Почетна / Интервју / Добрило Ненадић: Посакривали смо се по пећинама и вируцкамо

Добрило Ненадић: Посакривали смо се по пећинама и вируцкамо

Разговарао Светислав Тијанић

„Док се не среде издавачке прилике које су чиста катастрофа за домаће писце, глупо је објављивати једну једину реч. Пишем са резоном: Море да ја ово напишем, као сведок и саучесник овог времена, да остане запис о нашим страдањима и понижењима, а ваљда ће неко покољење домаћих писаца преживети цунами који се на нас обрушио“

 

Добрило Ненадић, познати српски књижевник, рођен је у селу Вигоште у Општини Ариље, где је, са дипломом агронома, и радио  (био и члан тима који је покренуо привредно веома значајну плантажну производњу малине). Написао је и објавио укупно 17 романа, а роман „Доротеј“(објављен 1977, а 1981. је по њему снимљен филм), са тиражом од 130.000 примерака, спада у најтиражнија дела српске књижевности (укупно 14 издања, 11 издавача). Романи „Доротеј“ и „Деспот и жртва“ окићени су иначе и признањима читалаца – као најчитаније књиге у Србији. Ненадић живи и ствара у Ариљу, а повод за интервју „Печату“ је настојање да нађемо одговор на питање: колика је мука за истакнутог српског књижевника бити писац из унутрашњости, као и његово најновије дело „Време кокошки“. За разлику од претходних романа за које је добио епитет „драгоцени обновитељ српског историјског романа“, он се овога пута везао за савремену причу и „сместио“ је у село Северово, на обали Рзава.

Прославићете 9. септембра три деценије од штампања „Доротеја“ на руском језику, у завидном тиражу од 50.000 примерака. Ваших 17 романа штампано је у укупном тиражу од 250.000 примерака и то Вас сврстава у сами врх најтиражнијих српских писаца?
Тада отварам боцу „Шато д’Икема“, Сотерн, Бордо, од 300 долара, јер је то апсолутни врх на који сам се попео. То ми је поклонио један мој земљак који живи у Паризу и има колекцију најскупоценијих вина. Еј, зар ја, некакав сељачић из Вигошта, Богу иза ногу, да дочекам да то што сам као самоук срицао буде објављено и то где, у Москви, где су штампани  „Браћа Карамазови“, „Рат и мир“ , „Тихи Дон“ и „Доктор Живаго“, четири највећа романа светске књижевности.

Има ли код нас „политичких књижевника“? Не политичара књижевника, већ писаца који су били у милости режима? И шта бива с њима у овој ситуацији, код промене режима?

[restrictedarea]

Увек их је било почев од античког доба. То су понекад веома даровити људи који су изнајмили своје перо и свој дар. Али то је њихов избор. Што се тиче промене режима, они се понашају као Нинковић из „Госпође министарке“. Нема за њих зиме.

Да ли Вам се десило да Ваш рукопис или бар његов део, не буде по вољи издавача јер би могао да увреди политичаре? Како је некада изгледао и какав је данас храбар издавач?
Још колико. Али добро, била је то смутно време. О детаљима не бих причао. Као што каже Генерал – личност из Сартрове драме „Ђаво и господ Бог“: „Победили смо, али молим вас да не улазимо у детаље“. Има ту неких мени драгих људи који су се огрешили и о мене, и о пристојност.

У једном интервјуу сте рекли да волите усправне људе. То се односило на личност поносног и усправног последњег српског деспота Стефана Слепог Бранковића. Милић од Мачве, највећи бунтовник међу српским сликарима и највећи српски сликар у прошлом веку, увек је говорио да би у Европу требало ићи усправно и уздигнута чела, а не пузећи и поданички. Слажете ли се, и ко су Ваши „усправни људи“?
Деца Ђурађа Бранковића и његове госпође Ирине су пример чврстине карактера. Последњи српски деспот Стефан Слепи, пошто су га два католичка краља, угарски Матија Корвин и босански Стјепан Томашевић, издали и отерали из Смедерева да би предали тврђаву Турцима без борбе 1459. године, потуцао се слеп са женом и троје деце по католичком западу, али се своје православне вере није одрекао. Султанија Мара је остала у православној вери, њена сестра Катарина Кантакузина грофица цељска и господарица Загреба такође. Један од примера је и млади кнез Милан, који је 1878. године пред Ћеле кулом код Ниша руском војном изасланику пуковнику Бобрикову скресао у брк да ако Руси буду дали Бугарима српске територије које су трупе генерала Јована Белимарковића отеле од Турака (Белу Паланку, Пирот, Ниш, Грделицу, Врање и Грачаницу), нека прво његову главу одсеку и поставе је на врх куле. Има таквих примера на стотине, само се то због неких разлога упорно прећуткује. У моди су изгледа гипка федер кичма, медна уста и начело – Ако хоћеш да сакупљаш мед, не лупај по кошници.

Када су Вас сви, а поготово Ваши бројни читаоци, видели као добитника „НИН“-ове награде за култни роман „Доротеј“, то признање је изостало. Изостало је, истина, и касније. То је и код Вас и код Ваших читалаца изазвало реакције, чак оштре. Како гледате на ту неправду са ове дистанце?
„НИН“-ова награда је за мене једна од непријатних епизода. Писао сам зато што сам пробао и видео да умем, писао сам зато што сам могао, зато што сам хтео, и зато што сам у томе истински уживао. Писао бих и да никада ниједну реч нисам објавио и не пада ми на памет да се никоме за то правдам и извињавам. Нисам само ја трчао тај „ниновски маратон“. Трчао је и Момо Капор. Њега помињем зато што смо нас четворица: Ћосић, Пекић, Капор и ја по броју објављених романа на врху. Не знам поредак, али ту је то негде. Добрица и Бора су своје „ниновке“ освојили, Момо и ја смо трчкарали без везе, сви су нас редом престизали. Момо је оставио кашику, склонио се у крај, нико му више ништа не може, ја сам остао… али сам пао на штап, једва корачам, а камоли да трчим. Хвала Богу, нико ме више и не гура тамо. Последња моја три романа изгледа нису ни изашла пред жири.

Нисте добили ни „Вукову награду“, иако сте је дебело заслужили зато што Ва­ше књиге као незаменљива историјска читанка обухватају период од 1296. године до данашњих дана. За вас кажу да сте драгоцени обновитељ српског историјског ро­ма­на, а уз то у српски језик сте унели највише нових речи међу свим писцима
На ово немам шта да додам, заиста. Истина, нисам неки обожавалац Вука Караџића. Био је дохватних шака, крчмио је за свој грош старе рукописне књиге и много штошта друго је радио што ми се не допада, али да не продужавам даље…

Остаћете упамћени по томе да од 1979. до 1996.  године, до када сте објавили седам романа, нисте добили ниједну награду, иако је их у тих 17 година додељено на стотине. Изузев оне „домаће“ „Паун Петронијевић“, за „допринос књижевном жи­воту Златиборског округа“!?
Могу да вам кажем да ми се „Паун“ посрећио. После те суше засуо ме је прави пљусак награда. Окитили су ме као руског маршала одликовањима и медаљама.

Чини се такође да Вам свесно или боље рећи намерно није дозвољено да се роман „Доротеј“ штампа на енглеском, како се Ви као врстан писац не би нашли на том широком језичком подручју у иностранству. Сада сте решили да лично, дакле својим новцем финансирате превод на енглески!?
Решио сам да и то пробам. Уштековао сам неку кинту, нашло се у чиче Ненадића новца, па сам решио да их потрошим тако што ћу из свога џепа да платим превођење, да видим како то изгледа на енглеском. Терам и ја некакав свој ћеф. Е може ми се… Ако буде шта, добро је, ако не буде, није ни важно, пробао сам и то, да ми не буде жао. А тај новац ми је ионако држава поклонила. До сада сам на име националне пензије добио око 30.000 евра. И тако ће опет држава напослетку да плати и овај превод.
Ових дана требало би то да буде све готово, а онда Јово наново, поново почиње све из почетка, обијање прагова страних издавача.

Колико је томе допринело то што сте писац из унутрашњости, а не из неке од важних тачака, оних око храма Светога Саве и око „Народне библиотеке“ у Београду.
Писци из ужичког краја су се сјајно уклопили у престонички серкл. Вешти, завлачити и увлачити, уклопљиви, гипки, ђавола би на леду потковали. Можда бих и ја то умео, не знам, нисам пробао.

Куда по Вама српску књижевност води погубна истина да се награде и данас деле по политичкој подобности и патријској припадности, па тако и дела скромног квалитета код критике добијају „пролаз на велика врата“?
Није лоше добијати награде. Тачно је међутим и то да не гарантују ништа. Ако дело не заслужује пажњу, никакве му награде не могу помоћи. Небројено је писаца који су у своје време бивали кићени свим могућим наградама, а данас их нигде нема, нико их више не помиње. А има и оних чије дело живи, а да ниједну награду никада нису добили

Имате ли утисак да је тако злоупотребљен и наш штанд недавно на Лајпцишком сајму или су дела из пребогатог опуса Добрила Ненадића била тамо?
То су ишли ови европски дизајнирани. У то се никако не уклапам, таман посла. Мени они не сметају. А да ли ја њима сметам, не знам. Углавном нисам никад био у тој званици. Па шта!

Написали сте трилогију „Киша“, „Поплава“ и „Ураган“, тетралогију од 1.300 страна „Сабља грофа Вронског“, „Победници“, „Мрзовоља кнеза Бизмарка“ и „Хермелин“. Роман „Врева“ би могао да буде почетак следеће трилогије који се наставља романом „Време кокошки“ који сада пишете? Радњу романа „Време кокошки“ смештате у данашње време. Настојите да га оплемените изворним говором Вашег краја који је већ изазвао знатижељу код појединаца.
Између осталих ликова ту је неколико старих нежењених момака. Они живе у селу ïеверову. Говоре језиком овога краја, то је јекавски источно херцеговачка варијанта где се чују она два гласа ð и ò. Рецимо ðекира, ðести, ðедок, ðевер, ðетовати, уðеделица, ðенокос, ðеме, иòести, иòелица. Има ту и турска реч маðала.  Караџић је пропустио да их дода азбуци, тако да је сопствено начело „пиши као што говориш“ сам изневерио. Никако не могу да разумем шта је  сметало да смо и та два слова додали нашој ћирилици.
Не верујем да ће се неко усудити да ми „Време кокошки“ у Србији објави, ови овде само што нису заратили са Црногорцима. А сад да идем код Мила некако ми је спутно и заметно. Уосталом док се не среде издавачке прилике које су чиста катастрофа за домаће писце, глупо је објављивати једну једину реч. Море да ја ово напишем као сведок и саучесник овог времена, да остане запис о нашим страдањима и понижењима, а ваљда ће неко покољење домаћих писаца преживети овај харикен, цунами који се на нас обрушио. Сада смо у збегу, посакривали смо се по пећинама и вируцкамо.

______________

Патриотизам и „госпођа малина“

Дотичу Вас и друге животне теме. Агроном сте по струци, један од твораца ариљског привредног бума, производње малине. Колики финансијски губитак има Општина Ариље због тога што лековита вода Височке бање отиче Рзавом у Црно Море?
Годишње се проспе и Рзавом неповратно отекне за 50 милиона евра ове воде. За тридесет година проспемо новац којим би могли да изградимо аутопут до Београда или још боље аеродром у Пожеги, да купимо флоту од десетак авиона, па да возимо свежу малину, те да је продајемо у Ослу и Стокхолму по 30 евра килограм. Госпођа малина као фина дама заслужује да се авионом вози, 100 кила свеже малине вреди негде и 3.000 евра. Ариље би од малине могло да зарађује не 30 милиона евра годишње као сада, него најмање десет пута више, дакле свих 300. Па за то ваљда није потребна нека велика математика, него четири рачунске радње. То би могло да израчуна и дете у трећем разреду основне. Али, ћоравом намигивати и глувом шаптати је узалудно.

Ариљска малина коју ви сматрате за бренд тог краја, наједном је током последњих избора постала кључна политичка тема?
Написао сам својевремено писмо које сам упутио председнику Републике доктору Војиславу Коштуници, председнику Владе доктору Зорану Ђинђићу, министру пољопривреде доктору Драгану Веселинову и председнику Општине Ариље доктору Зорану Мићовићу.
У писму сам навео до чега сам дошао упорним посматрањем шта се збива са малином од 1970. и да сам закључио да  тржиштем малине влада мафија која пљачка стране потрошаче, прикрива огромне зараде од њихових власти, пљачка наше малинаре и нашу државу. Све сам ја то у том писму подробно и темељито објаснио.
Господа доктори ме нису удостојили одговора.
Питам Зорана Мићовића, председника ариљске општине, зашто нема никаквог одговора, а он ми ко из топа рече да није време да се о томе говори.
Да ли је тако? Е па добро де, кад није време, здраво журим – „да не гори гас“.

______________

Кратка биографија

Добрило Ненадић написао је романе: „Доротеј“, „Киша“, „Врева“, „Поплава“, „Статист“, „Дивље звезде“, „Роман о Обилићу“, „Поларна светлост“, „Деспот и жртва“, „Ураган“, „Брајан“, „Сабља грофа Вронског“, „Победници“, „Мрзовоља кнеза Бизмарка“, „Хермелин“, „Гвоздено доба“, „У сенци црне смрти“, драму „Магла“ и књигу новела „Ахилије“. Укупни тираж свих његових дела је 250.000 примерака. Између осталих, добио је и награде „Меша Селимовић“, „Просветину“, „Златни бестселер“ у два наврата, „Рачанску повељу“, „Библиос“, „Светозар Ћоровић“ и „Бора Станковић“. Ненадић је добитник „Повеље за животно дело“ Удружења књижевника Србије, а Управни одбор тог удружења предложио га је 30. марта 1912. за дописног члана „Српске академије наука и уметности“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *