, оду у Србију.

Борко Стефановић и Едита Тахири на преговорима у Бриселу уз посредовање Роберта Купера

НАДУСТАВНЕ УРЕДБЕ
Пошто договори произишли из дијалога Београда и Приштине нису општи правни акти, због чега нису ни објављени у „Службеном гласнику РС“, њихову садржину требало је изразити правним нормама у једној од форми општих правних аката. Иако је материја коју они уређују законска, изабрана је, како би се избегла парламентарна расправа о њима, форма уредбе владе. Уредба је правни акт владе строго везан за закон, јер се може донети само ради извршавања закона, а не да изворно (првобитно) уреди друштвене односе.
Уредба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија, од 22. децембра 2011. године, изиграва ову уставну обавезу. Она се позива на општу одредбу Устава, „а у вези са Законом о влади и Законом о министарствима“. Ово „у вези са“ правно не значи ништа, јер се морају навести одредбе закона ради чијег се извршавања доноси уредба. Уз то, два наведена закона уређују сасвим другу област, тако да их ова уредба никако не може извршавати. Она тематски има везе са Законом о заштити државне границе, али влада на тај закон није смела да се позове, јер би се тада видело да се између Србије и Косова и Метохије не повлачи никаква „административна линија“, него државна граница. По Уставу, „граница Републике Србије је неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава“. Дакле, не законом, а камоли уредбом. То је први разлог неуставности ове уредбе. Други је што она повређује, ограничавајући је, уставну слободу кретања (члан 39. Устава). Повређује је најпре тако што су у уредби наведена места на којима се може прећи административна линија. Изван тих места прелаз је дозвољен само уз одобрење надлежног органа у случају више силе (члан 4. Уредбе). Физичко лице које пређе или покуша да пређе „административну линију“ ван места одређеног за прелазак само или заједно са једним, или више лица кажњава се за прекршај новчаном казном различите висине (члан 19. Уредбе). А „ако то захтевају разлози безбедности“, влада може да забрани или ограничи пловидбу, лов, риболов, прелет ваздухоплова, кретање, задржавање и настањивање на одређеним деловима територије Републике Србије уз „административну линију“ (члан 13. Уредбе). По Уставу (члан 182) Аутономну покрајину Косово и Метохију „има“ Република Србија, а у преамбули Устава каже се да је та покрајина „саставни део територије Србије“. Устав још каже да „свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији“ (члан 39). У истом члану се каже да се та слобода може ограничити, али само законом, и то из четири у Уставу наведена разлога. И кад се ова слобода ограничава, то се може чинити законом, па и тада само из разлога конкретно наведених у Уставу. Влада је то ограничење извршила уредбом из разлога њој знаних. И то је та друга груба повреда Устава овом уредбом.
Уредба о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија од 14. новембра 2011. године, и Уредба о посебном начину обраде података  садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија од 8. децембра 2011. године, како стоји у члану 5. једне и друге уредбе, наводе да се подаци одговарајућих евиденција „користе у складу са договором Тима за дијалог са Привременим институцијама самоуправе у Приштини и надлежних органа Европске уније и Уједињених нација“. На тај начин уводе се у правни систем два одговарајућа договора, закључена ван тог правног система. То отвара питање уставности обе уредбе. Сасвим је извесно да те одредбе нису у сагласности ни са уставном дефиницијом уредбе, као општим правним актом за извршавање закона.
Уредба о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма Универзитета са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија који не обављању делатност по прописима Републике Србије од 9. фебруара 2012. године, већ у наслову садржи елемент неуставности. Како је могуће да се на делу територије Републике Србије („Покрајина Косово и Метохија је саставни део територије Србије“ – преамбула Устава) нека делатност не обавља по прописима Србије, када Устав каже да је „правни поредак Републике Србије јединствен“ (члан 194).

НОРМАЛНА РЕАЛНОСТ НАСИЉА
Сви ови договори цепају Србију на два дела: на Србију која је остатак од Косова, и на Косово. Између та два „суседа“ они граде тобоже добросуседске односе, а, у ствари, унутар државе Србије успостављају међудржавну границу. Од територије Србије Америка и ЕУ направиле су њеног суседа, а онда захтевају од ње да са суседом обавља „слободан проток људи, робе, идеја, капитала и услуга, и да размишља практично о економији о радним местима, инфраструктури, снабдевању струјом, телефонији…“ Испод ових човекољубивих фраза крије се друкчија садржина. Уместо да се тобоже „нормализацијом односа“ уређује свакодневни живот људи, људи се раздвајају у две државе, повлачи се линија између људи, они који су до тада били грађани једне требало би да постану грађани друге државе, добровољном сагласношћу две стране.
Данас се Србија присиљава на наставак дијалога са Косовом и на закључивање нових договора како би се постигло „видљиво и одрживо унапређење односа са Косовом“, не би ли од ЕУ добила датум за почетак преговора о приступању у ЕУ. Тај услов се још изражава као „нормализација Србије са Приштином“.
Шта „нормализација“ уопште значи? У свим речницима света – вратити се из ненормалног у нормално стање. Које је стање нормално кад је реч о односу Србије и Косова? Да ли је нормално да је Косово територија државе Србије, као што је било до једностраног проглашења независности Косова? Ако је то нормално стање, онда није нормално тражити од Србије да било којим гестом призна да у њој постоји нека друга држава. Или је нормално стање да су косовски Албанци прогласили српску покрајину Косово и Метохија независном државом и да би и Срби који живе у тој покрајини требало, супротно својој вољи, да буду грађани те државе – народ Косова. Ако је то нормално стање – да се део Србије отцепи од Србије и противно њеној вољи прогласи државом – онда би Србија требало с том државом да установи добросуседске односе, а онда и да је призна. Двоумица је у ствари, да ли је Косово Србија или Косово није Србија.
Америка и ЕУ, пошто им разумско значење нормализације никако не одговара, дају тој речи ново значење – нормализација значи прихватити као нормално оно што је реално. Јасно је због чега: Та реалност за њих је жељена реалност, штавише они су је и створили, она није настала спонтано, него су је политиком свршеног чина успоставили НАТО, Америка и најмоћније земље ЕУ. „Постојеће околности“ не би ни постојале да насилно нису биле створене.

КОСМЕТСКИ ХАТИШЕРИФ И ДАНАК У КРВИ
А признавање праве, а не вештачки створене реалности, значи нешто сасвим друго. Најпре, Косово и Метохија није само историјско седиште Србије, него је територија у оквиру међународно признатих граница Србије. Реалност је да на Косову и Метохији доминантну већину чине Албанци, народ који има државу која се по њему зове. Али на Косову живе и Срби у енклавама и компактно настањени  у једном (северном) делу Косова и Метохије. Израз ове двојне националне структуре на Косову и Метохији је фактичко постојање двеју територијалних целина: једне, компактно настањене Албанцима, друге, компактно настањене Србима. Првој, настањеној косовским Албанцима требало би дати пуну унутрашњу аутономију, онакву какву је у давној прошлости, уз сву условљеност историјских паралела добила Србија Хатишерифом из 1830. године од Турске. Своји органи, свој правни систем, али без међународног субјективитета. Та територијална јединица била би бирачко тело за себе, она не би учествовала у избору државних органа Србије, што значи да не би била у њима ни представљена. Онај мањи, северни део Косова и Метохије, компактно настањен косовским Србима уживао би обласну аутономију у оквиру уставног и правног система Србије. Он би био саставни део бирачког тела Србије које учествује у избору државних органа Србије и био би представљен у њима. Мањинско становништво у једној и другој територијалној јединици уживало би мањинску заштиту по европским мерилима, а културно-историјским и верским објектима, ма где се налазили на Косову управљао би народ којем они припадају и чију националну (верску, језичку, историјску) посебност изражавају. И то би требало да буде та гласовита платформа (основна начела) Србије за решавање питања статуса Косова. Једина реална и праведна. Није то ни јужнотиролски, ни аландскоострвски, ни северноирски модел. Ово је датост на Косову и решење које јој иде у сусрет. На приговор да су овакве идеје неспроводиве, онима који врше притисак на Србију да заобилазно призна Косово требало би одвратити да је независност Косова неспроводива ма колико међународних признања Косово имало. Србија то стање није створила и уместо притисака на њу да ненормално призна за нормално, она би требало чврсто да брани став да се ствари у вези са Косовом врате у нормално стање и тек онда нађе праведно решење. Србија ништа више не би требало да чини што иде у прилог косовској независности, јер су појмови „нормализација односа Београда и Приштине“ и „побољшање односа Београда са Приштином“ небулозе које се своде на низ уступака само једне стране другој ради остварења декларације независности коју су донели косовски Албанци.
И да право оставимо по страни, две чињенице у вези са „независношћу“ су неодрживе. Прва, ту творевину су прогласили само косовски Албанци. Али би да и косовске Србе, противно њиховој вољи, изведу из матичне државе и да их из њихове одведу у за њих туђу државу. Нема логике, ни правде да се тако нешто нормализује. Да се ненормално призна за нормално. То је данак у крви у XXI веку, установљен шест векова пошто га је изумела Турска царевина. Косовски Срби хоће да живе у српској, а не у албанској држави. Друга чињеница је да се од два, по много чему различита народа, прави смеса. Косовски Албанци и косовски Срби требало би да буду у независној држави тобоже један народ, „народ Косова“. Ово је већ менгеловски подухват којим би косовски Албанци не само да направе нову, још једну албанску државу или да прошире постојећу, него и да створе нов народ. Ко нормалан може озбиљно узети такву „државу“? ЕУ тражи од нас да ову бесмислицу узмемо као разумну и оправдану ствар и да с њом „нормализујемо“ односе. Да су косовски Албанци за потребе оправдања нове назови државе постали национално широкогруди и утопили се у „народ Косова“ („Косовари“), види се и по томе што су туђе верске и културне установе прогласили „косовским наслеђем“. Као да је икада постојала некаква држава Косово у време њиховог настанка.

ОГОЉЕНА ЦЕНА ЕУ
Србији је познато да у вези са косовским питањем Америка и званичници ЕУ кажу једно, а мисле друго. Да је то тачно, потврдио је недавно један Немац. Ту истину, да договори постигнути у „разговорима Београда и Приштине“ воде прво ка прећутном признању независности Косова, знао је свако ко је „нормалан“. Али, да „нормализација односа Београда и Приштине“ значи још и узајамно признавање Косова изричито је речено тек недавно, и то у лице премијеру Србије. Рекао је то Мартин Шулц, председник Европског парламента, јасно, кратко и конкретно, како приличи једном Немцу („Разговори с Косовом морају се завршити узајамним признањем. Узајамно признање је предуслов за учлањење у ЕУ и то је веома јасно“). Истина је, најзад, огољена.  То је, дакле, та коначна цена чланства Србије у ЕУ – вољни губитак Косова и Метохије.
Догодила се за Србију капитална ствар – саопштена јој је цена уласка у ЕУ. А чланство у ЕУ је ударна тачка њене свеопште политике. У осведоченим демократијама би, с обзиром на то да се недавним изборима ова цена није знала, било неопходно питати грађане да ли су за то да Србија по ту цену хоће да уђе у ЕУ или не. Техничко је питање хоће ли се грађани о томе изјаснити на референдуму или на новим парламентарним изборима, на којима би се политичке странке груписале у два страначка блока у зависности од става који имају у вези са тим питањем. У том случају, Влада би требало да предложи председнику Републике распуштање Народне скупштине, с образложењем да је добила мандат да Србију води у ЕУ под једним условима, а да су по добијеном мандату ти услови промењени. Сада, када су они познати, грађани би се морали изјаснити о томе да ли су и даље за исту политику или нису. Овим се нипошто не доводи у питање европеизација Србије. Доводи се у питање само теза да европеизације нема без чланства у ЕУ, и да то чланство нема цену.
Последице послушничке политике претходне владе полако пристижу. После бесмисленог питања Србије постављеног Међународном суду правде, одустајања од најављеног текста резолуције Генералне скупштине УН септембра 2010. године и пристајања на капитулантску Резолуцију Генералне скупштине УН, у којој се Србија обавезује на дијалог с Приштином уз посредовање ЕУ, уследили су договори произашли из ових дијалога којима је Србија увучена у процес признавања Косова. Од ње се сада тражи да те дијалоге настави („нормализација“), да би сада Мартин Шулц рекао који се крајњи исход од тих дијалога очекује.
Интересантна је реакција на Шулцову изјаву. И представници ЕУ и премијер Србије су настојали да нас убеде да Шулц није рекао оно што смо сви чули да је рекао. Највише се укопао Штефан Филе, који је у жељи да оповргне Шулца изјавио да је „у овом тренутку битна нормализација односа“. А шта после? Премијер је, као непосредно присутан, уверавао грађане Србије да је Шулц изразио став земље из које долази, а не ЕУ. Шулц је одбио сва ова кривотворења своје изјаве, рекавши да остаје при њој – „да је узајамно признање услов за улазак две земље у ЕУ“. Тиме је Шулц моралним квалитетима  надвисио своје браниоце и побрао симпатије људи који држе да морал постоји и у политици.
Прошло је од Шулцове изјаве једва недељу дана, а онда је шеф немачке парламентарне делегације, усред Београда, изјавио да Србија и Косово морају пре отпочињања преговора о пријему Србије у ЕУ закључити правнообавезујући уговор у писаном облику о успостављању добросуседских односа, који би се морао реализовати до окончања преговора. Штавише, дотични тражи да сада Београд предузме менгелеовски подухват – да утиче на Србе са севера Косова, који је Косово, а не Србија, у том смислу да „допринесе промени њихове свести“. Да одговоримо истом дозом цинизма – да они више не буду Срби, него да постану Албанци! Рећи ће он још да нису дозвољене „никакве нове интерпретације историјских збивања – на пример геноцида у Сребреници“, што значи стављање ембарга историјској науци на даље проучавање збивања на тлу Југославије крајем XX века. Дотични је још рекао да је „све то било предочено не само претходној влади и Парламенту, већ и представницима свих политичких странака и политичких група у претходном сазиву“. Значи, наши политичари су све то знали. Као што су то чинили јуче, они би и данас да превеслају сопствени народ – рекавши да дотични није изложио ставове ЕУ него само своје странке. Обратите пажњу на то да се дотични господин презива Шок-енхоф.

 

8 коментара

  1. Referendumom koji predlaze DSS treba staviti tacku na „magarcenje“ drzave i naroda od strane EU i dela politicke klase. Mnogi ce se iznenaditi koliko ce Srbija jasnim i odlucnim odgovorom i cinom samopostovanja dobiti novih prijatelja i postovalaca i vratiti starih.
    U zemlji u kojoj zivim, Svajcarskoj, to je jasna vecina ljudi koji se uspesno (i referendumima) bore, s jedne strane, protiv velikog dela sopstvene politicke klase koji ih gura u EU i , s druge strane, evropske unije koja pokusava da ih u sebe uvuce.




    0



    0
  2. A gde ste bili tada?




    0



    0
  3. A i sada ne kazete sta bi mogla Srbija da ucini, zasto?




    0



    0
  4. Ja bih to izrazila u stihu:

    A mi Srbi poslušni ko ovce tiranske smo prigrabili novce
    i ostali bez rodnog ognjišta, Kosovo smo prodali za NIŠTA.

    Ima samo jedna činjenica da je Kosovo krvavo plaćeno i preplaćeno da bi se baš tako predavalo lako, ali pošto sada vladaju pederski aršini nisam iznenađena. Zabole ih bulja nisu oni išli u boj zar ne. Nego hoćemo li na gej paradu jebeš Kosovo.




    0



    0
  5. Nikako da shvatim na cemu pociva ta porodica evropskih naroda. Zar se Milorad Vucelic nije davnih 80-ih svadjao sa onim slovenackim intelektualcem Taras Kernauerm (ako se dobro secam imena) i to zbog Tarasove recenice da Srbi i Slovenci mozda jesu braca, ali da to ne znaci da moraju da spavaju u istom krevetu. Pevacemo jednaki kao slobodarska braca ODU RADOSTI iz interesa? Jadni SIler i jadni Betoven! I najjadniji mi kuda smo se uputili!




    0



    0
  6. Веома кратко Г. Ратко када сте били власт нисте завршили посао
    који су комунисти започели 1945 на КОСМЕТУ И МАКЕДОНИЈИ откидање
    та два дела српске земље. Сад нам придике сметају Г. Ратко.




    0



    0
  7. Jedan od najtezih problema nove srpske vlasti je sprovodjenje „dogovora“ bivse vlasti i otimaca KiM. Bez obzira na obavezu tzv. kontinuiteta drzavne vlasti, treba podrzati sve one koji zastupaju stanoviste, da nijedan „dogovor“ koji nije zasnovan na Ustavu i zakonima Srbije NE OBAVEZUJE drzavu da ga prihvati. Dovoljno je pomenuti tvrdnju prof. Markovica da ove „dogovore“ nisu zakljucili dva punopravna subjekta medjunarodnog prava.(Kosovo nije medjunarodno priznati subjekt). A i da jesu, „morali bi se u Skupstini potvrditi i biti u skladu sa Ustavom (cl.16)“.




    0



    0
  8. kako dodje godina olimpijade tako mi zamenimo magare, sada ovo novo je odmorno, ima bre da trci za tom sparusenom EU sargarepom pa makar mi svi pocrkali.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *