Почетна / Култура / „Битеф“ 2012: Излет у западноевропску истину

„Битеф“ 2012: Излет у западноевропску истину

Пише Рашко В. Јовановић

И ове године у примени става да Европа нема алтернативу програм, сагледан по броју представа, у знаку је доминације представа позоришних ансамбала из земаља Европске уније

Ове године програм „Битефа“ објављен је у последњи час, само неколико дана пре почетка фестивала. Није објављен ни фестивалски каталог, што се досад штампао у виду репрезентативне публикације која садржи опширније податке о свим представама у главном програму, као и о приредбама у оквиру пратећих манифестација. Изостала је и пропагандна кампања и продаја улазница унапред, јер се није знало која ће средства бити одобрена, па тако ни које је представе могућно уврстити у фестивалски главни програм. Због помањкања средстава услед економске кризе читав програм је смањен и сведен на укупно 12 представа, од којих шест долазе из земаља чланица Европске уније, једна из САД-а, три из Србије и две из Хрватске. У главни програм сврстан је и један ауторски перформанс у виду јавног обраћања аутора, који у суштини припада пратећим манифестацијама. Као и обично није изостао програмски мото „Битефа“ који ове године чине само три речи: Излет у истину. Нема сумње да тако кратак и уопштен мото може, али и не мора да одређује  суштину програмске оријентације, будући да је довољно широк и свеобухватан чак и ако се ограничи уобичајеним наднасловом који свакако представља извесно ограничење – Нове позоришне тенденције. Остаје нам да видимо шта ће овогодишња програмска понуда представити као истину данашњице, макар и у виду једанаестодневног излета, колико фестивал траје.
Селектори фестивала, Јован Ћирилов и Ања Суша остали су доследни: и ове године у примени става да Европа нема алтернативу, те програм, сагледан по броју представа, како смо на самом почетку навели, у знаку је доминације представа позоришних ансамбала из земаља Европске уније, прецизније речено пет представа долази из западноевропских земаља, а једна из Словеније. Значи, имаћемо прилике да трагамо за истином из западноевропске визуре! Као успех селектори истичу долазак једног америчког позоришног ансамбла из Оклахоме. Од позоришта са истока Европе нема ниједног, а о ансамблима са других континената да и не говоримо, јер су они одавно ван селекторског интересовања. Селектори не одустају ни од представљања позоришта из региона, те су стога довели две представе једног загребачког позоришта – „Театра & ТД“, од којих је једна већ приказивана на „Стеријином позорју“ – „Мрзим  истину“ Оливера Фрљића. Ако је судити према ономе што се могло чути на конференцијама за новинаре и у изјавама једног селектора, изгледа да је  и представа из Словеније доведена превасходно из жеље да се прикаже регион. Из Србије су одабрани београдско „Народно позориште“ са представом Шекспировог „Хенрија VI“, ваљда и зато што је приказана у лондонском „Глоб-театру“, затим плесна група „Станица“ из Београда и позориште „Костолањи Деже“ из Суботице. Када се програм овогодишњег „Битефа“ промотри у целини, не може се рећи да је посебно  атрактиван, нити нарочито ексклузиван. Ако се смањени број представа правда недовољним средствима услед опште економске кризе, што се не може порицати, сматрамо да су ипак постојале извесне могућности да се ангажују и неке представе из источноевропских земаља, ако не и са Далеког истока.

[restrictedarea]

ХАРМОНИЈА ЉУДСКЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ
Првога фестивалскога дана наступио је италијански позоришни ансамбл из Ћезене представом „Пасторов црни вео“ према тексту и у режији Ромеа Кастелучија, који је истовремено сценограф и костимограф. Он је пре представе краћим говором поздравио публику и отворио фестивал. Кастелучи се за овај комад инспирисао циклусом слика које је Марк Ротко насликао за познати њујоршки ресторан „The four Seasons“, са пркосном намером да буржоаској угледној публици у ресторану преседну ручкови и вечере, да јој се згади што поједу и попију. Одуставши од такве намере, он је одустао и од испуњавања уговора са власником ресторана, те је слике задржао код себе. Такође, поред Роткоевог циклуса слика, према властитом казивању, Кастелучи је представу засновао и на Хелдерлиновој поеми „Емпедоклеова смрт“, што истовремено доноси утицај немачког песника и грчког филозофа. Дакле, своју представу Кастелучи ствара на стапању идеја, визија и размишљања сликара Марка Роткоа и песника Хелдерлина, упркос несумњивој чињеници да су ови уметници, иначе различитих схватања, међусобно врло удаљени. Аутор ове представе, настале у копродукцији са „Битефом“, као и више других европских фестивала и угледних позоришта, а већ  приказане ове године на Позоришном фестивалу у Авињону, ипак је уверен да се Роткое и Хелдерлин могу повезати и да могу имати много заједничких ствари. Према Кастелучијевом мишљењу постоји јака веза између „Пасторовог црног вела“ и слогана овогодишњег „Битефа“ – „Излет у истину“. Како истиче Кастелучи, „није ствар у томе да се пронађе истина, већ у том путу ка истини, у налажењу истине, то је јако важно и занимљиво. Путовање, излет ка истини је материја којом се баве ови уметници – а то је за Хелдерлина писање. У питању је један парадокс. Није толико битно упознати праву стварност, него је важна борба са самим собом.“  Уметници не дају одговоре о истини, они постављају питање и трагају за одговором. Истина је обично прекривена, заправо сакривена неким велом и о томе Кастелучи говори у свом делу. Тај вео управо је уметност.
Кастелучи, иначе, уметник привржен средствима невербалног театра, градио је представу „Пасторов црни вео“ добрим делом поступивши супротно. Наиме, средишњи (и најдужи!) део представе, у суштини је вербални театар. На сценски једноличан начин у том делу представе Кастелучи приказује Хелдерлина и сцену из „Емпедоклове смрти“, у којој се поред Емпедокла појављују још и Паусаније, Критија, Пантеа и други. Читав призор изводи се уз примену експерименталног комбиновања живо изговорених речи и реченица са снимљеним и електронски репродукованим говорним пасажима. Дабоме да такве и друге звучне комбинације, које више припадају експерименталној радиофонији, при сценском  пласирању текста, негативно делују на његову перцепцију у гледалишту и могу збуњивати гледаоце, баш ко што не видимо истински разлог за додељивање свих улога – само глумицама. С друге стране,  глумачке кретње и гестикулација су  доследно решавани, уз инсистирање на једноставности, те је глумачка игра изгледала прилично сведена и деловала скоро минималистички, насупрот уводном и финалном делу представе, који су били испуњени јаким звучним ефектима и јарким визуалним решењима. Све то се није уклапало у складну целину, тако да је „Пасторов црни вео“ као представа  у потрази за истином пленила првенствено спектаклом начињеним савременим техничким средствима у невербалним деловима, који ће, као у каквом сну или у некаквој чудној фантазији, гледаоцу ипак предочити да после хаотичног метежа наступа хармонија опште, па и људске егзистенције. Можемо Ромеу Кастелучију само бити захвални због тако оптимистичког уверења.

Живот и времена - епизода 1

МОНОТОНИЈА И БИЗАРНОСТ
Друга представа изведена на „Битефу“ у суштини је један поп-мјузикл формиран по обрасцу тзв. вербатим театра, што ће рећи позоришта документа. Наиме, позоришни ансамбл из Оклахоме (Њујорк, САД) приказао је три и по часа дугу представу „Живот и времена – епизода 1“, насталу према замисли и у режији Павола Лиске и Кели Купер, а на основу снимка телефонског разговора Кристин Ворал, иначе једне од чланице ансамбла. Читав мјузикл „Живот и времена“ проистекао је из дословног транскрипта, преко шеснаест часова снимљених записа као либрета, насталог као одговор на једно питање упућено пријатељу: „Можеш ли да ми испричаш свој живот?“ Како један од аутора каже, када су почели да користе снимке разговора били су више заинтересовани не за оно шта људи говоре, већ како говоре. То се могло одмах уочити на овој представи: у самом тексту има бројних навођења често и небитних појединости и баналних догађаја, тако да су бројни пасажи незанимљиви и монотони; има, понекад, мноштва непотребних речи и понављања, такође има више покушаја да се постигне духовитост у причи но што има уистину духовитости, да и не говоримо о томе има ли трага неког дубљег размишљања и анализе појединих поступака у животу. Музика, заправо песме и игре, понављају се и без обзира на присуство акцената гротеске и елементе самоироније у изразу, упркос евидентној увежбаности и ангажману извођача нису могли обезбедити превазилажење монотоније и утиска бизарности. Зато се морамо упитати где су и шта су овде новитети што се позоришног израза тиче, будући да се  вербатим театар већ више година негује и практикује и код нас, а у свету још и раније.

ИЗМЕЂУ ТРГОВИНЕ И ГЛУМЕ
„Велика и невероватна историја трговине“ наслов је представе аутора текста и редитеља Жоела Помера, у извођењу компаније „Луј Бруијар“ из Париза. Без икаквих резерви требало би одмах нагласити да се ради о промишљеном одличном извођењу исто тако доброг текста, који успоставља паралелизам између трговине и глуме. И за трговину, како указује аутор, будући да је реч о занимању  заснованом на односу са другима, потребна је одређена техника, која изискује потребу да се створи аутентичност. Тај проблем добро познају глумци, за продавце може постати проклетство, јер они, за разлику од глумаца, који лако проналазе границу између позоришне сцене и стварног живота, продавци могу да се изгубе као у неком лавиринту, јер њихов посао може створити  збрку у души, нарочито када дођу у питање чврста морална начела. Управо у ситуацији разрешавања таквог проблема наћи ће се протагонисти драме Жоела Помера и ми смо гледали низ сцена у којима се у ствари приказује сјај и беда умећа трговине или, да парафразирамо Алфреда де Вињија, робовање и величина трговачкога позива,  односно у правој светлости  сагледава се  „друга страна медаље“ када је у питању трговина. Жоел Помер у оквиру скромне сценографије Ерика Сојеа са тек неколико елемената декора који су се сваки пут друкчије распоређивали приликом промене сцена, уз нешто пригушену, али ефектно дизајнирану сценску расвету сценографа и Реноа Фукеа,   остварио је једноставну и децентно саздану представу чији су призори све време пленили пажњу гледалаца. Ван сумње у томе је првенствено била заслужна петочлана глумачка екипа, која је прецизном игром, мајсторством, конверзацијом и спонтаношћу сценски оживела личности ове занимљиве драме. Ерик Фортер, Лидовик Молијер, Ерве Блан, Жан-Клод Перен и Патрик Беб глумили су веома природно, готово увек лежерно и са  савршеном убедљивошћу откривали замке и лажи који прате трговачки позив, а тако и свеопшту егзистенцију. За многе ова представа била је прави почетак фестивала.

Мрзим истину Оливера Фрљића

ЗАГРЕБЧАНИ МРЗЕ ИСТИНУ
Загребачки „Театар &ТД“ најпре је извео аутобиографску представу Оливера Фрљића „Мрзим  истину“. На ту представу, у којој Фрљић покушава да реконструише властите младе дане, својевремено смо се осврнули („Печат“, бр. 221). Селектори су вероватно због саме теме (и наслова!) одабрали ову представу, која је приказана на овогодишњем „Стеријином позорју“ и на фестивалу „Петар Кочић“ у Бања Луци.
Друга представа овог загребачког театра, изведена у амбијенту напуштене зграде конфекције „Беко“, била је „Носферату“ у режији Саше Божића, која није ништа друго до један низ сценских диптиха о конституцији извођача и коришћења његовог тела као оруђа сценскога израза. Полазиште представе је роман савременог америчкога писца Дона де Лила „Уметност тела“, као и циклус филмова о Носферату. Божићев експеримент на децентан начин наставља истраживање и креацију хибридних форми које иду изван граница и плесних представа. Зато нам се чини да је овој представи пре било место на програму београдског „Фестивала игре“, а не „Битефа“. Сва је прилика да се ова представа нашла на програму „Битефа“ само ради попуне термина и проширења „регионалне селекције“, од које би ваљало одустати или је пак издвојити у посебан програм.  Има још таквих ставки у главном програму. Поред осталих то је и представа „Вежба из кореографије пажње ‘Тачка без повратка’“ Далије Аћин.
Проширивање главног  програма „Битефа“ продукцијама које свакако припадају „Фестивалу игре“ или пак „Фестивалу кореографских минијатура“ чини нам се крајње излишним, јер с обзиром на то да је протекле сезоне било мало драмских премијера, наша публика је првенствено заинтересована за представе према великим књижевним делима упркос свим могућним у суштини апсурдним настојањима за „ослобођење“ театра од књижевности. Завршница „Битефа“, током које би требало да се изведу представе „Крваве свадбе“ Федерика Гарсија Лорке и „Деца сунца“ Максима Горког, свакако изазива посебно интересовање.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *