Почетна / Свет / ЕУ + ислам = Хрислам

ЕУ + ислам = Хрислам

Пише Зоран Милошевић

На које све начине водеће земље Европске уније – Немачка, Француска и В. Британија – покушавају да асимилују становнике исламске вероисповести и преведу их у хришћанску веру?

Политичари најмоћнијих држава Европске уније (ЕУ) најавили су крај мултикултурализма и жешћи однос према имигрантима (курсеве за учење језика, културе, пооштравање услова уласка у земљу…) Шта све ово значи доскоро је било нејасно. Но, данас се виде контуре нове државне политике водећих земаља ЕУ: асимиловати постојеће муслимане у Европи (у националном смислу) и по могућству превести их на хришћанство.

„СЕРТИФИКАТ НЕВИНОСТИ“

[restrictedarea]

Главни проблем са муслиманима јесте у томе што се они нису интегрисали у политички, економски и правни поредак држава Европске уније, већ су, стварајући гета, наставили да живе по свом исламском културном, политичком и економском обрасцу, а он је често садржавао и радикализацију верског мишљења кроз политику пропаганде за вођења џихада (рата против неверника), укључујући и примену тероризма. Поред тога, гета су започела ширења, истискујући домаће становништво, да би се потом све чешће чула мишљења да би ове чисте муслиманске територије требало да добију политичку аутономију и да живе на основу шеријата. То је код водећих држава Европске уније био знак за узбуну, што је довело до промене имиграционе политике, као и политике интеграције досељеника. Спектар примењених мера је различит, а дошло је и до појаве да чак поједини градови забрањују долазак муслиманских досељеника (под изговором да немају новца у буџету да издржавају сиромашне досељенике).
Подсетимо да је, на пример, само пре неколико месеци Ангела Меркел изјављивала да политика лојалности према имигрантима муслиманима није дала резултат. Уместо да се интегришу, муслимани су наставили да живе по својим правилима, створивши у држави чисте исламске енклаве. Немачка влада је јавно манифестовала своје разочарање и сумњу у добросуседство и искреност исламских имиграната (немачка влада још није начисто с ким има посла: са необразованим, агресивним екстремистима или са организованим наступањем ислама), те донело низ законских мера за пооштравање усељавања нових имиграната и почела кампању наглашавања аутохтоних немачких вредности и традиције засноване на хришћанству.
Из доступних података се може извести закључак да већина муслимана у Европској унији живи у Француској, Немачкој и Енглеској, те да ће ове државе заправо бити принуђене да креирају нову политику интеграције муслимана у Унији.
То, међутим, не значи да и друге државе Уније не траже решења (Шпанија је, на пример, примила 2005. године 700.000 имиграната, углавном муслимана). Данска је донела чудан закон да грађани који се ожене у иностранству не могу да доведу жену млађу од 24 године ако није држављанка ЕУ. То значи да се некадашња политика „спајања породица“ укида. На пример, на овај начин око 25.000 Туркиња годишње дође у Немачку, а у Енглеској 60  одсто Пакистанаца се жени из Пакистана, што је био главни разлог увећања броја ове заједнице. У Унији сматрају да овакви бракови неконтролисано увећавају број имиграната, али и да сведоче о колективном избору муслимана да се не интегришу у нова друштва и да се овако и даље одржава гетоизација. Овај избор муслимана забрињава владе држава које улазе у Европску унију, јер, на пример, социолошка истраживања у Немачкој показује да 53 одсто младих Турака (узраста од 16 до 29 година), рођених у Немачкој ни под каквим условима се не би оженило Немицом, односно удало за Немца. Но, ако је за „утеху“ и већина Немаца и Немица не желе брачног друга из редова муслимана. Разлог због чега муслимани не прихватају брак са домаћим становништвом је у њиховом етичком схватању полности и сексуалности. Муслимани сматрају да је начин одевања немуслиманки провокативан, тј. да провоцирају „сексуалну агресију“.
Девојке, према муслиманском праву и обичајима у брак морају да уђу невине. Колико је ово важно муслиманима сведочи појава да родитељи пре свадбе своје ћерке од лекара траже „сертификат невиности“. Појавили су се и хирурзи који обнављају невиност (до маја 2004. ово је у Холандији, на пример, чак плаћало социјално). Европске новине су чак објавиле интервјуе са лекарима, који су објаснили да девојкама поново формирају мембрану и постављају капсулу са вештачком крвљу. Такође, право да код муслимана мушкарци могу да туку жене и чак убију „ради части“, изазива гнушање међу Европљанима. Не би требало много истицати да су на другој страни Европљани убеђени да је њихова концепција односа између полова боља.

ЛАК ПЛЕН ЏИХАДИСТА
Нова политика интеграције муслимана у систем вредности ЕУ, односно водећих држава ове глобалистичке творевине, заснована је на интервенцију државе у верско образовање младих муслимана, тако што држава формира програме и ангажује лојалне наставнике да младе подуче „европском исламу“, при чему су методе различите: од коришћења класичних школских правила до нових, као што су стрипови. Други метод садржи школовање деце муслимана у римокатоличким основним и средњим школама, где немају исламску веронауку већ хришћанску. Трећи метод је коришћење медија, посебно ТВ-а, где се популаризују бивши муслимани и муслиманке који су прешли на хришћанство.
Припрема јавности за ову нову политику у Немачкој, Енглеској и Француској се врши свакодневно, а посебно је важно и интересантна употреба и тајних служби (ово има посебну веродостојност код гледалаца и читалаца), које су објавиле преко различитих телевизија догађаје када деца слушају приче о џихаду (рату против неверника) и како ће Алах томе муслиману који пође тим путем обезбедити рај, а у рају… Младићи су, наравно, слушали отворених уста. Зато је, између низа других мера, немачка влада одлучила да уведе у школе нови предмет – Основи ислама. Покрајина Северна Рајна-Вестфалија је прва немачка земља која је то урадила. У Немачкој ове школске године има 700.000 ученика муслиманске вере и они су до сада били „лак плен“ проповедника џихада. Децу уче исламу преко цртаних стрипова – чији су главни јунаци херој дечак Билал и девојчица Сара. Жеља владе је да се деци који следе ислам поручи да не морају да бирају између тога: бити муслиман  или Европејац (Немац), већ да могу бити муслимани и Немци – истовремено.
Но, овде је већ настао проблем. Многи се питају могу ли се црнопута деца пореклом са Блиског истока идентификовати са Билалом и Саром који су плавокоси и личе на неког Ханса и Грету, а не неког са Блиског истока? Часови из ислама нису обавезни (за сада) и родитељи одлучују да ли ће деца похађати ову наставу. Новина је да закон дозвољава да, када дете напуни 14 година, одлука да ли ће ићи на ове часове више не буде на родитељима већ на самој деци. У том узрасту се деци нуди и други предмет – Основи религија, што значи да ће се учити и о Јеванђељу и римокатолицизму, што наводи на закључак да влада ипак жели да превери децу следбенике ислама, али поступно и лукаво.
На овај корак немачка влада се одлучила, како сведочи „Шпигл“ (30. август), јер заговорници џихада врбују људе по целој Европи, а посебно у Немачкој. Наведена новина се придружила кампањи објављујући приче двоје младих људи – (бившег)исламског  екстремисте Џамала, који се бавио регрутацијом младих од 15 до 25 година у Хамбургу „за борбу против неверника“ и „трофеја“ исламиста Бора, који је прошао војну обуку у немачкој војсци, радио за исламисте и покајао се.
Када се ради о проналажењу обрасца праве политике према муслиманима, мора се рећи да је у неким европским државама помогао и сам живот, односно интереси запослених у римокатоличким школама да сачувају посао. Наиме, што се више Европа удаљавала од својих хришћанских корена, од традиционалне породице и од рађања деце, то су родитељи мање давали децу у римокатоличке школе, а на њихово место долазе деца имиграната муслимана. Тако се створила парадоксална ситуација да о хришћанству уче деца муслимана, а не деца хришћана. Директори школа „затварају очи“ на чињеницу да су деца које уче друге вере, да им школе не би затворили. А део родитеља имигранта са радошћу дају своју децу у ове школе, јер мисле да ће тако „пустити корене“ у новој отаџбини. Тако се ствара парадоксална ситуација – у  Бирмигену, где је изузетно много муслимана, у локалној римокатоличкој школи само је мање од 10 одсто хришћана, од 500 ученика, нешто више од 40 деце су хришћани! И овде се догађа незамислива ситуација: деца локалних имама служе и прислужују у цркви, певају за певницом…
„Деца учествују у религиозним обредима, васкршњим и божићним јутрењима, а нека прислужују и на миси“, истиче директор школе Џон Хабинс. Свештеник Бернард Кели сматра да школа као никада до сада има присну везу са црквом.
„Ученици узимају учешће у литургијском животу и различитим црквеним празницима са дозволом родитеља. То је нова реалност за Цркву.“ Нова реалност се састоји у томе да родитељи муслимани, чак тврди муслимани, лично доводе децу у хришћанску школу и дозвољавају им да учествују у богослужењима и празника друге религије, иако у самој Енглеској постоје приватне школе где се исповеда ислам најсвирепијег смера.

„РЕЛИГИОЗНИ“ РИЈАЛИТИ ШОУ
Како се створила оваква ситуација? Шта ће бити када деца муслимана, полазници римокатоличких школа једног дана објаве да верују не у Мухамеда, већ у Исуса Христа? Но, наставници римокатоличких школа сматрају да се овде ради о рационалности родитеља који деци желе да обезбеде нормалну интеграцију у енглеско друштво. Прво, деца која дођу не знају ни речи енглеског, а у овим школама то науче. И управо овде почиње заплет као у каквом добром роману. У Енглеској која живи у духовном вакууму, нација је раслабљена, духовно парализована, па важна места могу заузети растући досељеници који ће имати живу веру којом ће распалити у Европи ватру живота.
Овде би требало подсетити да је у протеклом веку енглески писац Честертон, исмејавајући моду стапања религија, назвао покушај уједињења хришћанства и ислама „хрислам“, јер човек који прими хришћанство, а био је муслиман, не одриче се свих вредности и идеја које је усвојио из претходне религије, тако да није ни потпуни хришћанин, ни потпуни муслиман – већ „хрисламиста“. Међутим, његова размишљања су се остварила у данашњој Енглеској, где „хрислам“ живи у свакодневном животу значајног броја људи и деце, а судећи према практичним корацима енглеске владе постаје и званична политика.
Но, највећу прашину је подигла ТВ компанија „The Way TV“, која је објавила да почиње са емитовањем новог ријалити шоуа са необичним религиозним садржајем. Са екрана ове телевизије бивши муслимани ће говорити о свом преласку на хришћанство и о свом искуству после тог чина, као и о ономе што су доживели. Овај нови ријалити шоу ће се гледати и на Блиском истоку и у Северној Африци, САД-у и Канади.
У уредништву телевизије кажу да је већ неколико деценија Запад подвргнут прозелитизму од стране досељеника из исламског света, те да је на ислам прешло мноштво аутохтоних Европејаца, што, према мишљењу аутора емисије, није било паметно. Прелазак из ислама у хришћанство на Блиском истоку је нешто сасвим друго: тамо је то резултат принуде, а не слободног избора. Тамошњи медији извештавају о сваком преласку хришћана на ислам као о „победи ислама“, не осврћући се на чињеницу да ли се ради о слободној вољи или о преласку на ислам под притиском. О обратним случајевима, када муслиман прима хришћанство се не говори, иако има оваквих примера, а сам тај чин те људе на Блиском истоку чини мученицима, јер постају мета радикалних исламиста, који често убијају такве људе или чланове њихових породица.
Но, „The Way TV“ је религиозна (хришћанска – не каже се да ли протестантска или римокатоличка) телевизија која програм емитује у Канади, на Блиском истоку и у Северној Африци, а која је решила да исправи ову неправду пуштајући у етар ријалити шоу „Becoming Christian from Muslim“ („Кад муслиман постане хришћанин“). Према замислима аутора, у емисији ће новообраћени поделити са гледаоцима своје духовно искуство: зашто је, како, и у каквим условима њихово срце се загрејало и окренуло Христу. Програм ће бити емитован на два језика: енглеском и арапском, како би привукли пажњу блискоисточне и афричке публике. Извршни директор „The Way TV“-а не крије да емисија има и мисионарски циљ. „Пут од ислама ка хришћанству је важно, захтевано искуство. Молим се Господу да на овај начин привуче у своје стадо милионе људи.“
Једна од оних који желе да учествују у емисији је Арапкиња Худа (у преводу са персијског име означава „Бога“), јер, како каже, многи муслимани не знају много о хришћанству.
„Мени је жао што раније нисам упознала Христа, просто не могу да верујем шта сам пропустила.“ Худа је прешла на хришћанство 2009. године, после вишегодишње страшне борбе у срцу и души. Сада жели да говори људима о лепоти хришћанства и томе шта друге религије немају, а што има хришћанство.
Емисија има не само разговоре са онима који су са ислама прешли на хришћанство и мноштво других садржаја попут питања и одговора, секвенци из реалног живота, делове из серија и филмова. Они који су видели нови ријалити сматрају „да је емисија моћна, ‘разорна бомба’, која проблему вере прилази на модеран и ефикасан начин“.
Но, на једно питање нико нема одговор. Каква ће бити реакција исламиста?

_______________

Како се постаје муслиман

Подсетићемо да је С. Наипал изнео тврдњу да је ислам религија Арапа, те да је натоварена неарапским народима силом. Преобраћени народи ислама су изгубили везу са властитим идентитетом и предисламском прошлошћу, те су осуђени на неизвесност обожавања на страном језику и везаност за света места у страним земљама. Ислам је имао, углавном, разоран ефекат на преобраћене народе, те од тада постоји у делу науке став да су муслимани заправо прве жртве ислама. Да бисте били преобраћени морате да уништите своју прошлост, своју историју. Морате је запечатити, морате рећи „моја древна култура не постоји, она није важна“. Сада то морају да то кажу муслимани у Европској унији, да њихова култура и историја више нису добре и добродошле. То значи, другим речима, да када мноштво људи буде изложено преобраћењу, формирају се услови живота који продукују сталну неизвесност и нестабилност друштва и институција. Код преобраћеника ништа није трајно: ни идеологије, ни савезништва, ни производња, ни културни модели – они стално продукују неизвесност, несталност и радикалне осцилације, што је евидентно и на Балкану, било код оних који су прешли на ислам или римокатоличанство.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *