Домаћи политичари у очима Европе: Српско златно теле

Пише Љиљана Богдановић

Навике, избори и животне склоности на основу којих је могуће „реконструисати“ психолошко-етички профил актуелних српских политичких елита, постају тема страних медија, чији новинари о нашим политичарима сада пишу без задршке симулиране коректности, дакле изразито критички, подругљиво, понекад и са нијансом несумњивог презира

 

Ако није радост, живот је казна! Ако си паметан, зашто ниси богат! Са провокацијом наведених „ако“ наравно да је могуће спорити се, но без натегнутог учитавања није једноставно довести их у узајамну чвршћу везу. Својеврсна повезаност ових „филозофија“ успостави се понекад и сама, и тада се покаже логичном и стварном колико су стварни и људи и живот. Управо у Србији случај складне коегзистенције цитираних максима својим имиџом и животом данас демонстрира једна класа – политичка. Овој групацији наведене „ако“ – поруке евидентно су блиске – као усвојени систем психолошких, вредносних и етичких граничника у чијим се координатама живи и дела. Заиста, шта је живот за просечног данашњег српског „демократу” – властољупца, уколико тај живот није радост сама, раскош и грабљење у безбрижности детиње неодговорној ? Уз то, овдашњи просечни, европејски настројен, демократски политичар, добро зна да се до свега тога стиже управо поменутом памећу и пробитачним ангажманом! О каквој памети и луцидности је реч, у стварности српског друштва добро је познато – није то „вежбање“ из реторичког домена – али је ново да овај феномен постаје провокативан и из европске визуре! Крајем августа, наиме, под насловом „Упркос кризи српски политичари огрезли у луксузу“, у немачком недељнику „Шпигл“ (реч је о гласилу уз чије име иде придев „угледни“, дакле ни жут, ни сензационализму склон) објављен је текст посвећен зашећереном животу наше управљачке касте. Текст су потом, као куриозитет, препричали неки београдски медији, а занимљиво je да су предњачили штампани, који – високим финансијским маркетинг инјекцијама, колико и својом улогом у стварању опште друштвене атмосфере и система вредности, јесу битна потпора веселом земном трајању добитника српске транзиције. Ваљда је реч о цинизму и лицемерству, као насушном додатку неподношљиве лакоће српске свакодневице, у којој су редовне порције медијског рапорта о тривијалном „животу познатих“ довољне не само да отупе чула и свест домаће публике, већ и да изазовним подстицајима евентуално преплаве европске недељнике.

[restrictedarea]

КАКО ТО ОНИ РАДЕ
Оцењујући како „грађани Србије морају да штеде, док политички врх живи у раскоши и луксузу, што воли и да покаже“, у броју од 30. августа, „Шпигл“ дословно пише: „Иако је Србија једна од најсиромашнијих земаља Европе, београдски листови су објавили фотографије које илуструју лагодан живот водећих политичара: луксузно летовање у Турској, скупо планинарење у Аргентини и скупоцене виле”. Позивајући се на београдске дневнике и њихове фотографијама документоване прилоге, „Шпигл“ прецизно наводи „случај“, како каже, „угледног опозиционог лидера Чедомира Јовановића на планинарењу у Аргентини, на 7.000 метара високој планини Аконкагва, где такав одмор кошта више десетина хиљада евра, док просечна плата у Србији износи 400 евра“. Тако пише овај недељник, и напомиње да Јовановић „није једини“.Остали на мониторингу немачке новине не упражњавају високи алпинизам, али се посвећују једнако скупим уживањима. Цитирајући други београдски лист, „Шпигл“ додаје како је „објављена и вест да се бивши председник Србије и председник опозиционе Демократске странке Борис Тадић уселио у луксузну вилу, у којој станарина износи од 4.000 евра месечно. Станарину плаћа његова партија“. Немачки новинар у тексту не изоставља ни случај бившег министра спољних послова Вука Јеремића, „који данас зарађује око 1.000 евра и, према сопственим тврдњама, не располаже никаквом имовином, купио је у Београду луксузни стан у вредности од пола милиона евра“. Савестан, дописник из Београда наводи и други од престоничких колега позајмљен податак: „Према писању медија, бивши министар одбране Драган Шутановац инвестирао је у изградњу луксузног стамбеног насеља, а да није поднео доказ о пореклу новца. Истовремено, српска држава је дубоко задужена и бори се са буџетским дефицитом од 2,2 милијарде евра. На све то долазе стотине милиона евра губитака предузећа у власништву државе”.
Да, „док грађани Србије…“, како новинар „Шпигла“ рече, не само да морају да „штеде“ (штедња ваљда подразумева да се има од чега и шта причувати!), већ практично уз то бивају приморани и да сва писанија новина о готово развратном трошењу и луксузу својих „представника“ у сфери власти прихвате као порцију текућег силовања, то јест „следовања“ од стране медијских и других – прозваних – силоватеља.

КАДА СЕ „РЕКОНФИГУРАЦИЈА“ НАВИКА ПОДРАЗУМЕВА
За домаћу јавност није ни посебно занимљиво или пак утешно извештавање странаца и набрајање грехова недостојне националне елите, наши медији о томе исцрпно пишу, па се „све“ зна, но изразито критичка интонација коментара о српским политичарима којима етика није баш јача страна јесте нов моменат. Посебно је у том смислу упадљива жаока презира, остављена у примедби како су многи истакнутији протагонисти овдашње политичке сцене не само индивидууми безобзирни, недостојни и саможиви, већ да то „воле и да покажу“!Та беспризорност у јавном понашању, често надахнутом готово уличарским резонима о правилима како да се преко статусне потрошње и материјалног стицања постане фаца и величина, наравно да не вређа само осећање доброг укуса и правила уважавања господске мере у понашању. Извесно је да се у Европи такво владање не благосиља. Без обзира на подразумевајућу хипокризију сваког „моралисања“, странци бивају искрено скандализовани. Побројане примере свакако разумеју и као непожељно огрешење о темељне моралне вредности које Запад понекад можда и изврдава (у понашању према „остатку света“ чешће), али их у својој средини сматра неупитним императивом. Између осталог, реч је о солидарности, патриотизму, емпатији и уважавању другог, о поштовању достојанства и минимуму обзира према сународницима… О својим богаташима и њиховом разметању, Запад наравно и сам говори, пише, чита, али се у тој средини добро зна да тренутак великих невоља („Србија је једна од најсиромашнијих земаља…“) правила и обичаје мења и да се њихова „реконфигурација“ тада подразумева. Овакав поредак (солидарност и поистовећивање са народом) сматра се, наиме, и важним делом европских моралних вредности, чија је, на пример, гранична и екстремна манифестација забележена када је краљевска породица, из солидарности са нацијом, одбила да напусти Лондон под даноноћним тепихом бомби. Наравно, и срећом, да се од наших политичких племениташа и у најлуђим сновима не би очекивао сличан пример жртвовања, али ову фриволну, ташту и арогантну политичку елиту (наравно не само њу) ваљало би подсетити да су то европске вредности којима она наводно и без алтернативно тежи! И те пожељне врлине ни дегенерација „еволуираног“ капитализма неолибералне економије и ере апсолутне владавине људских права ( у пракси тумачене као повремено пожељни диктат личног и бесрамног егоизма) још увек није променила. Отуда вероватно и европско медијско ружење дичне нам и врле елите.  Као својеврстан наставак уследили су брутални и иритирајући налози морално иначе некредибилног европског курира као што је Јелко Кацин. Преко њега су као што је познато стигле поруке типа: „Хапсите своје!“ Пљуском да је „покондирена тиква“ овде почашћени Кацин, у Београд свакако није донео своје личне поруке. Као што Кацинова није ни оцена да је вашар таштине и корупције покондирених нових српских величина неприхватљив и да забашуривања пред великом европском поротом неће бити.  Својим политичарима  преступе који имало „миришу” на богаћење, корупцију или злоупотребу привилегија, Европа не прашта. Институција оставке и смене у европским земљама је без премца! Наравно да је овде слична ситуација незамислива, те тако, никоме и никад, „длака с главе зафалити неће”.

ОБОЖАВАТЕЉИ ТЕЛЕТА ОД ЗЛАТА
У политичком животу, естрадним „стајлингом“ присутна, група савремених скоројевића (без елементарних осећања пристојности и такта, а памети недовољне за разумну одлуку да се својим шареним перјем не гиздају пред народом – и њиховим деловањем осуђеним – на три боје сивог сиромаштва) бива данас све чешће суочавана са својим  нитковлуком.  Догађа се то, видимо, и у рефлексији огледала хладнијег и строжег од отаџбинског које му ружноћу, по свој прилици, не рефлектује довољно уверљиво. У маниру „слику своју љубим“ многи од поменутих јунака српског транзицијског хола славних „хране“ одговарајућим материјалом, причом и сликама, не само медије, поготово шарене, штампане (златни мајдан у том смислу је такозвана женска штампа, у којој се, као да су Марија Антоанета и раскалашне Борџије одлучиле да се прославе заједно, детаљно појашњава „шта они све поседују, шта воле, чиме испуњавају своју доколицу и чему стреме“), већ и популарне и свеприсутне огласне табле друштвених мрежа, понајвише „Фејсбука“. Под геслом : „Ако није радост, живот је казна“ (давно га је у другачијем значењу рекао наш популарни ТВ путописац Д. Бабић), ови манекени наводно јаких либерално-демократских и слободарских уверења, а стварно тек пуких фолирантских фраза из света опортуног екстремног квазилиберализма и бестидно маскиране лажи, пред јавношћу дефилују неуморно и свакодневно. Сустижу нас и замарају континуираним обавештавањем „о себи и својима”. Не само да их гледамо оденуте у неизоставне фирмиране костиме, окружене престижним, папрено плаћеним, употребним или бескорисним „геџетима“ најразличитијих врста, већ и  прерушене у наводно бескомпромисне борце за идеале прогреса и општег бољитка српског друштва. У реалности, за њих је међутим посебно надлежна и парадигматична управо она, на почетку речена,  изрека: „Ако си паметан, зашто ниси богат“? На ову упитну „филозофему“, за коју није тешко погодити да је плод духовне вертикале изграђене у колевци не само демократије већ и мита о срећи коју профит и „мани, мани“ доносе, насловом свог текста, недавно нас је подсетио економиста Јован Душанић, професор београдског Универзитета. За разумевање актуелног, хаотичног и распадом обележеног укупног дискурса српског друштва упутно је понављање индикативне професорове реченице: „Сакрализација богатства по својој идеолошкој суштини није ништа друго него култ златног телета“.
Српско златно теле, тачније његови идолопоклоници, попут оних митских и библијских, ради су наиме да стварне и божанске вредности замене за сјај злата, за обманом накићени привид овоземаљских потрошних добара. И да се то може (а не може!) сакрити, они би радије јавно и разметљиво, као сада, за „телетом“ што бљешти и мами пошли. „Нажалост, деценијама се и теоријски и ‘научно’ покушава доказати да је материјално богатство (исказано у новцу) мера свих вредности, па и памети“, каже Душанић. Понашање нових следбеника култа златног телета, савремених „хомоекономикуса“, како коментарише овај аутор, тумачи се као да је „мотивисано искључиво максимизацијом профита, јер је новац претпоставка за остваривање животних успеха, како у материјалном, тако и у духовном смислу“. За поменуте јунаке домаће јавне сцене, које је прославио и немачки „Шпигл“, тумачење о новцу као мерилу „свега на земљи и на небу“, није међутим превид или грешка. Ови апостоли светог рата против духа деведесетих, проповедници демократије, слободе и владавине људских права, те апсолутног диктата либералног модела не само у економији, своју борбу за реконфигурацију идентитетског поља и преобликовање вредносног система нације и државе данас су домислили и завршили – у моралној кризи, скоројевићкој бахатости, луксузу и раскоши које „воле да покажу“. Пад политичке „елите“ чији је легитимитет заснован и обликован првенствено у „пеглању“, односно парању такозваног Милошевићевог наслеђа и српских историјских „грешака“ из времена сукоба и распада Југославије, данас је несумњив. Признају га и њихови заштитници и ментори. По последицама за земљу и нацију, њихов суноврат је – трагичан. Мање трагичан, штавише комичан и бљутав утисак резервисан је само за „краљевске“ позе и таштину њихових портрета и „амбијенталних“ фотки расутих по пропагандним излозима друштвених мрежа у виртуелном свету. „Видимо вас и видите нас на ‘Фејсу’“, вазда поручују многи међу њима, готово карикатурално представљени и у смешним владарским и тријумфујућим позама усликани. За пријатеље, блогере, групе и обожаваоце на мрежи. За нацију „група фанова“ окупљена око блештавог телета, осим што је иритирајућа, готово да је безначајна. Може ли се замислити како идолопоклоници, пријатељи телета од злата, огрезли у греху декаденције и луксуза уопште размишљају, а поготово решавају питања опустошеног буџета, спрега криминала и државних структура, злонамерног вршљања у пољу националног идентитета, историје и културе, комадање државне територије…?

[/restrictedarea]