Бриселска уцена Косметом: Мој пријатељ Мартин

Пише Никола Врзић

Пошто је косовска скупштина изгласала крај надгледане независности јужне српске покрајине, Европска унија је Србији јавно поручила да ту независност мора и формално да призна ако једног лепог дана жели да постане чланица Уније. Значи ли то да је коначно дошло време да Србија раскине с тадићевском политиком попуштања пред захтевима Брисела и Унији каже „не“? Или ће нас наставак тадићевске политике и после Бориса Тадића, осим у загрљај Хашима Тачија и кршење Устава Србије, одвести у губитак и Космета и Србије. Јер одавде трећег пута нема

 

Мартин Шулц

Када су изашли са састанка, док је оно што су тамо изговорили још било тајна, смешкали су се. Тако насмешени су, уз шаљиве опаске о правилном изговору презимена Новака Ђоковића и Николе Пашића, премијер Србије Ивица Дачић и председник Европског парламента Мартин Шулц изашли пред новинаре; да и том својом лежерношћу покажу како је њихов састанак, овог уторка у Бриселу, био испуњен дубоким међусобним разумевањем и пријатељским радом на остварењу заједничких циљева. Дачић је своје обраћање новинарима тако и почео. „Захваљујем се мом пријатељу Мартину“, рекао је, па је и објаснио да је срећан што је баш он – пријатељ Мартин – председник Европског парламента (ЕП), јер је ЕП „институција која можда и највише подржава европску будућност Србије“.
Добро расположење и осмех задржали су се на Дачићевом лицу и током наредних десет минута конференције за новинаре коју је, услед обиља изговорених фраза (уз то проевропских, политички сасвим коректних), немогуће препричати без ризика од смрти од досаде. А и чему? Али онда је пријатељу Мартину постављено питање будућности односа Србије и Косова, и Дачићево се лице изненада смркло. Зато што је Мартин Шулц – неочекивано као и Ангела Меркел прошлог лета у Београду пред Борисом Тадићем – јавности обзнанио о чему су то разговарали иза врата затворених њиховом омертом.

УЗАЈАМНО ПРИЗНАЊЕ

[restrictedarea]

Саопштио нам је Шулц, као и Меркелова пре њега, шта ЕУ наређује Србији. А да не би могли да тврде да је Шулцова изјава истргнута из контекста, изјаву ћемо пренети у целини: „Премијер Дачић и ја, и мој колега Кукан, који је шеф парламентарне делегације за односе са Србијом, разговарали смо веома отворено. Однос Србије и Косова, и миран развој (тог односа) мора да се заврши, по нашем мишљењу, на крају пута, међусобним признањем. Веома смо свесни да још много тога има да се уради, и да има много препрека. Ви сте говорили о чувеној фусноти, ЕП се неће бавити детаљима. То је питање преговора дипломата и влада. Наш циљ је, на крају, да се омогући да се Србија прикључи ЕУ, испуњавајући све услове и, сасвим јасно, миран, одржив однос између две земље. То је наш циљ. Остварити тај циљ, понављам, у овом тренутку је веома тешко, али не и немогуће. ЕУ, Херман ван Ромпај то зна веома добро, има унутрашње проблеме. Неке од држава чланица не признају независност Косова, али ЕУ, као целина, тражи од Србије да призна Косово. Морамо тај посао да завршимо унутар ЕУ. Разумљиво је да је то једно од најтежих и најосетљивијих питања у овом тренутку за обе стране. За Србију и Косово, и за ЕУ. Али оно што наглашавамо, независно од дипломатије, морамо обезбедити мир. То је у овом тренутку најважнији циљ ЕП-а. Али на крају дугог пута, међусобно признање је предуслов за приступање ЕУ. То је веома јасно.“
Конференција за новинаре је овиме и завршена. Мартин Шулц постао је први званичник ЕУ који је јавно рекао да Србија мора и формално да призна независност своје отете покрајине ако – неког неодређеног дана у будућности, никако пре тога – жели да приступи ЕУ. Његове су речи требало да буду кључне по будућност Србије; да помогну Србији да се одлучи на коју ће страну, пошто јој је избор већ тако јасно предочен. Узгред буди речено, хвала му на томе.
Уместо тога, почели су да нас убеђују да нисмо чули то што смо чули или да то што смо чули нисмо добро протумачили. Или да је Шулцова изјава небитна. Но, сви ти насилни покушаји спиновања никога нису заварали, него су спиновањем „очигледног“ (цитат: Мартин Шулц) само потврдили очигледно одсуство части у својим намерама. Идемо редом.
Ивица Дачић, премијер, покушава да, бранећи Шулца од онога што је Шулц рекао, одбрани и себе и политику сагињања пред ЕУ коју је тако успешно, по нашим леђима, спроводио режим бившег председника Бориса Тадића. Каже Дачић да је изјава „погрешно протумачена“: „То не значи – нити сам од кога чуо овде, нити је сам Шулц то рекао – да је услов за улазак у ЕУ или за добијање датума за почетак претприступних преговора признање независности Косова и Метохије од стране Србије.“ Па трагикомично додаје и да мисли „да ће њему (пријатељу Мартину – оп. аут) бити криво, јер ће у јавности у Србији бити означен као неко ко поставља нове услове.“
И Иван Мркић, министар спољних послова Србије, иде трагом свог премијера: „Није тачно да је то рекао Мартин Шулц, извађено је из контекста. Он је само указао на нелогичност тражења од Србије да призна Косово кад ЕУ није у стању заједнички то да учини.“
Читалац је пажљиво прочитао комплетну изјаву Мартина Шулца и јасно му је да ништа ту није „погрешно протумачено“ или „извађено из контекста“. На крају крајева, да се не бисмо замарали тумачењима, помогао нам је дан касније, у среду, сам Мартин Шулц. У писаној изјави, да не би било спорења, саопштено је из његовог Кабинета: „Председник Европског парламента Мартин Шулц остаје при својој изјави да је потребно међусобно признавање Београда и Приштине за улазак у ЕУ. У својој изјави он је само рекао оно што је очигледно. Председник види судбину и Косова и Србије као будућих чланица ЕУ.“

ПРОФЕСИОНАЛНО СПИНОВАЊЕ
Настојећи да додатно релативизују Шулцово откровење, истакли су се и српски медији (не, не мислимо на „Политику“, чији је главни наслов заиста генијалан: „Дачић: Нема нових услова за улазак у ЕУ“. Као да је Дачић тај који поставља услове). Медији су нам, елем, сложно пренели информацију да је Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење, „демантовао изјаву Шулца“ и рекао да „ЕУ тражи нормализацију односа, а не признавање Косова“. Филе, пре свега, и није баш човек коме би требало веровати на реч, јер је  у априлу 2010. године онако уверљиво рекао да „евроинтеграције (Србије) и Косово остају одвојена питања“; да би нам недуго после тога баш Косово постало „кључни услов“ за наставак евроинтеграција. (На сличан нас је начин убеђивао и Филеов претходник, Оли Рен, који нам је за свог мандата такође понављао да су „Косово и пут ка ЕУ два одвојена процеса“). Али ипак су се у овој фази спиновања овдашњи медији показали бешчаснијим од Филеа. Јер Филе, заправо, уопште и није демантовао Шулца. Само би требало пажљиво прочитати његову изјаву: „Шефови држава ЕУ су у децембру донели јасне закључке о видљивом и одрживом развоју односа са Косовом, односно о нормализацији, а не о потреби признавања.“ Као што видимо, нити је Шулц говорио о ономе што је од Србије већ затражено (у децембру), нити је Филе говорио о ономе што ће се од Србије тек тражити у будућности, о чему Шулц јесте говорио. Тако да су у Филеовој изјави деманти видели само они медијски професионалци који су покушали да нам замажу очи.
Али да не лишимо човека заслуженог презира; најбеднијим се ипак показао неуморни Огњен Прибићевић, коме је успело да се појави где год су га звали, а звали су га сви којима је командовано да од њега потраже експертско мишљење. Сви који су укључени у опсежну операцију чији је циљ да Срби не примете да им се одузима Космет: „Уколико је Шулц рекао да је то услов, то није ништа више од неповољног сигнала и требало би га гледати у контексту лоших поступака нове владе, пре свега око ‘Народне банке Србије’.“ Опет, нећемо се сад бавити том епохалном глупошћу да нам признање Косова траже зато што смо променили Закон о НБС, него ћемо се позабавити његовом тврдњом да је реч о пуком „неповољном сигналу“. Наиме, само потпуно неупућени или бестидници који хоће да нас праве будалама, могу да тврде да је Шулцова изјава небитна.
Да није реч само о „неповољном сигналу“ сведочи већ и Шулцова функција председника Европског парламента. При том, није он само председник ЕП-а, већ и дугогодишњи (од 2004) лидер групе социјалиста у ЕП-у. Или је, можда, Европски парламент нека небитна институција? Како да не; њему одговара Европска комисија (међу чијих је 27 чланова и цитирани Штефан Филе), ЕП потврђује ту комисију и бира њеног председника, а може и да је натера да поднесе оставку. Добро, али, можда је ЕП, па тиме и његов председник (пријатељ Мартин), неважан за процес проширења ЕУ? Уф. Па управо је Европски парламент институција која даје сагласност на коначно мишљење Европске комисије о захтеву неке државе за чланство у ЕУ, и тек се на основу те сагласности покреће процедура која се завршава ратификацијом приступног уговора у парламентима чланица ЕУ.
Тако да би се Шулцова изјава требало сматрати и те како значајном, и још више, опасном по Србију ако Србија настави путем који јој је, све до провалије, утабао Борис Тадић.

У ЗАМЦИ ТАДИЋЕВЕ ПОЛИТИКЕ
При том, није да то већ нисмо чули или прочитали. Што ће рећи да  изјава пријатеља Мартина нипошто није неочекивани инцидент или нешто сасвим ново већ, напротив, представља континуитет политике наших западних пријатеља. Подсећања ради, у јуну прошле, 2011. године, у Београду је боравила група немачких парламентараца. Родерик Кизеветер, члан Одбора Бундестага за спољне послове и за ЕУ, рекао је тада: „Признавање Косова није услов за почетак преговора са Европском унијом о чланству. Немачка очекује да Србија призна Косово током или до краја процеса приступања.“ (Кизеветер је, иначе, посланик ЦДУ-а, док је Шулц припадник СДП-а, што ће рећи да на немачкој политичкој сцени постоји јасан консензус о косовском питању). Исходиште тог континуитета открило нам се, пак, у Викиликсовим депешама америчке дипломатије. На састанку представника земаља Квинте, 26. јануара 2010. године (САД, Немачка, Француска, Италија и Велика Британија), у Бриселу (депеша 10BRUSSELS85), постигнута је сагласност да се Тадићевом Београду пошаље званична порука у којој „Србији мора јасно да се стави до знања да не може да уђе у ЕУ, а да не призна Косово“. А депеша 10PARIS207 потврђује да је таква порука – „Србија мора да призна Косово ако жели да се прикључи Европској унији“ – заиста и послата.
Тадићев је режим избегао да нас обавести о том ситном услову, верно сарађујући у његовом испуњавању. Дачићев невешти покушај да и сам сакрије тај ситни услов, неодољиво подсећа на то. Ипак, после Шулцовог открића, ствар је много јаснија. Србија је сада на прекретници; можемо до сутра да се правимо да ЕУ од нас не тражи да признамо Косово, али наше одбијање да прихватимо реалност ту реалност неће учинити другачијом. Што, заправо, значи да се Србија Ивице Дачића и Томислава Николића налази пред избором: или ће наставити да спроводи тадићевску колаборационистичку политику комадања Србије по налозима ЕУ (од потписивања ССП-а, преко прихватања ЕУЛЕКС-а и тражења саветодавног мишљења од Међународног суда правде, до заједничке српско-европске резолуције у Уједињеним нацијама), или ће ту политику, како зна и уме, а не мора ни баш одједном, ни преко ноћи, прекинути.
Шта од та два да изаберу, као да (још) не знају ни премијер Дачић, ни председник Николић. Дачић у среду, и даље из Брисела, поручује да је „јасно рекао да Србија неће променити своју вољу и признати једнострано проглашену независност Косова“, али и тврди да је Шулцова изјава „његов лични став базиран на ставовима земље из које потиче“ (све и да је то тачно, ништа се не мења; довољно је само једно „не“ Србији са Косовом, а камоли немачко „не“, па да процес евроинтеграција буде заустављен). На сличан начин, и председник Србије Томислав Николић наводи да „признање независности Косова и Метохије, као услов за чланство Србије у ЕУ, није став Европске уније. То није, нити може да буде став ЕУ, јер да јесте, никада не бисмо имали преговоре о прикључењу“. „Остаје да ми радимо свој посао, да изграђујемо Србију коју смо обећали, да изграђујемо однос са ЕУ како би требало, јер је то добро за Србију, а да ЕУ или зауставља такве приче, или демантује, или покаже отвореношћу поступака према Србији да не стоји иза тога“, рекао је Николић, наговарајући изгледа Европску унију да се још јасније изјасни о ситном, косовском услову.
Ако и јесте још рано да се даљи наставак залагања за евроинтеграције прогласи за велеиздају – зато што, јел’, наставак евроинтеграција значи признање независности Косова – ускоро ће се и то променити. Зато што се мењају услови игре коју нам диктирају наши западни пријатељи.
И ту ништа неће променити наши упорни покушаји мирења доказано непомирљивог (и Косово и ЕУ), то јест, онога што је Дачић изразио овако: „ЕУ зна на чему је са нама, ја сам јасно рекао шта ми можемо, а шта не, и у оквиру тога можемо да тражимо решење.“ Јер ЕУ тражи више него што ми можемо. Јасно нам је то, уосталом, показала епизода са злосрећном косовском фуснотом.

УСЛОВИ ЗА ДАТУМ
Био је то покушај да грисином нахранимо лава. У предвечерје премијеровог одласка у Брисел, Влада Србије је у недељу увече усвојила закључак којим се „усваја Инструкција за поступање представника државних органа Републике Србије на скуповима посвећеним регионалној сарадњи, на којима учествују представници Привремених институција самоуправе у Приштини“. У образложењу закључка, иначе, наведено је да се нова инструкција усваја да би била по мери Европске уније: „У протеклом периоду из праксе је утврђено да (…) поступање представника државних органа Републике Србије, у складу са претходном инструкцијом, може нанети штету у спољнополитичким односима Републике Србије и наставку процеса европских интеграција.“ Те је, стога, одлучено да је довољно да се фуснота спомене само једном у документима, а да је иначе довољно да уз натпис Косово стоји звездица, и Србија више неће напуштати регионалне скупове. Баш као што је ЕУ од нас и тражила.
И шта се десило? Добили смо за то благу похвалу, а одмах затим и нове услове које (надамо се) не можемо да испунимо, јер укидају Србију на Космету и од Косова праве заокружену државу. Речима председника Европског савета Хермана ван Ромпеја: „Задовољан сам што је Влада Србије донела одлуку која ће омогућити ефикасну и инклузивну сарадњу широм региона. Али посао се ту не завршава. Сви претходни договори из дијалога требало би да буду спроведени, а посебно договор о прелазима. Такође, требало би да буде пронађено и решење за нестабилну ситуацију на северу Косова.“
Ван Ромпеј је, наравно, само подсетио на оно што се од Србије тражи у овој фази евроинтеграција (пре него што уђемо у следећу фазу, ону о којој је говорио пријатељ Мартин Шулц); да бисмо добили датум за почетак преговора о учлањењу у ЕУ, подсећамо, потребно је да спроведемо све договоре које је досад у Бриселу постигао Борко Стефановић, да се договоримо о струји и телекомуникацијама (позивни број за Косово, имовина „Телекома“…), а потребно је и „активно сарађивати са ЕУЛЕКС-ом, како би ова мисија могла да обавља своје функције у свим деловима Косова“. Ова активна сарадња с ЕУЛЕКС-ом, при том, значи оно што је „Печат“ све време и упозоравао да значи: укидање српских институција на северу Космета. То је, ових дана, потврдио Борко Стефановић, који је одједном и злурадо схватио оно што пре неколико месеци, док је његов шеф Борис Тадић био и шеф државе, није ни помишљао да нам призна: „Формални услови за добијање датума почетка преговора са ЕУ су договори са Приштином о струји и телекомуникацијама, као и укидање наших институција на северу Косова.“
При том се, у предвечерје одлуке Међународне управљачке групе о окончању надгледане независности Косова (10. септембра), пошто је косовска скупштина то већ изгласала, компликује и ситуација у вези са ЕУЛЕКС-ом. Према писању приштинске штампе, косовска председница Атифете Јахјага је са Кетрин Ештон, шефом ЕУ дипломатије, разменила писма и тако договорила наставак мисије ЕУЛЕКС-а и после 10. септембра, и то „на основу Устава и закона Косова, а не према Резолуцији 1244 Савета безбедности УН“. Ова размена писама требало би да буде верификована на седници косовске скупштине у петак, 7. септембра. Тадићева Србија, подсетимо, прихватила је ЕУЛЕКС, пошто се овај, тобоже, планом генсека УН-а Бан Ки Муна о шест тачака, обавезао на статусну неутралност, сходно Резолуцији 1244. Догоди ли се оно што најављују приштински медији, како ће одреаговати Србија Ивице Дачића и Томислава Николића?
Тек, и ако прихватимо услове за одређивање датума почетка преговора – ако дакле сахранимо Србију на Космету и на њену карту уцртамо другачију државну границу – и ако прихватимо ЕУЛЕКС кога не обавезује Резолуција 1244, само ћемо прећи на следећу фазу европског плана за Србију и Косово. О томе нас је ове среде известио „Танјуг“, најављујући нови приступ ЕУ који ће се заснивати на „три основна стуба“. Први је лично ангажовање баронесе Ештон, други да се „обезбеди да дијалог снажније буде везан за процес проширења ЕУ“, и трећи да се „стране свеобухватније усредсреде на крајњи исход преговора“. Другим речима, ако исправно тумачимо, већ стижемо до фазе коју је, пред изненађеним Ивицом Дачићем, најавио председник Европског парламента Мартин Шулц.
И шта онда? Шта и ако испунимо све косовске захтеве Европске уније, шта и ако уз то испунимо и сва три регуларна критеријума из Копенхагена? Само ћемо доћи до следећег критеријума, који каже: „Капацитет Уније да прихвати нове чланове, а у исто време очува постигнуте успехе у европским интеграцијама, такође представља важну компоненту процеса, у заједничком интересу и Уније и земаља кандидата.“ Овај је критеријум, формулисан 1993, оснажен децембра 2006, одлуком Европског савета који је констатовао да „стратегија проширења која се заснива на консолидацији, испуњењу услова и комуникацији, у комбинацији са капацитетом ЕУ да интегрише нове чланове, представља основ за обновљени консензус о проширењу ЕУ“. Што све заједно значи да можемо и да признамо независно Косово, и Војводину и Санџак приде, а да нас ипак у Унију не приме, јер немају „капацитет да интегришу нове чланове“. Или се некоме чини да ЕУ тај капацитет данас поседује? И да се Словенија тамо усрећила, висећи над банкротом? Па Србија само нека настави да иде тим тадићевским путем у провалију, као да другачији пут не постоји…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *