Етикеција, етика, право и политика

Пише: Проф. др Оливер Антић

Какав је то грех српског председника Николића да „заслужи“ готово свакодневно прозивање од стране мог уваженог колеге, а председника Хрватске? Чини се да је Николићева константна брига за положај Срба изван Србије, посебно у Хрватској, знатно већа и озбиљнија у односу на претходну власт у Србији, нешто што нарочито иритира хрватске власти

И поред толиког инсистирања на правној држави, односно владавини права, изгледа да пракса свуда у свету, а нарочито у нашем региону даје примат политици над правом, о етици да не говорим. Међутим, они који се и теоријски баве правом знају, будући да је суштински елемент права његова етичка утемељеност (у супротном би и Хитлерово „право“ било општепризнато као право), да морају да инсистирају на примату права уопште, а нарочито над политиком. Другим речима, политика се мора кретати у одређеним правним оквирима, а они подразумевају не само формалну, већ и суштинску (етичку) димензију. За учтивост која није прожета етиком и праведношћу, важи исто правило.

ЈОСИПОВИЋЕВЕ КОНТРАДИКЦИЈЕ Имајући управо то у виду не могу да разумем извесне контрадикторности у неким изјавама и поступцима мог колеге по струци и звању, али не и по политичком положају, проф. др Ива Јосиповића.

Не може бити спорно да је мој уважени колега Јосиповић веома образован и стручан правник. Њега краси и једна врлина која, нажалост, није тако честа на нашим просторима – врлина учтивости. Међутим, врлина учтивости је формалне природе (било је много учтивих које би историја врло радо заборавила, а Вебстер би додао, „увек је боље бити вулгарно у праву, него учтиво грешити“). Она је, у ствари, предворје других врлина, а да би била суштинска мора да издржи проверу од стране највише, стожерне врлине – врлине праведности.

Док је мој уважени колега наведеном врлином пленио многе, па и неке наше политичаре, мени је засметало једно питање због којег сам имао, и имам, стално осећање нелагодности. Наиме, пре него што је ступио на високу политичку функцију, дакле као професор права, био је један од најзначајнијих креатора тужбе у којој се Србија оптужује за геноцид у Хрватској. И тада и сада сам мислио исто: када би ме задужили, због мог „Фатераланда“ или за сва блага света, да учествујем у писању тужбе према којој Немци оптужују Јевреје за геноцид, то не бих могао да учиним. Никад и ни под каквим условима. Да апсурд буде већи, Хрватска има са Србијом највиши ранг дипломатских односа (а тужи је за геноцид!), највиши политички представници говоре о добросуседству, унапређењу односа, велики привредници послују у Србији (а Србија је на оптуженичкој клупи за геноцид над Хрватима!)?! Хрватска је за време Другог светског рата на најмонструознији начин (по методу бруталнијем од истребљења Јевреја у нацистичкој Немачкој) поубијала стотине хиљада, према неким подацима и преко милион Срба, велики број покрстила (а потом и многе покрштене ипак убила). Нова Хрватска је наставила стару политику. Многе „своје“ Србе је убила, али имајући у виду нове околности, већину је отерала у највећем етничком чишћењу после Другог светског рата и још није створила елементарне услове да се протерани врате (а према њиховој тужби Хрвати су жртве геноцида)! Хрватска упорно слави „Олују“, која није никаква ратна битка, већ етничко чишћење готово пола милиона Срба, потомака мученика из Другог светског рата, а по згаженом Уставу Хрватске – тада конститутивног народа – сада остатка остатака мањинског народа, а мој уважени колега се, чак, љути (па и прети) што се прослави „Олује“ не придруже и ретки преостали Срби и, нарочито, њихови представници! „О времена, о обичаји“! Да ли је то, заиста, могуће? Ћути свет, ћути Европа, ћутимо и ми, свако, ваљда, из својих разлога, а желим да верујем да ми ћутимо због шока апсурда. Речима нашег нобеловца: „Они мисле да се преко једне лажи може, са нешто вештине и брзине, прећи као преко моста који после остане иза њих, непотребан и неупотребљив, док они наставе свој пут ка циљу који је сав од стварности и истине.“

ПАРНИЧАРСКА ЛОГИКА Мој уважени колега, један од главних креатора ове геноцидне тужбе, сада и са највише државне функције поставља услове за сарадњу највишем представнику тужене државе. Можда је то парничарска логика, али свакако не и државничка. Нити једна држава на свету не условљава сарадњу са другом (председник је тај који представља и симболизује државу), нарочито када постоји највиши степен дипломатских односа, па је то случај и са свим (осталим) државама у односу на Србију. На питање сарадње са САД-ом, у случају да буде изабран Мит Ромни (који најављује заоштравање односа са Русијом), председник Путин одговара: „Русија је спремна да сарађује са било којим председником кога изаберу грађани САД“-а. То је једини могући државнички одговор, одговор који поштује демократију, али и међународно право.

[restrictedarea]

Мој уважени колега, који је писао наведену тужбу за геноцид (иако зна за библијско страдање Срба и некад и сад на тој територији), од стране српских власти је љубазно и добронамерно прихваћен, као легитимни представник Хрватске. Недавно су исти они који су писали тужбу поменули могућност њеног повлачења, затим су повлачење условили повлачењем наше противтужбе, па када добише наивно брз позитиван одговор, одуговлаче са очигледном намером неповлачења своје тужбе. Извесно је да постоји неки дубљи разлог оваквог понашања Хрватске и њених највиших представника.

Тај разлог се може спознати само уколико се познаје историја српско-хрватских политичких односа, која броји већ више од сто педесет година. Кад год су Срби имали добре односе са одлучујућим политичким силама датог времена, нпр. са две немачке царевине у време Обреновића, тада су хрватски представници (нарочито Штросмајерова Народна странка) имали најбоље односе са Србима, чак су долазили у Београд по савете (нпр. код Гарашанина), јер су Хрвати били маргинализовани и нису могли да остваре своје циљеве. У таквим условима су се грчевито држали за Србе (нпр. у време када је била заоштрена борба за хрватско осамостаљење од мађарске власти 1861-1867. и за проширење на територије изван Хрватске – припајањем Далмације, хрватска елита се здушно залагала за најтешњу сарадњу са Србима, јер без њихове помоћи циљеви не би могли да буду остварени; приликом расписивања избора маја 1905. године објављена је хрватско-српска коалиција и поново констатована равноправност Хрвата и Срба). Када би се, пак, прилике промениле, Хрвати би жестоко ударили по Србима. Да иронија буде већа, све „велике“ хрватске „победе“ – „Бљесак“, „Олуја“… су, у ствари, убијање и протеривање сопствених грађана, јер су ти исти грађани претходно доведени у подређени, понижавајући политички положај, који је код њих, имајући у виду историјске чињенице, изазвао оправдани страх у погледу њихових најелементарнијих права, укључујући и право на живот (у Немачкој је забрањено истицање нацистичких инсигнија, али у Хрватској није – довољно је погледати на основно обележје државности – заставу – па уочити фрапантну сличност између заставе Независне Државе Хрватске 1941-1945, заставе представљене 25. јула 1990, и оне од 21. децембра 1990. која је и данас званична застава). На које то време неодољиво подсећају речи Марјана Јурића, заступника у Сабору Хрватске (из стенограма 1-3. 8. 1991. године): „Питам ја те исте Србе, да ли би се они опаметили кад би – али ово питам – и да ли би – не констатирам – да ли би се они опаметили када би за убијеног редарственика било стрељано 10 цивила, за убијеног часника гарде да се стреља 100 цивила“?

ХРВАТСКИ НИРНБЕРГ Хрватска, дакле није била у стању да са својим грађанима, непоунијаћеним Србима који су били конститутивни народ (уставна одредба из СФРЈ вуче корен још од одлуке Сабора, на основу које је 1867. године донет закон да се Србима признаје потпуна равноправност са Хрватима), постигне политички договор, већ их је убијала и протеривала, као некад у НДХ. Не сме се, наравно заборавити ни Први светски рат и злочини посебно у Мачви (чак су прављене разгледнице са обешеним мачванским женама), чињени од стране Хрвата у аустроугарским униформама, јер и они имају геноцидни карактер, о чему је научно документовано писао швајцарски професор др Арчибалд Рајс, јер све то представља доказ о постојању геноцидне намере (која се постојано одржава деценијама, да не кажемо више од столећа), као битног елемента бића кривичног дела геноцида. Немци су за свој геноцид одговарали у Нирнбершком процесу, али Хрвати нису имали Јасеновачки процес, па су се, управо зато, одлучили за наставак исте политике истим средствима. Говоре о потреби побољшања односа са Србијом, а брзометно признају сецесионистичко Косово, док за сличну или скромнију идеју „својих“ Срба имају само ратну опцију. Да су Срби добили више него заслужену аутономију у Хрватској, да ли би хрватски политичари признали косовске сецесионисте?

Коначно, какав је то грех српског председника Николића да „заслужи“ готово свакодневно прозивање од стране мог уваженог колеге, а председника Хрватске? Чини се да је Николићева константна брига за положај Срба изван Србије, посебно у Хрватској, знатно већа и озбиљнија у односу на претходну власт (или претходне власти) у Србији, повраћај избеглица, повраћај станова, поправка кућа, накнада штете и повраћај имовине уопште, нешто што нарочито иритира хрватске власти. Невероватно је да се и поред свих тих отворених питања (па и нерешеног питања границе са Србијом) Хрватској широм отварају врата ЕУ! Да ли би се сплитски градоначелник обрушио на Србе на начин (исти као 11. априла 1941. у листу „Хрватски народ“) који, поуздано, представља кривично дело ширења националне, верске, расне… мржње и нетрпељивости, ако не и подстрекивање на геноцид, да се не осећа тако заштићеним, са тако високог места (вероватно ће бити мало критикован, али не више од тога)? Он, очигледно, није оптерећен учтивошћу. Такво оптерећење није осећао ни Миле Будак када је 22. јула 1941, у својству министра за веру и образовање (sic!) Хрватске, у Госпићу изрекао: „За Србе, Јевреје и Цигане – имамо три милиона метака. Један део Срба ћемо убити, други део раселити, а остатак превести у католичку веру и тако направити од њих Хрвате.“ Да ли су писци хрватске тужбе имали у виду да су у Глини, месту где су 1941. Србе затворили у цркву и живе спалили, 19. децембра 1991. на истом подручју наследници злочинаца заклали 21 Србина? На подручју Глине од 4. до 7. августа 1995. опет исто, сада чак хрватска авијација и артиљерија удара по избегличким колонама, цивилима који беже из Хрватске! Један сведок је пред судом у Бањој Луци изјавио: „Посебно истичем да је коловоз од Окучана па до моста на Сави био сав крвав и никада у животу нисам видео толико људске крви као што је било на том путу.“ Други сведок вели: „На том дјелу пута у дужини од око 3,5 км било је толико лешева од убијених Срба, да се цијела та дужина могла прећи да се уопште не стане на земљу.“ Примери мученичке Глине и избегличке колоне код Окучана, наравно, нису специфични. За Србе је било потпуно исто у целој Републици Српској Крајини и другим деловима Хрватске (у многим местима у мирнодопским условима убијане су читаве српске породице, нпр. породица Зец). У време писања геноцидне тужбе били су већ обелодањени записници „са разговора предсједника Републике Хрватске, др Фрање Туђмана са војним дужносницима“… „у предсједничким дворима“, из којих се јасно види и планирање и спровођење етничког чишћења, насељавања очишћеног простора Хрватима! То је хрватски председник који је изјавио: „Хвала Богу, моја жена није ни Српкиња, нити Јеврејка.“

Учитељица живота даје нам поуку: побољшање односа са Хрватском данас не иде преко Загреба, већ преко Берлина и Москве, пре свих, а потом и Вашингтона и Лондона. Ако српска политика ту оствари продор, Хрватска ће (поново) изгубити политички (и други) значај, односно бити маргинализована и тежиће најбољим односима са Србијом, јер би тада (поново) била приморана да своје интересе остварује преко Срба и Србије. Све то мој уважени колега, будући да је веома образован, сигурно зна. Отуда и његова политика: форма учтива, чак понекад срдачна, али без значајнијих помака набоље, напротив; Србију би требало стално оптуживати, изазивати, суштински одржавати лоше односе како би из Београда дошла нека „тешка“ реч или поступак, који би били искоришћени за спречавање унапређивања односа са одлучујућим политичким (и економским) факторима у свету. Зато Београд не одговара на прозивке из Загреба, већ стрпљиво, упорно и смирено ради на побољшању односа са Берлином, али и Вашингтоном, Лондоном, Паризом и, дакако, са осведоченим пријатељима – Русијом, Кином, Индијом, Бразилом и многим другим државама, све у складу са правним и етичким принципима савремене политичке цивилизације.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Kao i uvek,uvazeni profesor Antic nam je direktno i svakom coveku razumljivo,objasnio ko je gospodin Josipovic!Svaka cast,profesore!

  2. Врло добро сажето објашњено о Г, Јосиповићу што важу у 90% Хрвата. Срби који су рођени и живели у местима где је била мешавина то се најбоље осећало. Било је малих изузетака о правој
    комшијској искрености поштовања различитог. То смо осетили1914
    1941-1991.Пуно своје лице су показали 5 Августа 1995 год.Њихова
    политика настаје из сазнања да је велики број Хрвата зна за своје
    порекло и зато су спремни за најгоре радње које су чинили према
    Србима у историји заједничког живота.

  3. Da li je “cudno” ponasanje JOSIPOVICA?
    Obzirom tko je, sta je, i koga predstavlja, nije nimalo cudno. Bilo bi cudno da je drugacije. Veoma je nelogicno ponasanje SRPSKIH predsavnika. Nije samo i pitanju “famozni BORIS TADIC”! Podsjeticu Vas da su SRBI u AUSTROUGARSKOJ MONARHIJI imali puno KOREKTNIJI i RAVNOPRAVNIJI STATUS nego kada je stvorena DRZAVA SHS – JUGOSLAVIJA. Od tog momenta pocinju problemi za SRBE u KRAJINI. Stvaranjem nove TITOVE JUGOSLAVIJE SRBI su gurnuti i drugi plan na cjelom teritoriju nove drzave. Sta je tada radila SRPSKA ELITA – INTELIGENCIJA. Pokusaj MILOSEVICA da SRBIJU ucini ravnopravnim sa ostalim republikama, proglaseno je “agresijom ” na sve ostale.Najzalosnije je sto je poslije famoznog datuma (5.oktobra) navodna “agresija”Milosevica nad svima je priznata od strane navodne NOVE SRPSKE ELITE – DJINDJICA – a poslije TADICA, koji su morali da otplacuju dug onima koji su ih doveli na vlast u SRBIJI.Naj krvaviji dio duga zove se KOSMET, koji je “otplacivan”na najljigaviji nacin do poslijednjeg daha, ljigavci su predali svog ex predsjednika, sve generale, i sve politicare koji su patriotski i junacki branili cjelovitost SRBIJE. Moj zakljucak je: nisu nam krivi HRVATI , AMERIKANCI ni “INDIJANCI” KRIVI SMO SAMI………………..ukoliko SEBE promjenimo, osatli ce se promjeniti po logici stvari….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *