Коканово историјско  ”не ”

Енергично одбијање недостојног управника „Атељеа 212“ да поднесе оставку, подсетило је српско гледалиште на фанатичну, непоколебљиву дрскост овдашњих Југословена

Када је 1934. године гледала снимак марсејског атентата, приказиван тада у филмским журналима на биоскопским пројекцијама, чувена енглеска књижевница Ребека Вест приметила је нешто што ју је подстакло да крене у несвакидашњу пустоловину, а касније и напише своје капитално дело „Црно јагње и сиви соко“, ремек-дело од путописа. То што је запазила била је за њу неочекивана, а малтене надљудска смиреност умирућег југословенског краља, са којом је у последњим тренуцима свог живота посматрао успаничену гомилу око себе.
Док је живот истицао из њега, Александар Карађорђевић је управо због те смирености, којом се суочио са сопственим крајем, Ребеки Вест одавао утисак великог човека – не нужно доброг или мудрог, већ великог, оног који је посвећен и који користи већем, општем добру. Запитала се шта би могао да буде извор те унутрашње снаге владара о којем до тада, признала је, није знала ама баш ништа, као ни о његовој земљи. Закључила је да корен толике чврстине и непоколебљивости духа мора да лежи у држави којом је убијени краљ владао. Тако се заинтересовала за Југославију, коју је годину и по касније посетила први пут, на две недеље, а затим и за Ускрс следеће, 1937. године. Ово друго путовање описала је у поменутој књизи, у којој је подробно, проницљиво и стилски беспрекорно описала тадашње друштвене и политичке околности у Југославији (и започела својеврсно пријатељство са Србима и српством, које је неговала све до смрти).
Кокана Младеновића сасвим сигурно нико никада неће описати као великог човека. Он је, међутим, живи доказ да погубна замисао југословенства и данас има своје мегданџије, проносиоце спремне да је бране све до судњег часа, па и после њега. Некада је та замисао заокупљала виспрене, али заблуделе, па самим тим и трагичне монархе, као што је био Карађорђевић. Данас, југословенству су се на располагање ставили махом духовни лилипутанци, бешчасници сужених умова, а раширених апетита, као што су прваци доскорашњег, најрегионалнијег од свих режима, а Младеновић је међу најистакнутијим придруженим члановима тог режима. Каквоћа носилаца југословенске идеје је, дакле, доживела упадљив суноврат за протеклих седам, осам деценија. Али, и ономад и данас, у Србији и Београду југословенство регрутује ватрене заступнике, вољне да га штите до последњег атома снаге.

[restrictedarea] Наравно да гостовање Кокана Младеновића у „Хоћу да знам“ на Б92, у четвртак 20. септембра, не може ни да се пореди са чувеним снимком марсејског атентата, осим по једном основу: Младеновић је такође поседовао некакву неуништиву, надреалну убеђеност у југословенство, и из те убеђености црпео зачуђујућу снагу. Његов је изазов, дабоме, био неупоредиво лакши него Карађорђевићев. Док се устрељени монарх суочавао са сопственим крајем, Младеновић је наспрам себе имао само водитељку Наташу Одаловић, тога јутра додуше необично распомамљену, намерну да глуми адвоката глумаца „Атељеа 212“, побуњених против свог управника Младеновића, и да у тој улози поруши сва испразна правила вештачке пристојности, којих се до тада придржавала. Водитељка је пола сата режала и лајала на госта, али га, наоружаног описаним југословенством, није пореметила ни за јоту. Његов унутрашњи оперативни систем, једноставан као прво издање „Виндоуса“, није ни замуцао пред нападима водитељке, већ је све време извршавао унапред зацртан задатак: одбијање сваког и једног разлога за подношење оставке.
Није то била снага људског карактера, како су Младеновићево држање описали неки од колумниста по дневној штампи, једнако широковиди и честити колико и сам Младеновић. Као управник, Младеновић представља срамоту за „Атеље 212“ – што је лако доказива тврдња, али оставимо то за неки други текст – а лакоћа са којом је прелазио преко свих увреда водитељке показује да је и сам тога свестан. То није снага карактера, већ чиста дрскост, безобразлук какав се ретко виђа. Али, не дрскост спрам побуњених глумаца, још ништавнијих од недостојног управника, иако су у овом случају они потпуно у праву, пошто би Младеновић заиста морао да буде смењен. Нити је та дрскост испољена против водитељке, која је Младеновића била засула сопственим безобразлуком. Младеновићева дрскост стоји наспрам српства, Срба и Србије, што се види по узроку сукоба у „Атељеу 212“, представи „Зоран Ђинђић“ загребачког провокатора Оливера Фрљића. Нико – осим, зачудо, Наташе Одаловић – не признаје да је управо Фрљићева срамотна представа покренула сукобе у „Атељеу“, и управник и глумци невешто одбацују такав закључак, што само потврђује његову исправност. И управо због тога што брани Фрљића, а преко Фрљића југословенство, а преко југословенства србомржњу, тј. право сваке регионалне протуве да повраћа по српским националним знамењима, Младеновић се овако оштро и одлучно противи захтевима за сопственом сменом.
Иако су у студију били само шепртља од водитељке и срамота од госта, дотично издање „Хоћу да знам“ јесте био прворазредан телевизијски догађај. Не само због тога што су, после оваквог Младеновићевог наступа, глумци напрасно одустали од претње штрајком, већ зато што српско гледалиште у Младеновићевом наступу може да препозна исконског непријатеља: заслепљену задојеност југословенском идејом. То проклето југословенство, веома слично оном с којим је Александар Карађорђевић отишао Богу на исповест, и дан-данас храни овдашње малограђане гвозденом чврстином, дајући им снагу да не узмичу ни пред разумом, ни пред истином, ни пред правдом. То кужно југословенство може да устукне само пред искреним српством. А тога нема на Б92, нити на осталим телевизијама са националном фреквенцијом. Све док се са српским родољубљем не буду суочили, Младеновић и њему слични србомрсци излазиће као победници и из сукоба из којих не би смели да се измигоље, као што је овај у „Атељеу 212“.
П. С. Тресла се гора, родио се „Инсајдер“. Прва епизода новог серијала који је Бранкица Станковић припремила са својим сарадницима, била је не само промашена тема – јер се бавила шверцом, а не некаквом „патриотском пљачком“ о којој је Б92 трубила месецима уназад – већ и изузетно досадно ТВ штиво. Поред оволико издајника у српском етру, Бранкица Станковић би ипак морала да се потруди како би завредела посебан осврт. Ако се поправи у предстојећим епизодама, можемо да разговарамо.

[/restrictedarea]