Почетна / Свет / Кина се убрзано наоружава

Кина се убрзано наоружава

Пише Богдан Ђуровић

Као војна суперсила Азијско-пацифичког региона, Кина активно развија бројне нове технолошке системе, у намери да до краја деценије истисне САД из зоне својих стратешких интереса

 

Војни арсенал Пекинга поново је ових дана привукао пажњу светских експерата, иако су последњи догађаји обавијени велом тајне. Најпре су се појавиле незваничне информације да је реч о тестирању ракете „Донгфенг-41“ (ДФ-41, у преводу „Источни ветар“), која може да порази циљеве на целој територији САД-а. А затим, и верзија да Пекинг гради нову интерконтиненталну балистичку ракету, способну да пробија америчку противракетну одбрану (ПРО) у региону. Према последњем извештају Пентагона, објављеног средином маја ове године, војни буџет Кине у 2012. износи између 120 и 180 милијарди долара, упркос томе што Пекинг признаје „тек“ 106 милијарди. Драматично увећање војних трошкова у последње две деценије омогућило је Кини да модернизује своје оружане снаге и оспособи их за обављање војних операција далеко од државних граница.

[restrictedarea]

НУКЛЕАРНА СУПЕРСИЛА
Кина, која се у прошлости углавном ослањала на бројчану надмоћ и фокусирала се највише на пасивну одбрану своје велике територије, данас располаже оружаним системима последње генерације. Као војна суперсила Азијско-пацифичког региона, Кина активно развија бројне нове технолошке системе, способне да парирају наоружању САД-а. На пример, у извештају Пентагона са забринутошћу се скреће пажња да Кина гради нову противбродску балистичку ракету, која има могућност да неутралише циљеве на удаљености већој од 1.500 километара. То, практично, значи да амерички бродови и носачи авиона, у случају војног сукоба, неће моћи да приђу ни близу кинеске обале.
У наредне две-три године очекује се да Пекинг створи сопствене подморнице опремљене балистичким ракетама. У овом тренутку, кинеска ратна морнарица располаже са две нуклеарне подморнице треће генерације и у скорој будућности намерава да у воду спусти још пет. Истина, то није упоредиво са, рецимо, руском стратешком подморничком флотом, која већ гради стратешке подводне ракетоносце четврте генерације. Ове руске подморнице – од којих је једна, „Александар Невски“, већ пуштена у употребу, а у изградњи су још две – опремљене су хиперсоничним интерконтиненталним балистичким ракетама на чврсто гориво „Булава“, способним да у року од сат времена испоруче 10 нуклеарних блокова на раздаљину од преко 8.000 км и пробију све постојеће и перспективне системе ПРО.
Овим путем, очигледно, сада креће и Пекинг. Поред две поменуте нуклеарне, кинеска ратна флота тренутно располаже и са 48 дизел подморница, 79 ратних и 51 транспортним бродом, као и са 86 патролних чамаца опремљених ракетама. Наравно, ове цифре су застареле већ у тренутку док ово пишемо, с обзиром на темпо модернизације и наоружавања Народноослободилачке армије Народне Републике Кине, која броји више од 2,3 милиона људи! Кинеско Ратно ваздухопловство представља такође респектабилну силу, са више од 500 јуришних авиона и бомбардера. Пекингу је на располагању и преко 100 извиђачких авиона, као и 300 транспортера, и више од 1.500 ловаца. Осим тога, тренутно је у фази развоја перспективни авијациони комплекс пете генерације – први кинески стелт-авион Ј-20, невидљив за радаре. Када би тачно НОА могла да почне да добија ове моћне машине, остаје без званичног одговора, али се процењује да то неће бити пре 2018. године. Пекинг има и сопствену производњу тенкова и ове године кинеска компанија „Норинко“ представила је нови модел VT-2, створен на бази претходне кинеско-пакистанке верзије.
Располажући огромним средствима од снажне привреде, за коју се процењује да ће до краја деценије достићи америчку, кинеска влада у могућности је да набавља најсавременије наоружање и из других земаља, пре свега од суседне Русије. Кинеска авио и ПВО технологија углавном је базирана на руским конструкторским решењима, као што су ловци бомбардери Су-27 и зенитни ракетни системи С-300, на основу којих је Пекинг касније стварао сопствене моделе. У оквиру војне сарадње са Русијом, мада се званични подаци не оглашавају, процењује се да је Кина набавила више од 20 дивизиона С-300. Ова технологија примењена је и у развоју домаћих зенитних система. Истовремено, Пекинг је стао у ред и за набавку нових руских система С-400, па када ове испоруке дођу на ред, ПВО Кине моћи ће да одоли и најжешћим авио и ракетним ударима.

ПОДЕЛА ДАЛЕКОГ ИСТОКА
Међутим, без обзира на огромно повећање војног буџета, набавку и развој новог наоружања, Кина и даље плаћа цех некадашње технолошке заосталости. Кинеска Армија и даље по својој моћи и техничкој опремљености каска за оружаним снагама НАТО-а и САД-а. На пример, дизел подморнице, које представљају основу кинеских снага, не омогућавају „чување страже“ у пуном обиму, у свим зонама кинеских стратешких интереса. Међутим, владајућа Комунистичка партија у потпуности разуме одбрамбене потребе нараслог економског џина. Према подацима немачког „Велта“, за последњих 17 година, кинески војни буџет увећан је за невероватних 500 пута! А у извештају Стокхолмског института за изучавање проблема мира, док остале земље углавном под теретом економске кризе смањују издатке за војску – Кина их повећава. На првом месту је САД са 41 одсто од укупних светских издатака, Кина је на другом (8 процената) док је Русија трећа (4,1 одсто).
Не би требало сумњати да ће Пекинг, ако настави оваквим темпом, већ до краја ове деценије бити способан не само да упути озбиљан војни изазов САД-у и Русији, већ и да ове две државе војно потпуно истисне из Азијско-пацифичког региона. Овај сценарио веома брине Вашингтон, који има озбиљне интересе у региону, па стога не чуди најновија одлука Пентагона да наредних година у овом делу света распореди чак 60 одсто укупних војнопоморских снага. Поставља се питање: да ли би јачање кинеске моћи требало посматрати као припрему за рат са Америком?
У прошлогодишњој „Белој књизи“ кинеског Министарства одбране недвосмислено пише да њихова динамична привреда „мора да штити своје економске интересе, укључујући и војним средствима“, што подразумева огромна улагања не само у куповину наоружања у иностранству, већ и у развој сопствених научних и производних потенцијала. Ову стратешку усмереност Кина већ демонстрира широм региона, упуштајући се у ривалство са Јапаном и Филипинима, а често и осталим државама у Јужном и Источном кинеском мору – Јужном Корејом, Малезијом, Брунејом и Вијетнамом. Наспрам Кине стоји Вашингтон, који супарницима Пекинга пружа подршку не само дипломатијом, већ и војном сарадњом, распоређујући у региону „џи-пи-ес“ радаре и зенитне системе „Патриот PAC-3“. Тиме Американци успоравају Пекинг у његовим „територијалним корекцијама“, којима успоставља суверенитет над острвима и читавим архипелазима, где се крију огромне количине нафте и стотине милијарди кубних метара природног гаса. Од немале важности је и излов квалитетне рибе, с обзиром на то да се у овим морима одвија осам одсто ове делатности у светским оквирима.
Пекинг осећа да је Вашингтон, као и Русију, опкољава својим ПРО инсталацијама, па отуда и убрзан развој кинеских стратешких нуклеарних снага, способних да побегну антиракетама. Пре десетак дана „Вол стрит џорнал“ објавио је да Вашингтон намерава да, највероватније на територији најближих савезника Јапана и Филипина, постави најсавременије радиолокационе уређаје за рано упозорење од ракетних напада. То је и одговор на развој кинеског балистичког наоружања са дометом од 5.000 км. Чак и ако је тачна оцена Тома Докторофа, маркетиншког гуруа у Кини, да је кинеска ратна агресија „само мит“, остаје чињеница да ће Пекинг до краја ове деценије вишеструко ојачати војне мишиће. Русија, за сада, остаје углавном по страни дешавања, не мешајући се у територијалне и дипломатске спорове Кине и њених суседа, иза којих стоји Америка. Москва са подозрењем гледа на стотине милиона Кинеза који живе са друге стране границе њеног слабо настањеног Далеког истока. И када кинеске дипломате на пријемима, наводно у шали, руским колегама поручују да се припреме на поделу Далеког истока, у Москви то никоме није смешно. И Владимир Путин је био смртно озбиљан када је својим сарадницима, а пре свих потпредседнику владе задуженом за војну индустрију Дмитрију Рогозину – поручио: у најкраћем року направити такав технолошки скок, после којег би потенцијална агресија на Русију била немогућа. Глобална трка у наоружању очито добија нови замах.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *