Почетна / Колумне / Чекајући српског Годоа

Чекајући српског Годоа

Пише Александар Ђаја

После четворогодишње владавине режима Бориса Тадића, овдашња позоришта огрезла су не само у корупцији и јавашлуку, већ и у повампиреној “југоносталгији”, што је пракса са којом се мора под хитно престати

 

Иако су избори у Србији одавно завршени, иако је нови председник Србије Томислав Николић, иако је формирана нова влада са новим премијером, а у Народној скупштини нова скупштинска већина – поједини чланови ДС-а и њихови још увек строго контролисани медији, у чему бескрупулозно предњачи „Блиц“, очајнички покушавају да у „немогућој мисији“  убеде народ – како су они још увек на власти! Оставићу их да у тој параноји одживе још оно мало времена које их дели до неке клиничке установе или установе затвореног типа, и покушати да као човек који је, ипак, „приметио“ да је у Србији нешто почело да се мења, „зађем“ у београдски позоришни живот. Да пред нову сезону, нову власт подсетим на аномалије у београдским, али и осталим српским позориштима, које су у протеклим годинама владавине режима Бориса Тадића ескалирале до пароксизма, претећи да сасвим униште и приватизују позоришни живот у земљи! А то би се исто или веома слично могло применити на аномалије у српској кинематографији, ликовној или музичкој сфери, српској култури уопште…

КОРУПЦИЈА КАО „РЕПЕРТОАРСКА ПОЛИТИКА“

[restrictedarea]

Шта од нове позоришне сезоне 2012/2013 – не сме више да се догађа у београдским и српским позориштима?
Не сме више да не постоји „рецидив комунистичке прошлости“ који се звао „репертоарска политика позоришта“, а да се на сцену, готово по правилу, постављају само комади које као услов доносе мање или више познати редитељи. И то са својом многобројном приватном екипом сарадника, у којој често предњаче редитељева бивша жена, брат од стрица, син зубара који му заузврат бесплатно „ради парцијалну“ – док директор позоришта, уметнички директор и драматург у тој причи представљају само услужни сервис, који се се стара да поменутој екипи буде обезбеђен одговарајући комфор и што пристојнији хонорар.
Не смеју више да се неселективно, из непознатих разлога (или познатих, који се зову: корупција), играју текстови, често трећеразредних светских писаца, док се домаћа класика, а поготово комади младих аутора који су тек на почетку каријере, играју мало или нимало.
Не сме се више дозволити да поједини директори београдских позоришта „de facto“ располажу средствима из буџета као својим личним новцем. Да имају неограничено „дискреционо право“ да ангажују кога хоће, да ставе на репертоар пројекат који хоће – без јавног конкурса и без икакве контроле неког, условно речено, „уметничког савета“. Јер, управни одбори који постоје при српским позориштима углавном служе за то да њихови чланови узимају дневнице и аминују сваки предлог директора. Да не буде забуне: овде није реч о залагању за поновним увођењем, деценијама уназад превазиђене „цензуре“, већ само о минимуму заштите друштвених средстава и уметничког нивоа позоришних пројеката, али и заштите националне културне политике – коју је претходни режим ДС-а претворио у рушевине! Јер, потпуно је јасно да су се у претходним годинама, које су појели „жути скакавци“, на сценама наших позоришта (а, београдских, ултимативно!) појављивали искључиво аутори који су били или чланови ДС-а, или „врло блиски пријатељи ДС-а“. Ти други су поготово били опасни, јер су као „гује из недара“, а под маском „слободних интелектуалаца“ и огавном демагошком паролом „ја нисам члан ниједне странке“ – немилосрдно црпели сав „кајмак“ из буџета за своје личне потребе, док њиховој алавости и похлепи није било краја!

ЈЕДИНСТВЕНА „ПРАКСА“
Не сме се више под флоскулом „лажне демократије“ дозволити даље распарчавање српског националног бића. Јер, ако се овај народ после свега што га је до сада снашло није довољно опаметио – мора се „законом забранити“ реализација на српским позоришним сценама пројеката који нас, тобоже, „суочавају са сопственом прошлошћу“ – а, заправо, додатно мултиплицирају нашу непостојећу кривицу за распад бивше СФРЈ! Таква „пракса“ у земљама те „бивше СФРЈ“ уопште не постоји! Јесмо ли ми најпаметнији или најглупљи народ у региону када то тако често чинимо или се носиоци пројеката руководе искључиво материјалним подстицајима из добро познатих фондова, великог „србофила“ Џорџа Сороша? Јер, Сорош је ушао у све поре српских културних и просветних институција. У позоришта, „Народну библиотеку“, „Историјски архив“, САНУ. Такође је око себе окупио велику групу глумаца, редитеља, драмских писаца, музичара, књижевника, научних радника, аналитичара, бивших дипломата, помоћу којих ради на анимирању што већег броја присталица. Истовремено,  преко наша два позната редитеља, Горана Марковића (чији је ментор Бернар Леви, велики пријатељ Бернара Кушнера) и Горана Паскаљевића, врши  „сатанизовање“ Срба на светским филмским фестивалима.
И стога се по ко зна који пут  питам: није ли више него довољно то што је Београд некада био центар окупљања и „тезгарења“ уметника из целе СФРЈ, којима је делио хонораре шаком и капом (док је својим суграђанима то, углавном, ускраћивао) – него би требало још да постане, понајвише захваљујући позоришту „Атеље 212“ и његовом директору, центар „југоносталгичности“ – како би опет, по истој формули, од нашег новца финансирао оне који су нас одувек мрзели? Да током целе једне позоришне сезоне игра репертоар посвећен бившој држави која се распала „кривицом Срба“ – и то, гле чуда, на штету Срба?!
А, то питам и вас.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Zaista, kakva je to „bolest“ svojstvena Srbima da uvek budu nekakvi „dušebrižnici“ i da spasavaju ono od čega je i Bog digao ruke.Tako su i nakon I svetskog rata, praktično dali Hrvatima i Slovencima po državu, iako su mogli da biraju i da naprave Balkansku srpsku kraljevinu! Nakon II rata, da i ne govorim! Svi su bili važniji od Srba. Hrvati i Slovenci, ali i ostali, rukvodili su vojskom, privredom, politikom – dok je Srbima ostala uloga običnih pandura. I, najzad – kulutura! Iako je Beograd imao sve najbolje što se od kuluture može zamisliti – glavni kajmak je opet odlazio na drug stranu. I, kao da sve to nije bilo dosta, opet neki provincijalni srpski duhovi razvijaju „jugonostalgiju“ i kljukaju kljukane guske, na uštrb svojih sunarodnika! Kakvi, bre, „yugo-festovi“, kakvi „Belefi“, kakvi „Bitefi“ (barem, ne ovakvi na LGBT osnovi!?) – okrenimo se konačno sebi i dajmo novac svojoj deci. Ovi drugi nas i dalje mrze, kao što su nas oduvek i mrzeli. A, „provincijalne jugonostalgičare“ iz naših redova proterajmo u bivše države SFRJ, samo šta tamo niko neće da ih primi. Nema tamo takvih budala kao što smo mi, Srbi!




    0



    0
    • Nije tu samo „jugonostalgija“ u pitanju – nego, lova! To su izmišljeni projekti „umetnika koji su bili uvučeni u … žutima i koristili svaku priliku da i oni, i žuti, namaknu sebi lovu iz budžeta. Zato i ta poplava izmišljenih festivala, pozorišta (Centar za kulturnu dekontaminaciju?!), Belef (za koji već godinama građani Beograda ne znaju da se uopšte održava), BITEF, koji je nekada bio pojam, ali je danas definitivno postao nebuloza za LGBT grupaciju), itd… Ljudi obično misle da u kulturni nema para. Pa i nema, za one normalne i poštene – ali, za ove druge toliko ima da ih lopatom trpaju svoje džepove! Sve one koji su bili povezani sa žutima, a imali puno posla (dok su druge njihove kolege tavorile i jedva prehranjivale svoje porodice) treba proveriti. Svašta će se tu proburgijati!




      0



      0
      • A, iza svih tih „žutih manifestacija“, na posredan ili neposredan način stoji Džordž Soroš, čiji je jedini cilj da u službi Rotšildove imperije preuzme kontrolu nad Istočnim svetom, pa i nad Srbijom! A, što je najgore, srpskom kulturom i nacionalnim blagom još uvek u većini vladaju „soroševci“, „nesrbi“, „žuti“, „LGBT“, itd… Ne kažem da su među njima baš svi nestručni, nesposobni i antisrpski nastrojeni – ali je sigurno jedan od najvažnijih zadataka nove vlasti i novog Ministarstva za kulturu Srbije – da brzo i efikasno razgrne tu paučinu! Pozdrav autoru i redakciji „Pečata“!




        0



        0
  2. „Klica zla“ u kulturi Srbije zove se – Beograd! Zašto? Zato što njegovim kulturnim istitucijama još od 1996. godine, od čuvenih „šetnji“ zbog navodne izborne krađe, kada su „žuti“ dobili vlast u Beogradu, oni su sve do ovih izbora, dakle, 16 godina!!! „žarili i palili“ beogradskim kulturnim ustanovama, pozorištima pogotovu! Uzimali pare za sebe, uništavali srpsku nacionalnu kulturi, pa i nakon svega, što je posebno sramotno, uporno nastojali da dovode hrvatske i slovenačke glumce, iako je suprotno do skora bilo nezamisalivo! Ilustrativan primer: kako je moguće da u Srbiji i Beogradu još uvek postoji pozorište koje se zove „Jugoslovensko“ dramsko pozorište?! Koje nosi ime države koja se u krvi raspala na štetu Srba?… Ali, „žuti“ oni su i dalje na vlasit u Beogradu! Što znači da oni u Beogradu morajuda „padnu“ ,da bi i beogradske kulutrne institucije konačno postale srpske! Drugog rešenja nema…!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *