Почетна / Свет / Европа ризикује да сруши социјалну државу

Европа ризикује да сруши социјалну државу

Пише: Снежана Симић

Интересовање за конференцију америчког лингвисте и филозофа Ноама Чомског, коју је прошле седмице  у Трсту организовала Висока међународна школа за напредне студије (СИССА), заједно са тршћанском општином и Универзитетом, било је огромно. Преносимо најзанимљивије делове из излагања славног мислиоца

Недавни боравак  Ноама Чомског у Трсту, где је 17. септембра одржао конференцију отворену за јавност, изазвао је велико интересовање Италијана. Сала позоришта „Росети“ је била недовољна да прими све који су желели да сретну и чују једног од водећих интелектуалаца данашњице, који никада није одустао да буде критичка савест западног друштва.

Као научник и јавна личност  Ноам Чомски је дубоко утицао на развој западног мишљења, како на пољу лингвистике и когнитивних наука, тако и у домену филозофије и политике. Захваљујући револуционарним научним теоријама, он се с правом сматра оснивачем модерне лингвистике. Такође, његов утицај на јавно мњење не само у Америци  већ и широм света је изузетно значајан. Током последњих деценија, увек ангажован у одбрани слободе мишљења, овај  осведочени протагониста академског света и политичке дебате друге половине XX века, са својственим ставовима, распалио је жустре дебате о многим врућим  политичким, социјалним и економским темама.  Између осталог, већ више од тридесет година његова размишљања и судови утичу на појачани интерес  јавног мњења за праву природу власти и њеног застрашујуће моћног утицаја.

После пријема почасног доктората за когнитивну неурологију (претходних година италијански универзитети су Чомском  већ доделили две почасне дипломе: у Фиренци је 2004. добио почасну диплому  из књижевности, а у Болоњи 2005. из психологије)  и одржане lectio magistralis у школи СИССА, Чомски се појавио пред 1.500 срећника (поменимо да је, због великог интересовања јавности, место скупа промењено. Првобитна замисао да се конференција одржи у тршћанској поморској станици, потом у сали „Трипковић“, напуштена је због бројних резервација. Коначно, ни избор позоришне сале није решио проблем: многи са листе чекања нису били у могућности да присуствују конференцији) који су нестрпљиво очекивали његово излагање насловљено са „Нови светски поредак: Његови корени, наше наследство“. После разговора са новинарима, сусрет са публиком је протекао у живахној атмосфери, богатој питањима присутних и издашним одговорима расположеног професора.

Преносимо, у краћим цртама, оно о чему  је Чомски током конференције у Трсту говорио.

 О изборима у Америци Никада нисам имао нарочита очекивања од Обаме. Избори у САД-у су фарса, екстраваганција, феномен јавних аудиција који ништа не одлучује. Побеђује онај који успе да добије веће финансирање и зна  боље да користи пропаганду. То је помало болестан систем. У последњој трци за Белу кућу, Обама је знао да најбоље искористи тај систем, добио је подршку економске штампе и, између осталог, добио је награду за  најбољу маркетиншку кампању године. Обама је, дакле, победио зато што је имао одличну маркетиншку стратегију, у томе је све. Што се тиче осталог, Обама ради лошије од лошијег: хапси оне који се супротстављају, широм света даје налоге за убиства „непријатеља“. Чак ни Буш није био толико одважан, он се ограничавао да они нестану и да их испоручи државама са еластичнијим законима. Међутим, нема много алтернатива. Ипак ће гласати за Обаму, иако му (Обами) недостаје срж, а његови говори се базирају на политичким крилатицама. Политика последњих америчких председника једнака је у одлукама, али различита у поводима.

[restrictedarea]

О покрету „Окупирај Волстрит“ и социјалним разликама Да су ми пре годину објаснили шта желе да раде, одговорио бих им да је то лудило. Нисам веровао и погрешио сам, они су невероватни. „Окупирај Волстрит“ није пропао. Он представља прву велику јавну реакцију на тридесет година дугу класну борбу. Нарочито је привукао огромну пажњу штампе на социјалне и економске  неједнакости нашег друштва.

Данас се  наше друштво састоји од супербогатих (оних који у рукама држе новац и моћ) који чине један одсто становништва, док осталих 99 одсто сиромашних опстаје већином захваљујући привременим пословима (раду на одређено време).

Покрету би такође требало признати  заслугу за спонтано стварање простора за дискусију, сучељавање, као и то што су изградили нови смисао заједништва и учествовања. Свакако, структуре моћи се нису промениле, али промене ће се регистровати тек у будућности. Победе се, уосталом, не могу извојевати у кратким временским периодима. Само се сетите колико је дуг био пут у борби за афирмацију права и достојанства црнаца, после чувеног говора Мартина Лутера Кинга  1963. године „I have a dream“. Сада би, међутим, покрет требало да направи следећи корак, квалитативан скок.

О „Арапском пролећу“ и америчком утицају Не цвета цвеће у Саудијској Арабији, где је „пролеће“ одмах угушено. Не успева ни у Египту, где  моћ војске остаје потпуно очувана. Јужна Америка  је изгубљена, а Средњи исток је последње упориште хегемонске америчке власти, у опадању од краја Другог светског рата. САД не желе демократију, подржавају диктатуре зато што су корисне за њихову контролу.

О Ирану и атомској бомби Постоје студије и истраживања која показују да становници Средњег истока не виде у Ирану атомску опасност. Штавише, иранска атомска бомба је, за њих, фактор уравнотежавања  у односу на оне које сматрају нитковским државама, у правом смислу речи, Израел и САД. Иранска бомба је виђена као легитимно право. Зашто Иран не би могао да има атомско оружје, имајући у виду да је окружен земљама које га поседују? Зашто би Израел требало да представља изузетак? То медији не кажу.

О Кини  Не верујем да ће Кина бити следећа хегемонска  (водећа) земља. Иако је много напредовала, још увек се бори са сиромаштвом и има много  унутрашњих проблема. Поред тога, она не може и не жели да се такмичи са САД-ом на војном плану. То је немогуће, с обзиром на то да амерички трошкови за наоружање надмашују оне које се улажу у читавом свету.  Екологија и повећање становништва су теме које би требало да разреши. Њена експанзија у Африци је чисто  економског карактера, којом нуди услуге, посао. На пример у Либији, рат је био покушај да се поновно наметне западна доминација над једном реалношћу која је измицала.

О Европи Оно што се свесно уништава је welfare (благостање) који је чинио европски систем специфичним. То је изричито изјавио Марио Драги (председник „Централне европске банке“, прим. аут.) у „Волстрит џорналу“: да је то преживео систем.  То није случајно, постоји план. Исти који је довео до пада Америке. Сопствени пад је проузрокован  економским мерама које су изазвале стагнацију и свеле на нулу  (анулирале) зараде средње класе, али су зато умножиле зараде доминантне елите. Уосталом, лудо је мислити да се економија може санирати  (поправити) наметањем жртвовања и одрицања  земљама у рецесији. Резултат је да млади губе веру у будућност.

Иако се свет данас суочава са великом економском кризом, та криза није једина са којом се суочавамо. У сваком случају, непојмљиво је прићи решавању проблема увођењем штедње. Мере штедње негирају будућност младима. Дакле, не слажем се са мерама које су увеле европске владе. Европа тако ризикује  да сруши (демолира) социјалну државу коју је, са великим успехом, стекла после Другог светског рата.

О утицају  друштвене мреже на демократију Није друштвена мрежа та која доводи до револуција. Јер, технологија је неутрална, ни добра, ни лоша, зависи од  тога како се користи. Може да буде од велике помоћи, али и замка. У бити је као чекић, може да ти користи да направиш нешто или да неког убијеш. Друштвени медији стварају илузију да имаш много пријатеља, као нпр. „Фејсбук“, али то нису пријатељи, то су само површна познанства. Нема сумње да друштвена мрежа има снажан утицај на културу, друштво и начин на који комуницирамо. Али, исто толики утицај су имали  телеграф и телефон, а касније  кореспонденција путем електронске поште.  У сваком случају, енормна количина информација која кружи мрежом није пресудна: Интернет је валидан инструмент уколико знамо да га користимо и знамо шта да тражимо.

О масмедијима и слободи мишљења У Америци слобода информисања је изузетна, такође и у Европи није тако лоша. Очигледно, то се односи на жељу да се буде информисан и у умећу да се не обраћа пажња на масмедије који раде њихов посао, односно скрећу пажњу са онога што ради влада. Ствар је у томе да се информације не дају, интелектуалци су саучесници, а рад „Викиликса“ је имао судбину која нам је позната.

На питање које се односило на   слободу мишљења у Италији, Чомски је, у шаљивом тону, одговорио: „У Италији је имате довољно, али мало је оних који знају да је користе“.

О спорости историје Историја има дуго време на које више нисмо навикнути. Жалим за нестанком Комунистичке партије у Америци, зато што су комунисти у САД-у знали да чекају и нису се предавали испред пораза већ су упорно истрајавали. Не би требало да очекујемо чуда или тренутне промене, него да радимо на промени, знајући да је ми нећемо дочекати.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *