Дмитриј МИНИН : УБИСТВО АМБАСАДОРА САД У ЛИБИЈИ КАО СИМБОЛ НЕУСПЕХА БЛИСКОИСТОЧНЕ ПОЛИТИКЕ БЕЛЕ КУЋЕ

Трагично убиство америчког амбасадора САД у Либији Кристофера Стивенса и три чувара америчке дипломатске мисије из реда бивших „фока“ до кога је дошло у најјачем упоришту локалне демократије, у Бенгазију, одмах пошто се у САД појавио провокативни филм „Невиност муслимана“, као и масовни протести у читавом исламском свету, носе у себи дубоко симболичан значај. И мада по броју жртава ти догађаји не могу да се упореде са трагедијом од 11.09.2001 године, у политичком смислу они могу да значе за Америку још већу катастрофу…

У суштини то је граница иза које широка светска јавност више не може да крије оно, шта су одавно открили не само експерти, већ и једноставно – паметни људи. „Дух“, кога су из „чаробне лампе“ пустили нови аладини у историјској отаџбини те предивне бајке неће да прихвати не само да испуњава туђе жеље, већ ни да се претвара у границама онога, што му је дато. Он громогласно објављује своја, и то прилично велика, права на постојање и задовољавање сопствених жељаРуше се представе да ће свеже снаге које долазе на власт, понете таласима народних протеста, бити толико захвалне за подршку која им је указивана да ће заборавити на своје верске традиције и своје националне интересе. На Истоку се одлично види са каквим циљевима им неко пружа „руку пријатељства“. И уколико се у таквом понашању открије да постоји очигледна корист, мада ће рећи „хвала“, блискоисточњаци ће се ипак понашати у складу са сопственим схватањем „шта је добро, а шта лоше“. И тим пре неће опраштати нове увреде „због некадашњих заслуга“.Злослутна иронија погибије Кристофера Стивенса је у томе, што је управо он био координатор америчке помоћи либијској опозицији. Кажу да „револуције једу своју децу“, али по правилу – увек се почиње од очева.

Има много верзија о томе шта је послужило као окидач за почетак „арапског пролећа“: од његовог свођења на масовни социјални протест широких маса до појачане активности појединих страних центара и структура.

Све то је сасвим сигурно постојало, баш као што су објективно постојали и услови за незадовољство. Истовремено, у наведеном случају, може да се укаже и на конкретну полазну тачку револуције за коју кажу да је спонтано почела: то је принципијелно важан доктринарни документ, који је донела администрација САД, а који је заљуљао цео Блиски исток, тако да ће последице његовог доношења још дуго бити видљиве.

Познато је да највиши наредбодавни акт председника САД представља Председничка политичка директива – Presidential Policy Directive (ППД). Обично њеном доношењу претходи Председничка истраживачка директива (ПИД) која је оријентисана на пажљиво проучавање питања, постављених заинтересованим институцијама, после чега се даје мишљење апарату Савета за националну безбедност, на чијем је челу Б.Обама, који на бази тога припрема текст поменуте Председничке политичке директиве. Тај процес траје неколико месеци. То је традиционална пракса.

Највећи део директива се тиче глобалних проблема у вези са безбедношћу, као и појединих спољнополитичких проблема, и те директиве су строго поверљиве. Понекад се дешава да јавност сазна њихове називе, посебно када се ради о директивама у вези са истраживањима, јер се оне шаљу прилично великом кругу. На сајту невладине организације „Федерација америчких научника“ (http://www.fas.org/irp/offdocs/psd/) наведено је, на пример, 10 истраживачких директива које су донете откако је Обама председник САД. Из тих података произилази да је 12.08.2010. одобрена ПИД-11, која је посвећена теми „Политичка реформа Блиског Истока и Северне Африке“. А то значи да је крајем те исте године, очигледно, донета и одговарајућа политичка директива којом се стимулишу наведене реформе, и која ће бити обавезујућа за све компетентне владине институције – од ЦИА до Стејтдепартмента, уз обавезно учешће најснажније на свету пропагандне машинерије и многобројних невладиних организација, ради приступања доношењу потребних мера, које претпостављају и издвајање одговарајућих финансијско-материјалних ресурса. Потпуно је могуће да је то била ППД са судбинским бројем – 13, за коју до јавности није допро ни њен назив (http://www.fas.org/irp/offdocs/ppd/).

Да ли су они који су радили на њој, као и извршиоци наведених иницијатива, размишљали до каквих ће – тектонских – процеса довести њихови поступци. Тешко! Државни апарат САД, упркос представи коју сам натура о томе да је свемогућ, последњих година баш као све маторији предводник чопора вукова Акела „све чешће промашује“. Потпуно је јасно да су тамо, према догмама које одавно постоје, сматрали да је довољно да се уклоне незгодни режими, макар и световни, као у Либији или Сирији, или једноставно све онемоћалији, као у Тунису и Египту, и да се организују слободни избори, и у арапском свету ће се појавити демократија баш као на Западу. Исламски фактор, сасвим сигурно, није изостављен, али је углавном узиман у обзир као снага коју би било пожељно усмерити у правцу који одговара Белој кући, или га бар – неутралисати. Ране назнаке концепција ове врсте су потпуно јасно могле да се осете у познатом говору у Каиру Б.Обаме, у мају 2009.године, тим пре што је аутор у оба случаја практично исти.

Аналитичари, који се боље разумеју у послове региона, на пример, они који су уједињени у истраживачком центру ДЕБКА у Израелу (врло ауторитативан израелски аналог америчког СТРАТФОР-а) од самог почетка нису престајали да се чуде „ таштини, кратковидости и непромишљености“ Вашингтона, предвиђајући да ће као резултат „арапског пролећа“ на површину да испливају снаге које САД више неће моћи да контролише. Јер у арапском свету, где су религија и политика нераскидиве, код слободног изјашњавања ће неизбежно да победе партије које инсистирају на традиционалним исламским вредностима које народ добро разуме, а не на апстрактним прекоморским идеалима. Баш тако се и десило.

Ако се погледа на догађаје последњих годину и по дана, није тешко да се примети да је прва реакција администрације САД на свеопште победе Браће-муслимана и значајно активирање радикалних исламиста у региону била не америчко одушевљење, већ пре – збуњеност. Екипа председникових „блискоисточника“ се већ када је све било у току, преоријентисала, покушавајући да очигледни неуспех своје стратегије представи као резултат који су они унапред предвидели. Једноставно је незамисливо да у условима све ближих избора у Америци садашња Администрација призна сопствене грешке из области спољне политике. У Вашингтону су почели да размишљају о конструктивности курса савремених Браће-муслимана, о њиховој спремности да испоштују све постојеће уговоре претходних режима са Западом и Израелом и перспективама ближе сарадње са САД, верујући највише у зависност, поготово Каира, од америчке финансијске и војне помоћи. При том је ипак, упркос логици, као сопствено достигнуће и „добар знак“ приказивано да на првим слободним изборима у Либији исламисти нису успели да добију већину гласова. Али је и тај „позитивни пример“ помрачен злосрећним крвопролићем у Бенгазију.

Шта више, у жељи да направе повољан утисак на „потпуно нове савезнике“, у Белој кући су отворено зажмурили на ликвидирање у „револуционарним“ земљама многих ранијих демократских норми, посебно у области положаја жена и усвајање шеријата, који представља органски део локалне традиције, али врло мало одговара западним представама демократије. Ојачало је савезништво са теократским монархијама Персијског залива, које су јако далеко од идеала грађанских слобода. Испољена је спремност САД да „пажљивије ослушкује захтеве исламског света“, што је одмах изазвало озбиљну узнемиреност Израела, чији је председник владе Б.Нетањаху јавно критиковао политику Б.Обаме на Блиском истоку. Ствара се ситуација када понекад „реп води пса“, као на пример, у Сирији, где се Вашингтон јавно плаши оних радикалних снага које долазе на смену Башару Асаду, али – без обзира на то, он својим поступцима објективно убрзава њихов долазак. Верујући у сунитско-шиитске противуречности, чиновници Беле куће као да не примећују да и сами постају таоци тих супротности, које их све више гурају ка сунитском лагеру.

Међутим – и то је мало! Ауторитет Сједињених Држава у региону, после ирачког рата са свим његовим скандалима и раскринкавањима, постао је толико мали, да Браћи-муслиманима већ постаје врло неисплативо да користе савезништво са Западом, које им се натура, јер оваква изједначавања објективно раде за њихове радикалне политичке опоненте – за салафите. Умерени исламисти који не одбијају да у сопственим интересима искористе тежње Вашингтона „праве пријатно лице, без обзира што је игра лоша“, али се истовремено јавно, као на пример председник Египта М.Мурси, све се више дистанцирају од САД. Не долази ни до превазилажења „цивилизацијског лома“.

Стварно не би требало завидети Б. Обами који се нашао у пат-позицији. Коју год варијанту да изабере – „обе нису лоше, већ су горе“. Уколико се Бела кућа ограничи на чврсту реторику и симболичне поступке типа потпуно некорисног слања две крстарице ка либијским обалама, у свету, па и исламском, то ће да се оцени као потпуна неспособност Вашингтона да изађе на крај са ситуацијом чију је појаву сам добрим делом припомогао. Могућности за испољавање утицаја на ситуацију у региону ће бити врло ограничене. Уопште не треба да се сумња да ће штаб републиканског кандидата за следећег председника САД М.Ромнија, да се постара, да из такве ситуације извуче највише што је могуће. Анкете показују да код америчких бирача успешно бављење спољном политиком претендената за место председника САД са трећег избија на прво место. М.Ромни можда превише жури у условима националног шока, за шта га неки посматрачи прекоревају, што се оштром критиком обрушио на садашњег председника због „пропасти“ његове блискоисточне политике. Међутим, уколико се Б.Обама, полазећи од предизборних калкулација, у садашњим условима одлучи на озбиљне војне кораке, протести на Блиском истоку ће да се изузетно појачају, а регион ће се још више радикализовати. Јер се тамо одбацује не само конкретан филм и конкретни аутори, већ цео систем у коме је могуће да се такви филмови појављују.

Истовремено нема разлога ни за злурадост. Људи гину. Сударају се културе. Регион зарања у дубине хаоса и непредвидивости, што није ни у чијем интересу. У „замешаној каши“ кувар је можда био један, али ће морати сви заједно да кусају. У Белој кући, каква год да буде следећа Администрација, морају да схвате: право сређивање ситуације и општи прогрес Блиског истока нису могући уколико се не буде водило довољно рачуна о традицији тамошњих народа, о интересима свих држава, о њиховим друштвеним и политичким снагама. Осим тога, потпуно је јасно, да руководиоци Сједињених Држава морају најзад не на речима, већ стварно, да реше до које су мере спремни на равноправну координацију рада на нормализовању ситуације у региону са другим учесницима светске заједнице, који поседују своје искуство на проучавању процеса који се дешавају на Блиском истоку, па и са Русијом.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

2 коментара

  1. Ko drugome jamu kopa, taj ne pusi cigarete iz free shopa vec sam u pomenutu jamu upada. Tako i ambasadorcic. Pomogao rusenje “diktatora” u Libiji, pomogao uspostavljanje demokratije i taman kad je plan “uspeo”, oni ga malo ubili.
    Nadam se bliski istok i severna Afrika jos vise zabiberiti americku corbu. Ocigledno da amerima nikad nije dovoljno ljuto, a siguran sam da ce im Arapi zaljutiti i vise nego sto treba.
    Kada ameri prestanu da daju podrsku Izraelu, onda ce im u principu biti jedna noga biti “odsecena” i bacena onima koji ce je rado prihvatiti i dokrajciti.
    Mnogo bih voleo da gledam taj film i vec se u pared radujem.
    Sto se drugog kandidata tice, Rumnija, on je izgleda nezapamceni sarlatan, i jedan od onih kojima reci iz stomaka pravo izlaze na usta, bez da ih profiltrira kroz glavu. Ne smem ni da pomislim kakve bi nedace takav “covek” mogao da priredi u svetu.
    No ne prostaje nam nista drugo no da sacekamo pa ce nam vreme pokazati kakav ce film biti.

  2. Ovo nista nije dobro. Cim je pocelo arapsko prolece u Egiptu, u reziji cijinog proizvoda tzv Otpora iz Srbije. Tko je pratio put americkog izvoza demokratije mogao je naslutiti da kulturoloski obrazac muslimana nece se primiti na taj zapadni pelcer. Davno napisana knjiga Hatingtona “Sukob civilizacija” je na delu. a brojke i prosek starosti 20g, su na muslimanskoj strani. Spasa nam nema ali propasti necemo,ovaj put mozda. Zapadnoj alijansi je jedino oruzje da pobedi upotreba oruaja za masovno unistenje sto podlo vec pripisuje drugim muslimanskim zemljama Irak, Libija i sada Sirija.Nece nesto biti tamo dobro jer zapadne ambasade, danas Francuzi, beze iz islamskih drzava. Nama ostaje samo da pratimo situaciju i ponasamo se pragmaticno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *