Почетна / Култура / Цена части једног редитеља

Цена части једног редитеља

Пише Владислав Панов

После вести да ће епилог јавне свађе Горана Паскаљевића и Срђана Драгојевића добити „конец“ на суду, сазнали смо и да је Паскаљевић излицитирао цену своје узвишене части, величине увређеног лика и укаљаног дела: колега који га је прозивао по новинама да је преварант, непотиста и много шта друго – да плати милион динара

Извесно је да ће последња реч у скандалозном препуцавању између наших „најеминентнијих“ режисера, Срђана Драгојевића и Горана Паскаљевића, насталом поводом кандидатуре за „Оскара“ Паскаљевићевог филма „Кад сване дан“, добити потенцијално најзанимљивији и до сада међу филмаџијама некоришћени подијум – судски. Паскаљевић је тужио не само колегу већ и једног новинара. Зашто само једног? Па сви су се усудили да пишу о скандалу његовог величанства. И ретко ко је у тим извештајима могао да га у његовим изузетном самоважним очима задовољи. У овом друштву одавно увек радо малтретирана и за све подразумевајуће крива новинарска фела је свакако и у овој прилици заслужила да буде кажњена.

[restrictedarea]

КАНДИДАТ „ЧИСТ КАО СУЗА“ Паскаљевић је одмах излицитирао цену своје узвишене части, величине увређеног лика и дела и укаљаног, иначе, блиставог поштења: колега који га је протеклих недеља прозивао по новинама да је преварант, непотиста и много штошта друго – да плати милион динара. Новинар који је претерано пристрасно све то преносио – само петсто хиљада. И, ево, рецимо, да му суд да право на тражену новчану сатисфакцију. Шта онда? Шта би то променило? Одједном би његов избор за овогодишњег кандидата био чист као суза? Јер, правда би тада била на његовој страни? Да ли би једнако у минулом деловању у њиховом свету проблематични Драгојевић, постао малициозни и лажљиви кривац у овом сукобу? И да ли би, још значајније, то нешто променило у односима у јадном стању у нашој кинематографији? Наравно да не би. Било би вероватно још горе.
Судско покривање Паскаљевићеве чистоте у овој српској кинематографској срамоти би за неко време маскирало агонију и све силне прљаве радње присутне у нашој култури „новог времена“. Отворена, намерно медијски индукована, сукобљеност двојице колега из света филма, чији су егоистични пориви и процене сопствених величина у историји филма безгранични и крајње неумерени, остала би на сцени. Спремност коју су при том показали да јавно блате један другога и потпуно одсуство свести о штети коју тиме наносе не само својој бранши, већ и нашој култури, а самим тим и угледу земље, свакако је једина ствар, ако суд уопште може нешто да учини да правда победи у односима филмаџија, због које би обојица требало да одговарају пред судом. Јер, док један броји „милионе гледалаца“ који су наводно „одушевљени његовим филмом“, други се хвали положајем великана „напољу“, „тамо где се праве вредности истински цене“, а обојица заправо показују право егоистично и сопственом „величином“ обузето лице, српска кинематографија умире у агонији, копнећи под притиском свих осталих „величина“. Свих собом обузетих егоиста, мешетара, непотистичких и пословних дружина за намештање тезги „погодним“ колегама. Нису њих двојица, дакле, једини. Све оно што је тако храбро и наизглед крајње жестоко Драгојевић послао на адресу лика и дела Паскаљевића, заједнички је садржалац свих који данас раде у српској кинематографији, било да се само сналазе у том хаосу или га сами стварају.

КЉУЧ „ОПШТЕГ ИНТЕРЕСА“
Као у Орвеловим књигама, наша стварност је у циничној колизији са законима који је наводно регулишу. Односи се то на све сфере друштва, па и на кинематографију. Нови Закон о кинематографији, на који се, као што је познато, чекало преко десет година, односно за скоро све време владавине толико сањане демократије, у суштини, готово да је и донет само из тог разлога. Начелно и узвишено, у баксузних тринаест тачака, Закон прописује своју суштину: такозвани општи интерес у области српске кинематографије. За ову причу су битне прве и последње три ставке. Цитирамо их: очување континуитета, слободе и разноврсности кинематографског стваралаштва; подстицање домаћег филмског уметничког стваралаштва; подстицање производње домаћих и страних кинематографских дела у Републици Србији; подстицање културне разноликости у области кинематографије; подстицање представљања домаћих кинематографских дела на значајним међународним манифестацијама. Примећујете цинизам? Погледајте шта говоре и раде Паскаљевић и Драгојевић, а како се понашају њихове колеге у овом сукобу! Погледајте како се и иначе, и по којем кључу „општег интереса“ бирају филмови који ће бити финансирани од новца српских грађана и видећете још један закон који је бахата српска стварност бацила под ноге. Ако Паскаљевићева част вреди милион и по динара, колико кошта ова наша, српска, филмска и уопште друштвена част? И где да се наплати?
С друге стране, ова прича би могла да се назове и „Зашто ће Паскаљевић добити ‘Оскара’“. Цео драмски заплет ће добити далеко јасније обрисе ако се погледа и из тог угла. Српски типично несистемски и хаотично, али понекад, случајно, а ипак једнако ефикасно, друштво добија некакву сатисфакцију од „сналажљивих“ и системски себи препуштених људи. Паскаљевић је у овом случају око потере за толико жељеним, иако у међувремену жестоко офуцаним „Оскаром“, један од таквих. После неколико филмова с којима се, лично и много, погођен судбином „мањина“ и маргиналних Балканаца, недовољно успешно и за себе корисно позабавио натегнутим фестивалским лимунадама с политичким и социјалним патосом, који пак индиректно или сасвим отворено, дакако – умишљајно, вређа нашу земљу (што је требало да буде корисно за сакупљање признања на фестивалима, иначе најнепосреднијег циља сваког данашњег филмског аутора у Србији, дакако опет у потпуној колизији с поменутим „општим интересима“ које прокламује закон), Паскаљевић је напрасно открио да је овде, усред Београда, на Старом сајмишту, почетком Другог светског рата, извршен геноцид над Јеврејима. Открио је и он златну коку за „Оскара“. Кренуо је стазама Спилберга, Поланског, Бењинија, и неколицином других „јеврејских оскароваца“ који су на рачун одржавања у животу приче о холокаусту дошли до награда и свеопштег препознавања у светској кинематографији. Дакле, до личних интереса и задовољштина. Идеална мотивација за ауторе као што је Паскаљевић.

СИГУРНА КАРТА
Иако Паскаљевићев филм није ни близу делима поменутих великана филмске уметности који су до „Оскара“ дошли користећи „јеврејску муницију“, Паскаљевић има огромне шансе да им се придружи на подијуму славодобитника. Чак и највеће које је до сада имао неко с ових простора. С обзиром на то да је подржан и од стране страних фондација, његов филм има шансу да добије неопходну медијску и финансијску потпору не би ли скренуо пажњу у одлучујућим моментима, када чланови Америчке академије за филмску уметност и науку буду доносили одлуку о додели „Оскара“. Јеврејски лоби, на који аутор свакако веома рачуна, па и отворено темом и снисходљивим изјавама апелује, изузетно моћан и свеприсутан у америчком друштву, посебно у Холивуду, увек стаје на страну филмова који се на било који начин баве страдањима њиховог народа. Посебно су болећиви када је реч о холокаусту. Паскаљевић игра на „сигурну карту“ када је избор тема у питању. Овог пута може да му буде драгоцено корисна. Србија може да добије свог првог оскаровца. Од тога, наравно, нико осим Паскаљевића неће имати користи. Дискутабилно је и да ли ће се наш углед у свету поправити за макар једну цртицу изнад свеопштег омаловажавања и гађења које не крију медији, политичари и званична политика „великих“, када их нешто примора да с висина погледају на нас. Јер, појава овог филма у трци за „Оскара“, а још више његово освајање, с једне ће стране показати да смо, је л` да, просвећени народ који се коначно више не плаши самокритике и освртања на историју на начин који нам не прија, али, с друге, даће још муниције свима који сматрају да смо презрења вредни „геноцидни народ“, коме је менталитет историјски наштелован на погрешан начин, и то тако да је осуђен да се никада не промени. Сами о себи говоримо да смо убице, манијаци, примитивци, издајници свега вредног и да смо такви одувек. А да ли ће бити примећено да такву слику више потврђује Паскаљевићев филм или његов сукоб са Драгојевићем, готово да није ни битно. Важно је да потврда постоји. И да се ствари не мењају. Ни овде, а још мање у очима „спољњег света“ који нас посматра.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *