Почетна / Свет / Грчка: Дужничко ропство реалног Југа

Грчка: Дужничко ропство реалног Југа

Пише Александар Радовић

Што европска „тројка“ више помаже грчком болеснику његово стање се све више погоршава. Грчка управо губи свој суверенитет и утире пут другим земљама Југа којима је намењена иста судбина

 

Погоршање ситуације у еврозони толико је драстично, да више није могуће скривати реалност. Све је већи јаз, прави понор, између богатог Севера и презадуженог Југа Европе.
Финансијске силе, које дуг користе попут тројанског коња, ушле су у убрзану фазу конкретизације потчињавања Југа. Пројект моћника са Севера заправо је одговор на брзи развој светске економије који прети да маргинализује Европу. Економија, пре свега Индије и Кине, све је у већем узлету. А конкурентност Немачке је озбиљно угрожена. Да би се Немачка извукла, преко јој је потребна бројна и јефтина радна снага. То може да јој обезбеди јужна Европа уколико се потчини њеној хегемонији.
Десетине година су нарушавани капацитети развоја Југа. Тај регион је трпео прикривену, али константну експлоатацију Севера, и сад мора да буде жртвован на олтару глобализације.
Почев од седамдесетих, свуда су завладале идеје Маргарет Тачер и Роналда Регана. То је нека мешавина ултралиберализма и непољуљане вере у тезу да глобализација размене користи читавом свету.
Апсолутизам овог макроекономског режима створио је окружење које је у потпуној супротности са наслеђем Џона Мејнарда Кејнса, коме дугујемо ритам брзог раста западне економије после Другог светског рата и праведнију расподелу плодова прогреса. У некој другој Европи, Европи либерализма свих врста дерегулација финансијског капитализма, европска „тројка“ и банкари лансирали су жестоку кампању против Грчке.
Та драма изгледа овако.

[restrictedarea]

УВОД
Маневар потчињавања Грка почео је пре три године и спада у оквире постепеног реструктурирања југа Европе.
Улазак у материју урађен је спретно, а акценат је стављен на необичност грчког случаја. Настојало се да се Грчка изолује од свог геоекономског окружења, што је омогућило да се избегне формирање заједничког фронта економије југа Европе.
Напад на Грчку почео је презривим изјавама које су пре свега упућивали неки европски чиновници и део штампе. Средства масовног информисања преносила су гомилу подругљивих изјава и предрасуда прожетих невероватним количинама лажи. Грци су проглашени „лењивцима“, „неспособњаковићима“,  чак и „преварантима“ и „покварењацима“.
Прошлост је показала да, када се жели неки народ економски, политички или културно угрозити – то почиње кампањом оцрњивања и блаћења, оптужбама за све могуће грехе. И – јавно мњење постепено прихвати идеју о пропадању једне земље као неизбежност. Управо то се догађа Грчкој већ три године. Резултати тог организованог дискредитовања су драматични, пошто је и део самих Грка уверен у сопствену неспособност.
Чињеница је да је Грчка починила грешке у журби да прихвати евро.
Ипак, није она једина држава која је попустила пред искушењем извесног „рачуноводственог улепшавања“ своје ситуације, како би приступила благодетима заједничке монете.
У читавој операцији, комесари ЕУ сносе подједнаку одговорност као и грчки руководиоци, јер је њихова улога да контролишу јавне финансије земаља чланица, пре свега оних које су биле кандидати за еврозону. Они су морали да укажу на акробатске активности „Голдман Сакса“ у грчком случају, јер уопште нема сумње да су били упознати с тим. Али они су радије затварали очи како не би пореметили уносни ток грчке масовне куповине војне опреме – подморнице, фрегате, авиони итд. Грчка је све то куповала од Француске, Америке, али – пре свега од Немачке.
У суочењу са оптужбама упућеним Грчкој морамо се присетити неких битних аспеката.
Прво, Грчка није једина земља чланица која је суочена са финансијским проблемима. Готово све земље југа Европе су у незавидној ситуацији. Друго, грчки дуг је само 2,5 одсто укупног европског дуга који се процењује на 8.000 милијарди евра.
Оптужбе да је Грчка, малтене, одговорна за све финансијске проблеме Европске уније, није ништа друго до бацање прашине у очи.
Ево у чему је срж проблема: економије Југа, пошто више нису имале могућност да позајмљују без камате од централних банака, постале су таоци финансијских тржишта. Оне нису слободне да ефикасно реагују у суочавању са својим потребама финансирања, пошто више не располажу националном монетом.
Од почетка грчке кризе, Европска „тројка“ је у своје руке узела узде програма „спасавања“ Грчке.

ЗАПЛЕТ
Који су резултати тог доприноса опоравку земље после три године? Права катастрофа: грчки народ је потпуно изнурен, док се камате, које тако тешко оптерећују сервисирање дуга, уредно плаћају повериоцима, што значи углавном банкама.
Поменимо неколико битних чињеница:
1.  Фамозно реструктурирање дуга, које су његови промотори толико хвалили и које је требало да олакша ситуацију у економији, реално је прави правцати фијаско. Дуг је смањен само за 30 милијарди евра, али је истовремено ова операција опасно „засекла“ пензионе и здравствене фондове, угрозило универзитете. Кад Грчка добија „нову финансијску помоћ“, која се придодаје претходној, њен дуг се непрестано повећава и – од 250 милијарди евра почетком 2011, он је достигао износ од преко 300 милијарди евра!
2. Што се 2012. године тиче, јавни трошкови Грчке достижу 170 милијарди евра. Међутим, само 21 милијарда покрива нето трошкове државе, док чак 149 милијарди одлази повериоцима!
3.  Објављени су званични елементи по којима је Немачка зарадила 55 милијарди евра од почетка кризе, извлачећи корист из разлике каматних стопа, по којима она узима позајмице и  каматне стопе уз коју касније даје зајмове Грчкој!
4.  Банке позајмљују од „Европске централне банке“ средства уз камату од један одсто, а затим дају зајмове Грчкој уз камату од седам одсто. Разлика, наравно, иде на терет грчког становништва.
5. „Европска централна банка“ такође шпекулише на штету Грчке тако што купује грчке обвезнице на секундарном тржишту, умањене на 25 одсто своје номиналне вредности, али затим предлаже 50 одсто отписа дуга. Значи ту би могла да извуче добит од око 100 одсто у односу на износ дат приликом куповине дугова!
У закључку подсетимо да је Грчка исплатила у 2011. години 23 одсто камата више у односу на 2010, и то упркос зајмовима „уз ниску каматну стопу“ које су одобрили Европа и „Међународни монетарни фонд“.
Тако је „операција спасавања Грчке“ само погоршала ситуацију. Споразуми о зајмовима, реактуализације, средњорочни планови и све те мере које уништавају народ и слабе земљу имају за циљ само да продуже агонију. Јер, док народ пати, финансијери настављају да остварују профит!
Најневероватније је што су грчки политичари прихватили те неправичне и погубне услове, у суштини понижавајуће по својој форми, наметнуте бројним узастопним ултиматумима.
Терапија наметнута Грчкој је „европска премијера“. Политика интерне девалвације има за циљ да замени класичну политику спољне девалвације и применљива је на економије које немају националну монету, као што је то еврозона. Последице те политике у Грчкој су драматичне. Огледају се у огромном смањењу плата, пензија и јавних трошкова уопште.
Реч је о недвосмисленом рушењу система образовања, система здравствене и социјалне заштите, целокупне државне управе. То је директан напад на прерогативе државе. Када не може да се девалвира валута, девалвира се држава.

КУЛМИНАЦИЈА
Грчки дуг се не може контролисати, баш као ниједан дуг који пређе 100 одсто бруто националног дохотка. А „пресек“ кроз реструктурисање, упркос свему, нимало није изменио поражавајућу стварност. Напротив. Док је дуг у почетку кризе износио 115 одсто БНП, у 2012. он износи 165 одсто!
Наметање строге штедње, која је довела економију до дубоке рецесије, непрестано повећава дуг, а БНП се смањује застрашујућим ритмом. Због тога, расправе о прекиду плаћања дуга Грчке, о њеном повратку на драхму, о намерама Европске тројке итд. имају за циљ да се добије на времену. Упркос свим жртвама које подноси становништво, политика спасавања се показала изузетно неуспешном. То је потврдио недавни извештај ММФ-а, у којем се злослутно наводи да Грчкој у септембру више неће дати средства за помоћ.
Када се има у виду озбиљност ситуације, било би неопростиво уколико се не би нашли  прави мотиви који наводе европску тројку да чини тај „злочин“. Пре свега, требало би одбацити тезе по којима се Тројка вара, будући да, наводно, није упозната са параметрима грчког проблема.
Та наивна теза не ставља у први план дубоке мотиве који, како се чини, имају везе са тежњама ка увођењу једне светске владе и валуте. Међутим, та мондијалистичка економија, успостављена захваљујући глобализацији, претпоставља да ће мали број појединаца – банке и банкари – имати апсолутну и безграничну контролу на планети и да ће они прикупљати и акумулирати сва блага искључиво у сопствену корист. Тај процес је увелико започет. Његова главна оружја су смањење опорезивања високих доходака и постепено смањење прихода средње класе. Та операција која је ослободила огроман прилив средстава, стављених на располагање спекулативним финансијерима, угрозила је средње класе у САД-у и Европи. Средњи слој је, због релативног снижења својих доходака, био приморан да се задужи како би и даље живео у  привиду просперитета. У суштини, та неравнотежа у расподели дохотка, у којој су систематски фаворизовани акционари на штету оних који примају плату, довела је до експлозије неједнакости.
Неоспорно је да се „држава благостања“ развила на Западу, како би се избегла побуна радника под утицајем социјалистичких идеја. После колапса совјетског блока, „држава благостања“ је изгубила свој разлог постојања и радници су изненада остављени. Владе, како у САД-у, тако и у Европи, настоје да спроведу оно што стидљиво називају структурним реформама које имају за циљ да униште права радника. Тачније речено, да врате тржиште рада у стање какво је било почетком 19. века. На тај начин је велика социјална идеја, која је предвиђала да ће раст и зрелост капитализма бити праћени већом једнакошћу и просперитетом за све, сурово демантовала стварност. Истина је очигледна: Грчка је одабрана како би послужила као заморче: операција је успела, а пацијент је на умору.

РАСПЛЕТ
Међутим, Грчка није сама по себи циљ. Преко ње ће се спровести и проширити сиромашење европских радника уз снижене зараде налик на оне у Кини и у Африци, и то уз постепени нестанак сваког облика заштите на тржишту рада. Због тога се не можемо надати никаквом побољшању ситуације уз оваква решења.
Који је непосредни циљ целог маневра?
Пљачкање националног богатства Грчке је следећа велика етапа у покушају потчињавања те земље.
Сви Грци, а пре свега њихова влада и јавни актери, требало би да се супротставе томе да приватизације служе за отплату дуга, а да валоризују елементе јавне баштине.
Притисци, застрашивања и уцене, све је добро у настојању да се Грчка примора да се упусти у брзе приватизације. Од њеног понашања зависи нова транша помоћи, неконтролисана пропаст или узлет, њено искључивање из еврозоне или останак. Све је на продају, није важно под којим условима, по коју цену. Нису важне ни жртве које то изискује.
Још једна ствар која се посебно свиђа финансијерима: богатства се јефтино распродају. Тако ће цена баштине зависити од девалвације номиналне вредности грчких обвезница. Другачије речено, грчко наслеђе ће бити продато по цени од 25 одсто од своје номиналне вредности. И коначно, цела та комедија, сва та одлагања, оклевања, сва та ноћна заседања чији је циљ не да се пронађу решења, већ да се добије на времену, све те претње и изнуде служе крајњем циљу, који је такође наметнут претњом и који се сада појављује у свом правом светлу. Еврозона, уколико преживи буру, неће бити више састављена од „равноправних“ држава чланица, већ од моћника који ће рањивије држати у потчињености. Линија која ће раздвајати ове две категорије земаља биће степен контроле њихових финансија од иностраног фактора!

КРАЈ
Ради се о повратку, истина у прикривеном, латентном облику, дужничког ропства које су Римљани укинули пре две хиљаде година. Недавно се могло прочитати у европској штампи да је Ангела Меркел имала намеру да постави једног „супервизора“ који би контролисао буџет Грчке! То практично значи да би од ове земље био направљен европски протекторат.
Судбина која је намењена Грчкој прети да се прошири на читаву јужну Европу. Сценарио „двобрзинске Европе“ је већ најављиван од водећих људи ЕУ.
Сви ови знаци потврђују чињеницу да Грчка служи као заморче за испитивање добровољног напуштања сопственог националног суверенитета. Јавно мњење је жестоко реаговало на тај покушај стављања под туторство – Грчка је доживела неколико таласа протеста и два пута бурне изборе.
Али, у овим трагичним околностима, изборни процес није аутентичан, већ  лажан. То је само пародија демократије, јер изабрани свих политичких боја заправо припадају истим круговима моћи. Они који су одабрани и доведени на кључна места одавно су спремани за те позиције. Сви они припадају једном резервоару моћних и добро проверених људи, уско повезаних са светском финансијском олигархијом. Самим тим, ништа се не може очекивати од ових појединаца чији приоритет свакако никада неће бити да служе националним интересима.

ЗАКЉУЧАК
Грчка управо губи свој суверенитет и утире пут другим земљама Југа којима је намењена иста судбина. Од почетка ове кризе забележила је пад плата и пензија у просеку од 25 одсто. Ипак, у Бриселу процењују да је то недовољно и траже ново кресање од најмање 20 одсто – а 439.000 деце живи у сиромаштву и бескућници су нагрнули у велике градове. Индустријска производња је опала за више од 30 одсто. Преко 500.000 продавница је већ затворено, док 40 одсто потрошача изјављује да им је новчаник празан пошто покрију основне потребе. Укратко, економски циклус се погоршава сваког месеца и велики „крах“ се очекује већ почетком јесени.
И тако, план за спас Грчке неће довести до њеног спаса. Земља је много ближе хаосу данас него што је била на почетку кризе. Поготово је ближе стављању под старатељство!
Време је да Грци напусте еврозону како би спасли оно што се спасти може. Ништа не оправдава чињеницу да повериоци Грчке намећу камате, не обазирући се на недаће становништва и по цену непрестаних криза. Тешкоће неће нестати изласком из еврозоне, али ће Грци бар имати наду да  им се положај може побољшати. Имаће, такође, и утеху, јер ће знати да њихова будућност зависи од одлука које сами и слободно доносе.

У овом тексту су коришћене чињенице из студије проф. др Марије Негропонти Делванис „Грчка драма у ЕУ – Крај еврозоне – Север Европе против њеног Југа“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *