Коларевић је, авај, у праву!

Став Удружења драмских писаца Србије поводом текста Драгана Коларевића:„Време је за први српски културни устанак“, од 13. августа 2012. године (www.standard.rs)

Argumentum ad hominem, стара цивилизацијска тековина, позната још из античког времена, традиционално се користи и на нашим просторима. Та лепа тековина надживљава, како епохе, тако и политичке системе. Уместо да полемишемо са ставовима које човек износи, ми га дискредитујемо као личност. Није ли то врло згодно и врло демократски? Један човек, чије име знам, али не могу да га се сетим, рече ми једном: „Ја га пљунем, а он после нек се брише!“ Уместо да докажеш да сам крив, тражиш да ја докажем да сам невин. Елегантан метод, чији развој пратимо од Инквизиције, преко Коминтерне, све до наших дана. Прилепити етикету човеку на чело, па је користити као мету, на којој ћемо испробавати своју стрељачку вештину – није ли то врло згодно и врло демократски? Тај елегантни метод користио је вук из приче, који је оптужио јагње да му мути воду, иако на потоку стајаше низводно од њега. Сиротом вуку био је потребан алиби, да би се к’о човек најео јагњетине.
Оптужити министра културе да је посластичар (заиста озбиљна оптужба), зато што можда има намеру да се бори против вашег монопола, а његовог помоћника да је био један од ложача пропагандне машине мрског Милошевићевог режима, зато што вам у лице говори истину – зар је то лекција коју сте научили у демократској, уљудној Европи и у слободарским Сједињеним Државама? Зар не бисмо, онда, могли да кажемо, исто тако, за било ког вашег министра да је био саучесник у пљачкашкој приватизацији, која је ову земљу довела до просјачког штапа? Ако имате времена и разлога да погледате ТВ „Дневник“ –    видећете, пре почетка те хронике наших политичких и економских успеха, вапај Епархије призренске за помоћ гладнима, помоћ коју можете, из фотеље, уз кафицу, послати телефонском поруком, која ће вас коштати читавих педесет динара.
Славодобитно прикуцавати на стуб срама припаднике негдашњег режима (а не доказати њихове личне злочине) – чин је, колико безобразан, толико и наиван, ако знамо да неки од тих припадника већ одавно учествују у новој, демократској власти.
И тако, корак по корак, долазимо до пљувања националне заставе у „Атељеу 212“ – што, дакако, представља врхунац демократске и уметничке слободе. Пробајте само да кинете на шаховницу у Загребу! Хрвати су, очигледно, конзистентан народ, који зна шта ради.
Пишући о систематском (очигледном) уништавању српске културе, прононсирани злочинац, Драган Коларевић, дрзнуо се да са сајта Демократске странке пренесе имена људи који су ту странку подржали, па самим тим морају преузети део славе или део одговорности за њен учинак. Да ли је то „листа за одстрел“ или је то набрајање имена људи од којих злочинац Коларевић има различито мишљење?
Најзад, шта је то српска демократија? Важи ли она само за чланове ДС-а и њене трабанте и симпатизере? Рећи да Коларевић (мрски Коларевић) прави спискове „за одстрел“, звучи као опробано, квазидемократско лицемерје, поготово из уста људи који су, већ, увелико одстрелили све који другачије мисле. Исувише је добро познато да српском, демократском културном сценом владају интересне групе, које су монополисале културне институције, медијски простор и новац што се за културу одваја из државног буџета – а све то под окриљем својих политичких патрона, којима, заузврат, пружају здушну „принципијелну“ подршку… Људи који другачије мисле, већ две деценије немају приступа ни медијима, ни битним културним институцијама, ни манифестацијама, нити средствима за остварење својих уметничких пројеката. Имају ли они, бар, право на своје мишљење? Или је у овој земљи изношење различитог мишљења а приори фашизоидни (зло) чин?
А искључивост, секташтво, вулгарно етикетирање, упљувавање, погромашке акције диригованих медија и представника „невладиних организација“, те узурпирање јавне сцене – представља, дакле, европски, толерантни, цивилизовани манир и производ лепог демократског васпитања. Ко је васпитач – зна се. Итд.
Докле ће свест српског пучанства бити изложена игри свеопштег привида? Докле ће квазиидеолошке лажи бити алиби за узурпацију и пљачку? Зар је дотле дошло да би Европска унија требало да захтева преиспитивање овдашњих криминалних приватизација? Европска унија, која је Србију осакатила, унизила, бомбардовала и колонизовала! Али немојмо, такође, да нам Европска унија буде  алиби за наша властита непочинства, глупости, поразе, неснађеност, самоубилачки мазохизам… Европска унија и слободарске Сједињене Државе раде нам оно у чему им сами помажемо.
Зар је у пониженој, опљачканој, упљуваној Србији, изложеној срамотној аутодеструкцији и дебилитету политичких манекена, цинизму и безобзирности шпекуланата и насилника – зар је у тој и таквој Србији највеће зло Драган Коларевић и његов вапај над лешином српске културе, лешином коју развлаче квазидемократски шарлатани и лопови, што убирају срамну славу и новац, пљујући и повраћајући по темељним вредностима и симболима идентитета једног народа?! А затим, ти културни тајкуни броје новац и одлећу пут далеких, лепих крајева, да се мало очисте од смрада свог геноцидног национа, који једва да је заслужио њихове просвећене, супериорне упљувке.

У Београду, 7. септембра 2012.                                           
Миладин Шеварлић,
председник Удружења драмских писаца Србије

Ко жели да се боље упозна са ставовима УДПС, нека их потражи на сајту www.drama.org.rs; тамо се налазе сви бројеви часописа „Драма“, које би било инспиративно прелистати.